Драган Поповић: Вучић и Де Гол или Зашто Косово није Алжир

Од  2000. Године „Запад“ очекује „српског Де Гола“ који ће бити спреман и, како они наглашавају, храбар да призна независност Косова

Александар Вучић (Фото: Танјуг/Драган Кујунџић)

У српској публицистици идеју о издвајању Косова и Метохије из састава Србије, по први пут примећујемо у дневничким записима Добрице Ћосића. Српски писац леве провинијенције од 1968. заговара поделу јужне српске покрајине. Он је био убеђен да се „поделом и разграничењем“ трајно решава вековни српско–албански спор. Пишчеве, дугогодишње опсервације и идеолошке заблуде сублимиране су 2003, у једном од најзначајнијих његових сепарата о Косову и Метохији  Тезама о коначном решењу „косовске кризе“ и новој државној стратегији. Тезе у којима се предлаже ампутирање Старе Србије упућене су српској влади у августу 2003. године. Тадашњој Влади Ћосић предлаже да „понесе одговорност и деголовски поступи са Косовом“, јер је наш животни, национални и историјски циљ: ослобођење од Косова“. Одбраном Косова, “појашњава“ Ћосић, “као интегралног дела Србије наставила би се традиционална, национална и државна политика и национална идеологија историјом поражена; по свему судећи коначно“. Зато смо приморани, упозорава „отац нације“, “због губитка историјског времена и немоћи у којој се данас налазимо да га (КиМ – прим. Д. П. ) деголовски решавамо; то значи одлучно и трајно“.

Добрица Ћосић и Слободан Милошевић

Најдоследнији Ћосићев епигон, историчар Чедомир Антић, у програмском концепту Напредног клуба, згуснутом у „седам тачака о Косову“, указао је на неопходност промене „државне политике“ према КиМ и нужност закључења „историјског споразума“ између Срба и Албанаца. Само „деобом Космета“ Србија би „зауставила распадање наше земље“, закључио је „балканолог“ који никада није објавио монографску студију или неки озбиљнији истраживачки рад о Косову и Метохији. Уосталом, Србија не би била прва држава која би се одрекла своје територије; у прошлости су то чиниле: Велика Британија, Француска, Русија, Шведска, Тајланд…“, «појаснио» је „естрадни историчар“ Чедомир Антић!

Бивша челница Грађанског савеза и Савеза за промене Весна Пешић, почетком 2013, ненадано је због испољене храбрости и „државничког доприноса“ у процесу „разрешења косовске кризе“, тадашњег, председника српске владе Ивицу Дачића, сврстала уз велике државнике двадесетог века; сличног Де Голу и Черчилу. Тада је као главни идеолог „друге Србије“, грађански активиста и опозиционарка која се преко две деценије борила против идеологије Дачићевих социјалиста, “човека из Житорађе“, политичара кога и данас називају „мали Слоба“, покушала да промовише у државника спремног да попут Де Гола који се шездесетих година прошлог века одрекао Алжира, реши „проблем Косова“.

После покретања „унутрашњег дијалога“ о Косову (24. 07. 2017.) председник Србије А. Вучић, изјавио је за Телевизију „Пинк“ да нас све време кочи „питање односа према Косову и Метохији“. Да би се размрсио „косовски чвор“ мора се поћи од „реалног стања“, експлицирао је председник Србије. Зато је своју, косовску политику, Вучић покушао да одбрани ставом генерала Де Гола да „без реалности политика нема никакву вредност“. Очигледно је да се његова алузија односила на Де Голову политику према Алжиру, када је Француска, афричкој колонији, признала самосталност!

Аналогија са Алжиром је опасна и увредљива!

