Небојша Малић: Балканска замка – док Вучић ћаска у Москви Американци и даље сплеткаре

Огорчени Срби могу да кажу како је Вучић испословао у Москви прихватање губитка Косова како би коначно могао да уради оно што жели и како би изашао у сусрет вашингтонским захтевима

Сусрет Владимира Путина и Александра Вучића у Кремљу 19. децембра 2017. (Фото: Јури Кочетков/Ројтерс)

(Russia Today, 21. 12. 2017)

Док председник Србије преговара о енергетским и трговинским договорима у Москви, амерички спољнополитички естаблишмент сплеткари како би „завршио посао“ на Балкану уз постигнуту доминацију у српском медијском простору.

Српски председник Александар Вучић настојао је да ојача свој патриотски имиџ састанком са руским председником у уторак 19. децембра. Према медијским извештајима, на састанцима се расправљало о српском учлањењу у Евроазијски трговински савез и о руским енергентима. Вучић је наговестио куповину руских транспортних хеликоптера, али је избегао питања о наводном договору о набавци тенкова или оклопних возила, или ракетног система С–300.

Званично, Србија одржава војну неутралност и одбија да се прикључи трговинским санкцијама које су увеле Сједињене Државе и Европска унија против Русије. С друге стране, Београд је потписао Акциони план о индивидуалном партнерству (енглески Individual Partnership Action Plan, скраћено ИПАП) са НАТО 2015. године и остао је привржен учлањењу у Европску унију у неком тренутку у будућности. Ова политичка опредељења навела су америчког изасланика у региону, Брајана Хојта Јиа, да упозори Београд у октобру ове године како „седи на две столице“.

Хојт је у међувремену постао амерички амбасадор у Македонији, српском јужном суседу чија је влада практично клијент Вашингтона. Босна и Херцеговина је за Запад de facto протекторат Европске уније, и за њу постоји план о прикључењу НАТО, док на територији одметнуте покрајине Косово – коју је 1999. окупирао НАТО и која је прогласила независност 2008. године – постоји највећа америчка војна база у региону. Сви други српски суседи су већ чланови алијансе која је водила рат против Србије 1999. године.

Вучић се домогао моћи 2012. године као клијент Запада. Некада истакнути члан Српске радикалне странке, који је венула у политичкој пустоши после обојене револуције у октобру 2000. године, он је успео да се прикаже као „напредан“ и да надигра демократе из владајуће коалиције коју су подржавале Сједињене Државе. Маркетиншка консултантска фирма која је ово технички извела била је Бел Потингер, британска компанија која је између осталог израђивала лажне видео снимке терориста за пропагандне операције Пентагона и која је недавно затворена због скандала у Јужној Африци.

Привремено збуњен избором Доналда Трампа, чију је платформу „Америка на првом месту“ оценио јеретичку, амерички спољнополитички естаблишмент изнова мути. Атлантски савет је 28. новембра представио извештај у коме заговара обновљено америчко мешање у региону, заступајући став да он „нуди најбоље краткорочне могућности да се покажу опипљиви резултати континуираног и блиског америчко–европског партнерства“.

„Београд може и треба да буде близак партнер у региону, али то може да се деси тек када почне да се озбиљно дистанцира од Русије. То није тривијално питање за српско вођство, па није ни нешто око чега би Сједињене Државе или Европска унија требале да праве компрмисе“, наводе аутори извештаја.

Савет за спољне односе је 11. децембра навео Балкан као потенцијално конфликтно подручје први пут после више година, у истраживању за 2018. годину које је спровео „тинк-тенк“ Центар за превентивно деловање (Center for Preventive Action).

Неколико медија у Србији је писало да Вашингтон планира да у Србији успостави „медијски центар за борбу против руског дезинформисања“, који би водио НАТО а који би био финансиран преко Атлантског савета, Немачког Маршаловог фонда, Националне задужбине за демократију (НЕД) и Америчке европске команде (ЕУКОМ).

Међутим, не постоји права потреба за оваквим центром с обзиром да Сједињене Државе и НАТО већ од 2000. године имају доминантну позицију у српском медијском простору, и непосредно и преко својих марионета. Савршен пример је Н1, телевизија повезана са Си-Ен-Ен-ом, основана 2014. године ради медијског покривања Србије и суседних држава – Хрватске и Босне и Херцеговине.

Н1 је у власништву ККР Глобал Инститјут (KKR Global Institute), огранка велике америчке инвестиционе компаније на чијем челу је нико други до некадашњи шеф ЦИА и пензионисани амерички генерал Дејвид Петреус – који је у центар пажње јавности доспео пошто је добио пацке јер је давао поверљива документа свом биографу и љубавници.

У марту ове године, Н1 је смештен „на прво место међу телевизијским каналима“ од стране кабловског оператера СББ. Иако ово може да делује као тривијална ствар за корисника кабловске телевизије у Сједињеним Државама, то је неугодно за Европљане који су навикли да на том месту буде канал јавног телевизијског сервиса. Никога не изненађује, да је СББ – један од највећих оператера у државама које су чиниле бившу Југославију – такође у власништву ККР Глобал. Други делови медијске империје ове компаније укључују спортске и филмске канале – Спорт клуб и Синеманија – као и музичку продуцентску кућу Гранд.

Раније овог месеца, Н1 је привукао пажњу када је „заскочио“ једног имигранта у Србији и хуманитарног радника који годинама обезбеђује помоћ за Србе на Косову који живе под перманентном опсадом. Арно Гујон, који је рођен у Француској, изјавио је да је током наступа на овој телевизији говорио свега три минута о свом хуманитарном раду, а да је остали део емисије протекао у нападима на њега као на националисту и „идентитаристу“ а на основу његових политичких ставова из студентских дана.

„Често сам морао да се браним у Француској у вези помоћи коју шаљемо Србима на Косову. Искрено нисам очекивао да ћу то морати да радим и у Београду“, рекао је Гујон након интервјуа.

Иако шест ловачких авиона Миг–29, које је Русија послала у октобру, могу да помогну да се замене губици претрпљени у НАТО агресији 1999. године, они не могу да помогну против ове врсте медијског рата који се одиграва у самој Србији.

И док Москва гледа на председника Вучића као на кредибилног партнера, он је, како преносе медији, рекао да је „задовољан“ предлогом Атлантског савета и да жели да он постане званична америчка политика. И док је претходно извео „унутрашњи дијалог“ сам са собом о питањима у вези са српским правима на Косову – ништа мање него на страницама штампе у западном власништву – Вучић сада каже да би био срећан када би се Русија прикључила посредовању око овог питања.

Огорчени Срби могу да кажу како је Вучић испословао у Москви прихватање губитка Косова како би коначно могао да уради оно што жели и како би изашао у сусрет вашингтонским захтевима. Ако се у обзир узму српска тренутна политичка и медијска покореност Западу, тешко је рећи да греше.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

Прочитајте још

Погледајте још

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s