Слободан Шијан: Како сам пронашао музиканте за „Ко то тамо пева“

Поводом гала-премијере рестауриране, дигитализоване копије филма „Ко то тамо пева”, која почиње вечерас у 20 сати у Југословенској кинотеци (Узун Миркова 1), преносимо причу редитеља филма Слободана Шијана о томе како је пронашао Миодрага и Ненада Костића, музичаре који у филму певају већ легендарну песму „За Београд”.

Кадар из филма „Ко то тамо пева” (Фото: Принтскрин)

***

Позиву да се јавимо у Врчин, на зборно место „кућа Јанковића”, по кишном дану, одазвала се једва трећина војника и, наравно, ја, будала. Неки капетан нам је ујутро одржао говор: „Током марша, војско, не дижи високо ногу. Јер непријатељ све снима из сателита! Он може видети у ком стању су твоје чизме и одлучити да нападне јединицу у тренутку када је већина ваших ђонова пред распадањем!” Звучи невероватно, али је заиста то изговорио! Загледали смо се са блесавим осмехом, размишљајући о будућности ове земље са таквим официрима.

Настаде нека фрка, наводно, долази командант београдског гарнизона, или тако нешто, да изврши смотру. Постројише нас и дође један чикица, којег сам много година касније препознао као Милошевићевог председника Србије генерала Грачанина. Он дрекну: „Поручниче, бројно стање!” Збуњени поручник, такође позивац, промрмља: „Друже пуковниче (касније аванзовао), присутно тридесет одсто!” Грачанин се избечи на њега: „Поручниче, где ти је војска?” Поручник слегну раменима: „Откуд ја знам…” Војници се закикоташе, што разгневи пуковника. „Поручниче, да си ти добар командир, ти би током године, у слободно време, викендом рецимо, обилазио своје војнике. Свратио би им до стана, покуцао на врата да се распиташ за њихово здравље и да ли им нешто треба. Да попијеш са њима кафу. Па би онда знао где су и зашто их данас нема!” Забезекнути поручник је испод ока посматрао војнике постројене на киши, па вероватно у жељи да и себе и њих спасе предугог излагања овој непријатној атмосферској непогоди, одлучи да оћути.

Те ноћи, лежећи на бетонској плочи првог спрата немалтерисане „куће Јанковића”, док је ледена кошава фијукала између штедљиво залепљених цигала, покушавао сам да заспим, прибијен уз тела својих другара. Али онај најближи толико се од хладноће тресао у сну да није било шансе. Посматрао сам тог војника, како му цвокоћу вилице. Изгледало је као неко карикирање, претеривање… Преносио је дрхтавицу на мене…

Елем, вежба је трајала недељу дана. Последње, опроштајно вече, војска се мало опустила уз логорску ватру. Команда довела неку народну певаљку да развесели људе, али је убрзо повукла ка официрском шатору. Тада, поред ватре, запева и Мића Костић, уз хармонику једног од музичара који су дошли са певаљком. Разлеже се његов продорни глас који ме подсети на глас Френкија Лејна, чувеног певача мелодија из каубојаца приказиваних у биоскопу „20. октобар” (Обрачун код О. К. корала). Помислих како бих могао да га употребим у неком филму. Већ сам снимио један телевизијски филм са ромским „музикантима” и уверио сам се да није баш тако лако наћи добре музичаре за мале паре. Скупљали смо их за аудицију широм Србије, од Шапца до Куршумлије. Једноставно, Роми знају да певају своје песме, или песме које уче од детињства, а кад је требало да запевају композиције Вокија Костића, за ТВ филм Најлепша соба, испоставило се да морамо да узмемо некога да их увежбава.

Мића је, међутим, деловао као неко ко зна да пева и свира, а имао је неки квалитет, можда баш тај грлени глас који ме је подсећао и на оне музиканте што су обилазили дворишта београдских вишеспратница певајући за ситниш који би им станари бацали са прозора и тераса. Имао је и симпатичног млађег брата Ненада (нису у сродству са Вокијем), мали дечко је крут и не пева. Понуђени су им скромни хонорари, али они су презадовољни. Здравко Рандић, помоћник режије, иначе одличан редитељ, сматра да је дечко употребљив, да ће се опустити кад будемо снимали. Био је у праву.

Касније сам повремено виђао оглас у новинама – „Дочек Нове године уз весели оркестар Миодрага Костића Ко то тамо пева”. „Добро је”, помислио сам, „зарадиће”…

Из књиге Слободана Шијана „Филмус“, Службени гласник, 2015

Наслов: Стање ствари

(Политика, 13. 12. 2017)

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s