Француски војник стражари над осумњиченим алжирским побуњеницима (Фото: Википедија)

Већ је истакнуто да је од почетка новог миленијума, а нарочито после 2008, поређење ситуације око Алжира са проблемом Косова и Метохије често било присутно у домаћим и страним медијима. Нажалост, домаћи истраживачи и коментатори нису до краја искористили указану прилику да критичком анализом и валидним аргументима обесмисле нетачну и штетну аналогију. За разлику од српских коментатора, француски интелектуалац и геополитиколог Ив Батај (Yv Bataille) je 2010. године успео у потпуности да демистификује и разобличи неодрживу историјску и политичку аналогију и на експлицитан начин расветли Де Голову политику према северу Африке, односно Алжиру.

После објављивања одлуке Међународног суда у Хагу, у вези пуноважности Декларације о проглашењу независности тзв. Р. Косово, са „образложеним“ ставовима који штете интересима Србије као предлагачу и упозорења тадашњег шефа француске дипломатије Бернара Кушнера “да ће Београд пре него што уђе у Европску унију морати да призна Косово“, охрабрен, енглески новинар и публициста Тим Џуда, најављен као „експерт за Балкан“, изјавио је радио“Слободној Европи“ да би „интерес Србије био да пронађе свог Де Гола и призна независност Косова“. Француски аналитичар Ив Батај је брзо и одважно реаговао на изјаве Тима Џуде једним разорним полемичким прилогом истовремено доказујући да су оне „неодрживе из више разлога“.

Његов први аргумент, против онога што изјављује Т. Џуда о Косову и Метохији тиче се географије. Француски публициста подсетио је енглеског новинара да се бивша француска колонија налази на „једном другом континенту“, а затим појаснио да се „између Француске и Алжира налази Средоземно море“ које и данас територијално раздваја ове две независне државе. Није спорно да је Алжир од 1830. до 1962. био француски, али треба знати и то да „он никад није био Француска“! Напротив, “Косово је увек имало територијални континуитет са Србијом“ и зато можемо недвосмислено закључити да је „Косово било и јесте Србија“!

Други аргумент је комплементаран првом и „тиче се историје“. Батај је проницљиво указао на историјски показатељ да Стара Србија миленијумски, у континуитету, егзистира као аутентична српска територија. Међутим, када се говори о француском присуству у Алжиру од 1830, онда се мора посебно нагласити да оно пада у време последњих колонизација на северу Африке. Иначе, пре колонијалног освајања није се могао утврдити неки значајнији државни, културни или верски континуитет Алжира са Француском. Уосталом, “национални некропољ краљева који су створили Француску налази се у Сен Денију поред Париза, а не у Алжиру“. Насупрот томе, “Срби су одувек на Косову и Метохији имали некрополе и реликвије својих раних краљева које су нераскидиво везане за Косово, што сведочи о Косову као правој колевци српског народа“. Алжир то у односу на Француску, морамо се сложити са француски публицистом, никада није био!

Ив Батај, француски публициста, на трибини посвећеној рату у Сирији у Београду, децембар 2014.

Трећи аргумент се односи на етничку структуру становништва, или прецизније речено ту се ради о аргументу „историјске мањине и већине“. Бројне присталице косовске независности данас се позивају на „реално стање“, указујући при томе, на валидан статистички податак да Албанци на Косову и Метохији тренутно чине већински део присутног становништва. Ив Батај је упозорио да су Французи у Алжиру увек били мањина, а према свим пуноважним показатељима „европска популација око 1960. године, заједно са француском војском није бројала више од 1.400.000 становника“. За разлику од мањинске присутности Француза „Срби су на Косову дуго били управо већина“. Уопштено Батајево запажање мора се допунити прецизним, аустријским, статистичким подацима на основу којих се може лако закључити да су Срби, све до половине XIX века били већински народ на Косову и Метохији. Морамо се, такође, сложити са човеком који је своје детињство провео у Алжиру „да су страна освајања, етничка чишћења и егзодуси, као и неконтролисано усељавање популације са високим наталитетом пресудно утицали на промену етничке структуре косовске регије у корист албанске популације“. Међутим, сматрамо попут Батаја да “Срби за овакву еволуцију нису ни одговорни ни криви“!

Четвртим, аргументом територијалног интегритета, а посебно петим који се односи на спољну политику председника Пете Републике, Ив Батај је на експлицитан начин показао да је позивање Добрице Ћосића, Тима Џуде, Весне Пешић и њихових бројних истомишљеника на Де Гола, у случају Косова и Метохије, историјски погрешно и политички штетно. Де Гол је „увек бранио интегритет националне територије“. Велики државник јесте дао „независност Алжиру као бившем француском поседу“ који, мора се нагласити, у дугом историјском континуитету никад није био део француске државне територије. Међутим, 1940. после окупације Француске од стране Немаца, Де Гол одбија могућу колаборацију са окупатором и одлази у Лондон где убрзо успева да оформи национални покрет „Слободна Француска“. У јуну четрдесете, преко енглеског државног радија одлучно и храбро позива свој народ на свеопшти отпор и одбрану Отаџбине, а затим Французима и целом свету поручује: “Француска је изгубила битку, али не и рат“! После савезничког искрцавања у Нормандији 1944, вођа народног „Покрета отпора“ успева и поред противљења западних савезника да са француским ослободиоцима успостави локалне органе власти на ослобођеним територијама, а затим тријумфално умаршира у Париз. У тим тренуцима Европа се диви, а француски народ слави великог генерала који ослобађа Француску и успева да врати окупиране покрајине Алзас (Аlsace) и Лорен (Lorranine) у државни састав Француске. Дакле, Де Гол је ослободилац, а не издајник који учествује у „разбијању државе“! Укратко, “Косово и Метохија нису Алжир, него Алзас и Лорен, а њих Де Гол никада не би дао немачком окупатору“! То би, нема сумње, била „права аналогија са Косовом, а не она коју прави Тим Џуда“, закључио је своју расправу велики пријатељ српског народа – Ив Батај!

Вучић и Де Гол

Већ смо истакли да је у једном тренутку и председник Александар Вучић указао на Де Голову „реалну политику“ као путоказ за разрешење „косовског проблема“. Можемо лако доказати да председник Србије и његови истомишљеници нису узели у обзир историјски контекст и политичке околности у којима је председник Пете Републике доносио своје одлуке.

Шарл Де Гол, мај 1961. (Фото: Викимедија)

Пре поновног повратка на француску политичку сцену прослављени генерал је предложио да се у земљи, после „колапса Четврте Републике“ 1958, изврше свеобухватне уставне промене. Тај предлог је прихваћен и француски држављани су претходно, референдумским изјашњавањем, подржали усвајање новог Устава Пете Републике, а затим је у новембру 1958. Шарл де Гол (Charles de Gaulle) изабран за њеног првог председника. Затечено стање у сфери националне економије и политике било је лоше, а спољнополитички односи били су још увек оптерећени послератном, блоковском поделом света. Де Гол је као вансеријски државник схватио да империјална, односно колонијална политика, у другој половини двадесетог века, представља анахронизам. Зато он није желео да после неуспешног рата у Индокини који је 1954. окончан потписивањем Женевског споразума Француска води нове, исцрпљујуће ратове. После Туниса, француски председник је сматрао да се мора извршити деколонизација Марока и Алжира. Посебно су били велики отпори приликом успостављања независности Алжира. И, поред терористичких напада и отпора у француским оружаним снагама Алжир је као велика држава Магреба успео да добије пуну независност 1962. године.

После окончања неуспешне војне интервенције у Француској Индокини Де Гол је дубоко веровао да после доношења новог Устава, деколонизација афричких колонијалних поседа, представља други предуслов који омогућује спровођење важних реформи у сфери економије и политичког система Француске. Веома брзо су на унутрашњем плану, извршене бројне економске реформе, укључујући и штампање новог франка. Неодложне реформе у кредитно-монетарном и инвестиционом систему омогућиле су убрзани раст БДП-а и економски опоравак Француске. Коначно, уз привредно и финансијско јачање земље  створени су и политички услови да председник и влада воде независну државну политику и позиционирају Француску као четврту нуклеарну силу. Он је антиципаторски веровао да Француска и Немачка, две велике европске државе, перманентно сукобљене током великих светских сукоба у двадесетом веку морају бити носиоци будућег уједињења „Европе, од Атлантика до Урала“. Зато је одлучио да са немачким канцеларом Конрадом Аденауером 1963. потпише, у Паризу, историјски – Јелисејски споразум између Француске и Немачке који је и данас основни, стратешки акт и регулатор међудржавних, билатералних односа водећих чланица ЕУ.

Иначе, тај период привредног успона који је започет „диригизмом“ после конституисања Пете Републике и трајао успешно до 1990. назива се и периодом од  „тридесет изврсних година“! Као што видимо одлучни, француски председник је заговарао свеобухватне друштвене реформе које су биле услов убрзаног развоја и препорода Француске. Де Гол јесте водио реалну политику водећи рачуна о виталним државним интересима верујући, визионарски,  да истински државници, превасходно морају да воде рачуна „о будућим генерацијама“, а не о својим личним и уским партијским интересима своје странке. Његова државна политика, као што је истакнуто, била је комплексна и крајње одговорна и не може се редуковати на тзв. “реалну политику“ о којој је недавно говорио и наш председник Александар Вучић!

Стара Србија

Стара Србија је темељ српске државе и свети Перивој србског народа! Косовско-метохијска територија није безличан картографски, односно географски показатељ, испарцелисана балканска „урвина“ која може бити предмет „корисне“ – међунационалне нагодбе између Срба и Албанаца! Напротив, то је култно место на коме је вековима обликована духовност и стварана капитална културна баштина као суштинско, идентитетско-национално обележје. Без те заоставштине и њене ванвременске вредности немогуће је разумети историјски ход српског православног народа као припадника источне хришћанске цивилизације.

Припадници Призренске лиге. Први са леве стране у првом реду је Али-паша Гусињски, 1888. година (Фото: Википедија)

После Другог светског рата комунистички дискурс о Косову и Метохији био је омеђен ригидним, политичким координатама у оквиру којих су већински Албанци вешто манипулисали етничким правом народа на самоопредељење до отцепљења. У једном тренутку, етничком праву већине, кумулативно су придодали и историјски фалсификат да су Албанци један од „најстаријих народа“ на Балкану, јер „воде порекло“ од старих Илира. Мада историјска наука доказује да први материјални докази о присуству Албанаца на Косову и Метохији датирају тек од једанаестог века после Христа, они су пласирали наведену историографску неистину – како би доказали да поред етничког имају и приоритетно историјско право на територију КиМ као „старији народ“ од аутохтоних Срба. Српске предратне елите, а посебно политичке које су се смењивале после Другог светског рата никада се нису мудро и државнички одговорно сучељавале са експанзивном, великодржавном, албанском политиком. За њих је, до данашњих дана, идеологија албанског национализма остала нерешива енигма. Од 1878, када је непосредно пред почетак Берлинског конгреса формулисан великоалбански национални концепт  – Призренска лига, стварање хомогене албанске државе, у којој би живели сви Албанци на уједињеним територијама где егзистирају као већинско становништво – постао је главни историјски циљ албанског национа. Већ тада је постигнут друштвени договор између народа и експонената државне политике да тај циљ представља „црвену линију“ преко које се не прелази.

И, тако је остало до данашњих дана. Смењивали су се режими, политичке националне вође, владајуће партије, али најважнији циљ националног програма није се променио ни почетком трећег миленијума! Албанци су деценијама само стрпљиво побољшавали пројекат „велике Албаније“, а њихови идеолози су водили рачуна и о наведеном називу који је неславно пропао у току Другог светског рата, па су га почетком новог еона вешто преименовали и сада еуфемистички говоре о етничкој, односно “природној Албанији“. За разлику од Албанаца, Србија никада није формулисала свој државни, односно национални програм за Косово и Метохију. Лукави Албанци су стратешке пропусте и унутрашње политичке турбуленције у Србији вешто користили за промоцију и оснажење великоалбанског концепта и то су, по правилу, увек радили када су им историјске околности и моћна међународна подршка, као што је случај и данас, ишле на руку. У недостатку националне стратегије и косовске визије у Србији су, последњих деценија, изношени појединачни и институционални предлози за разрешење дугорочне косовске кризе које су Албанци, у старту, са индигнацијом одбацивали. У разматрање су узимани и познати модели: јужног Тирола, Оландских острва, Хонгконга, а ових дана поново је покренуто питање „поделе“ Косова као и могућност размене територија; “источног Косова за део северног Косова“. За разлику од српске, са албанске стране је увек стизао само један једини предлог, односно захтев да Србија de jure и de facto призна пуну независност тзв. Републику Косово.

Правно обавезујући документ

Ако из Брисела поручују да нових придруживања Европској унији неће бити пре 2025. онда се у недоумици питамо зашто се председнику Александру Вучићу жури да затвори последње, 35. поглавље које се односи на регионалну стабилност. Бриселски представници папагајски понављају да су направили велику грешку што су подељени Кипар примили у ЕУ и зато сада предлажу да “Србија и Косово“ потпишу некакав „правно обавезујући документ“ који ће трајно регулисати територијални статус Косова кога, иначе, већина чланица ЕУ признаје као независну европску државу. Условни документ, у суштини би представљао међународни уговор који би после ратификовања, од стране надлежних скупштина, подржали: ЕУ и СБ Уједињених нација. Од 2003, са прекидима, воде се “преговори имеђу Београда и Приштине“ и ни један обострано прихваћени договор, укључујући и Бриселски споразум потписан 2013. Албанци никада нису испоштовали и практично реализовали у складу са уговорним обавезама. Зашто би Албанци, неки нови споразум, више ценили ако није потписан искључиво у њиховом интересу?

Председник Вучић изјављује да Србија никада неће признати независност јужне српске покрајине, али ће бити спремна на „болне уступке“. Који би то нови уступак, после фактичког признања задовољио Албанце?! За време преговора у Бечу (2007) српска делегација је предложила албанској страни да прихвати модел Хонгконга. По том концепту Приштини би припали сви прерогативи власти изузев столице у УН и могућности да отвара своја дипломатска представништва у иностранству. Такође, Косову би било омогућено да буде и члан одређених међународних организација изузев оних које су резервисане за пуноправне чланице УН. Српска делегација је пристала и да  организовање косовских безбедносних структура, до регионалног нивоа, припадне Косову. Предложени модел „више од аутономије“, који би значио фактичко (de facto) признавање државности и обезбедио „потпуну унутрашњу независност“ Албанци су одбили као и све претходне.

Нема сумње да албанска страна, као што ових дана изјављују албански премијер Еди Рама и косовски политичари, очекује само један, коначни исход: да дијалог са Србијом буде завршен суицидним признањем пуне независности Косова од стране Србије!

Ишингеров план(+) за Косово и Метохију

Волфганг Ишингер, немачки дипломата, током инаугурационог говора на 45. Минхенској безбедносној конференцији (Фото: Себастијан Цвец/Викимедија)

Од момента покретања “дијалога о Косову и Метохији“  Вучић перманентно наглашава да је усвајање „правно обавезујућег документа“ са албанском страном, о трајној нормализацији сложених, српско–албанских односа, лимитирајући услов за улазак Србије у ЕУ. Председник Србије не прејудицира и не истиче да је тренутно једино актуелан немачки модел о „две Немачке“ као план за решење историјског спора између Срба и Албанаца. У питању је комплексан концепт Волфганга Ишингера из 1972. који су, у време Хладног рата, примениле Западна и Источна Немачка. У другој фази бечких преговора (2007) немачки дипломата Волфганг Ишингер, који је био представник ЕУ, понудио је модификовани план у 14 тачака који се „базирао на немачко–немачком споразуму“.

Српска делегација је одбила овај предлог зато што је „претпостављао постојање две државе које успостављају добросуседске односе“. У каснијем образложењу, српска страна је појаснила да се овај модел не може применити на односе између Србије и Косова “јер би то значило да Србија признаје Косово као државу“. Неколико година Ишингеров био је „замрзнут“, а онда је  председник Србије Борис Тадић, 2012. године актуелизовао већ „заборављени“ Ишингеров план изјавом „да је разматрао предмет договора са Косовом који би био сличан немачко–немачком споразуму из 1972.“. Према његовом мишљењу „то би значило de facto признање Косова“. После Тадићеве изјаве, веома брзо, ЕУ и Немачка су оживеле „заборављен“ план Волфганга Ишингера. Већ у септембру 2012. године немачки парламентарци владајуће, Хришћанско–демократске уније (CDU) предвођени А. Шокенхофом обелоданили су у Београду, нацрт условне агенде од 7 тачака коју Београд, до краја преговора са ЕУ мора да испуни. Ултимативни концепт посланика немачког Бундестага уграђен је 2014. у оквирни преговарачки документ подржан од стране Немачке. И у њему, као и у предлогу немачких парламентараца, фигурира главни предуслов за чланство Србије у ЕУ – закључење правно обавезујућег- свеобухватног споразума о нормализацији односа између Београда и Приштине. Иначе, главни захтев немачких парламентараца, оносно Немачке остао је на снази до данас, а различите језичке формулације не дерогирају његов суштински смисао!

Ако се освренемо на листу приступних услова који су Београду предочени још 2012. године видећемо да су неки од њих већ испуњени. Србија је укидањем „паралелних“ српских институција и судских органа северно од Ибра испунила један од најважнијих бриселских услова. Последње интегрисање српског судства у правосудни косовски систем заокружило је фактичку независност новонастале сурограт државе. После исцртавања и пограничног фиксирања „северне границе“ са остатком Србије и добијања међународног позивног броја за Косово, остало је још неколико нерешених питања која могу бити предмет завршних преговора. Пре свега мислимо на расправу: о несталим и расељеним лицима и стасусном положају СПЦ. У оквиру преговарачке Платформе може се предвидети и дискусија: о нерашчишћеним имовинским правима и утврђивање надлежности у вези коришћења природних ресурса. Једна од тема може бити и расправа око безбедносних, односно одбрамбених снага Косова…

Бриселска администрација и Немачка сматрају да сва наведене проблеме Београд и Приштина морају разрешити пре званичног приступања ЕУ, а затим уградити у „правно обавезујући документ“ који би после ратификације био и практично имплементиран. Главна намера Немачке и бриселске администрације је да међународни уговор верификован од стране Београда и Приштине легализује насилно успостављену „политичку реалност“ и трајно „цементира“ независност Косова.

Сигурни смо да ће утврђивање „коначног“, статусног положаја КиМ бити главна тема завршних преговора у Бриселу. После потписивања главног, Бриселског споразума (2013), све касније договоре Приштина је вешто искористила да у потпуности заокружи и учврсти унутрашњу независност Косова! Прерано признање „косовске реалности“ генерисаће низ додатних проблема. Већ приликом одређивања формата будућих преговора српска страна ће се наћи у озбиљним проблемима, јер ако је Србија de facto прихватила независност Косова онда је логично очекивати да се будући преговори тематски фокусирају само на de jure признање.

Остаци унутрашње немачке границе код Шлагсдорфа (Фото: Викимедија)

Нешто бољу преговорачку позицију Београд би имао у случају да се дијалог води у границама између фактичке и формалне независности. У првом случају Србија би, на крају преговора, одбацила или признала формалну независност Косова, а у другој, нешто блажој варијанти, био би прихваћен Ишингеров план плус(+) за Косово. У изворној варијанти Ишингеров модел из 1972. године није прејудицирао формално признање немачких држава, али у Уговору о основама односа између СРН и ДРН од 21. децембра 1972. у члановима 1 и 2 прецизира се да ће СРН и ДРН „развијати нормалне добросуседске односе на основама равноправности“ и “ руководити се циљевима и начелима из Повеље УН, нарочито начелима суверене једнакости држава“. . . Наведени принципи на експлицитан начин су примењени у члану 3 Уговора где државе „потврђују неповредивост међусобних граница сада и убудуће и обавезују се на неограничено поштовање својих територијалних интегритета“! Иначе, суштинска одредба о регулисању односа послератних немачких држава формулисана је у члану 6 где је јасно прецизирано „да је врховна власт сваке од њих ограничена на сопствену државну територију“, а то значи да оне “поштују независност и самосталност сваке од двеју држава у њиховим унутрашњим и спољним пословима“.

Види се да је склапањем овог споразума Западна Немачка имплицитно признала Источну Немачку као независну државу, а то може бити велики проблем и за Србију уколико Брисел буде истрајавао на потписивању Уговора са Косовом, у којем ће се гарантовати сувереност, односно територијални интегритет Косова. Ту опасност уочио је државни врх Србије и зато све чешће председник Вучић и министар Дачић, забринути, изјављују да Србија „никада неће признати независност Косова“. Мада З. Немачка никада није експлицитно признала Источну Немачку као независну државу она је после нормализације међусобних односа примљена 1973. у чланство УН. Једноставно, створен је утисак у јавности да је Западна Немачка одустала од своје политике негирања “друге Немачке“ као самосталне државне целине, и зато су многе државе сматрале да ДРН може постати пуноправни члан УН. Дакле српски политичари се плаше међународне праксе која би, као и у случају Источне Немачке била на страни Косова.

У смеру прихватања Ишингеровог плана крећу се и изјаве косовских политичара. Посебно је занимљива констатација тзв. министра спољних послова Косова Пацолија да Србија не мора јавно да призна Косово, већ „само да поступи тако“. То другим речима значи да Србија прећутно признаје функционисање новонастале „државе“ Косово. Наравно да се Албанци надају да ће се Уговором о нормализацији односа Србија обавезати да неће спречавати учлањење Косова и у оне међународне организације које су резервисане за пуноправне чланице укључујући и УН. У том случају настао би Ишингеров план плус(+) који би маргинализовао de jure признање!

Председник Вучић је свестан да је за српску страну обезбеђен неповољан преговарачки исход и зато са зебњом очекује да и Србија, у наметнутој и недозвољеној „трговини“, добије „нешто“. А, шта може добити Србија у ситуацији када није затворено ни једно од 35 приступних поглавља?! Ништа!!! Да је српска страна претходно, предвиђеним редоследом, испунила све захтеве ЕУ, а „правно обавезујући документ“ усвојен као последњи приступни акт, уз битно- референдумско изјашњавање грађана онда би Србија, можда, добила „нешто“ – очекивано учлањење у ЕУ.

Исхитрено, превремено усвајање контрапродуктивног и губитничког Уговора о нормализацији односа после официјелног, de facto признања независности Косова убрзало би слом државне политике о Косову и Метохији, а сигурни смо да би затим и сами темељи наше Отаџбине на којима почива били угрожени зато што је постојање Србије без Косова и Метохије, у свом, државном саставу, незамисливо!

Наслов и опрема: Стање ствари

(ФБ Репортер, 9.12.2017)

Advertisements

One thought on “Драган Поповић: Вучић и Де Гол или Зашто Косово није Алжир”

  1. Крајње смирен и аргументован став да се Косово и Метохија не могу и несмеју предати. Хвала аутору што у ова смутна времена патриотској јавности даје додатне аргументе за њено опстојање, проширење и учврћивање на својим позицијама да нема предаје.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s