Ознаке

,

По убеђењу самих Американаца, појава САД представља апсолутну новину у светској историји. Ова вера у изузетност – вера у скоро мистичном смислу – означава једну од константи америчког менталитета

Извор: Печат

Ми смо најбоља држава у историји света, написао је новинар Чарлс Куки на страницама америчке Националне ревије, реагујући на севернокорејски нуклеарни тест. (Они – Северна Кореја – представљају „најгору тоталитаристичку ноћну мору“.)

„Верујем у америчку изузетност сваким делом свога бића“, изјавио је председник Барак Обама 28. маја 2014. године, у говору који је одржао питомцима на Вест Поинту. Заправо, овакво убеђење дели претежан број Американаца; реч је о општем месту америчке идеологије изузетности – идеологије ексепционализма. Сједињене Државе су најбоља држава и јединствени изузетак у историји света, нешто што се у основи супротставља историји, њеним законитостима и уобичајеним токовима: „За заговорнике америчке изузетности, САД су биле – а и даље су – јединствена, боља, посебна политичка заједница, миљеник самог Бога, изнад свих других народа, онако како је Израел био Божји народ у време Старог завета“ (Стивен Е. Мајер: Зашто Американци верују да су изузетни). Из тога произилази обавеза Сједињених Америчких Држава „да предводе, без обзира на цену и без обзира колико је то тешко и оптерећујуће“ (Хилари Клинтон у говору пред Америчком легијом 2016.), док сами Американци, као „нови изабрани народ“ и „Богом благословљена нација“, заслужују посебан и привилегован статус, какав за себе не могу захтевати друге, „обичне“ и мање важне нације. Једном речју, по убеђењу самих Американаца, појава САД представља апсолутну новину у светској историји. Ова вера у изузетност – вера у скоро мистичном смислу – означава једну од константи америчког менталитета. 

Месијанска владавина над светом

У суштини, с појавом САД светска историја је или завршена или је добила сасвим нови смисао. Почев од тог тренутка, наступа истинско „царство слободе“, а пређашња историја, заједно са свим њеним последицама (укључујући и чињеницу постојања других и различитих народа и цивилизација), губи сваку вредност и своди се на заблуду или грешку. У питању је сасвим прецизна, јасно дефинисана и заокружена идеологија американизма која саму себе одбија да призна као такву, будући да су њене „истине очигледне“; према идеологу америчке револуције, памфлетисти Томасу Пејну, овакве (америчке) ставове диктира сам „здрав разум“. Другим речима, за велику већину Американаца ова идеологија остаје у домену несвесног пошто је „разумљива сама по себи“.

Корени американизма су несумњиво религијски. Постепено образовање и настанак ове идеологије могуће је пратити још од митског доба насељавања Америке и њених пуританских „очева оснивача“. Најстарије америчке политичке традиције изникле су из протестантизма, и то у његовим најрадикалнијим и најекстремнијим, пуританским формама (мистични амерички протестантизам). Идеологија американизма, која се заснива на идеји „изабраног народа“ и Америке као „обећане земље“ – Новог Ханана, од почетка има изразито месијански карактер. Према речима Џона Адамса, Америка представља „врлу и чисту републику чија се мисија огледа у владавини над светом и успостављању људског савршенства”. Управо због своје изузетности и супериорности, Америка је, слично Британији („Britannia rules the waves…“), преодређена да „влада над седам мора“, односно над читавим светом.

Пуританска убеђења о сопственој изабраности представљају први и најснажнији утицај који је обликовао америчко друштво. С временом, ове идеје ће се појављивати у све више лаицизираним облицима, али не губећи при том ништа од своје месијанске инспирације. У својој студији Америчке нације Колин Вудвард подсећа да је Америка током колонизације постала уточиште за све фанатизоване следбенике поражених страна Енглеске револуције. Америка настаје као заједница прогнаних, „избеглица и ходочасника“, који су похрлили на северноамерички континент како би се склонили од политичких и верских прогона. У ствари, првобитна намера пуританаца била је да установе „владавину врлине и истинске побожности“, чији ће пример преобразити не само њихову земљу порекла (Енглеску), већ, у перспективи, Европу и читаво човечанство. Америка, као „Нови свет“ и „празан простор“, убрзо постаје простор јединственог друштвеног експеримента.

Томас Џеферсон је говорио о Америци као „царству слободе”, „основаном са циљем да буде више него пуки пример. Америка, према Џеферсону, има моралну обавезу да физички мења свет на боље“ (С. Е. Мајер). Међутим, тако замишљена „заједница слободних“ и „посвећених“ представља ограничени „свети простор“, оштро одељен од простора профаних („остатка света“). „Демократија“ и „слобода“ су принципи који важе искључиво за припаднике такве заједнице, оне који се добровољно подвргавају „строгом терору врлине“, и то врлине схваћене на начин на који су је дефинисали њени „очеви оснивачи“.

Град на гори

Америка није нација у правом смислу речи, будући да је њена „порука о слободи“ упућена читавом човечанству. Она не представља ни неку посебну цивилизацију (различиту од европске) или цркву (нову религију). Међутим, кроз своју идеју „слободе“ Америка нуди једну посебну врсту есхатологије и месијанског обећања, чија су „рационалност“ и „модерност“ само привидне.

Теолог Рејнолд Нибур примећује да усељеници, ступајући на њено тло, доживљавају потпуну конверзију и промену менталитета, остављајући за собом „не само своју земљу порекла, већ и сам источни грех, са свим његовим последицама (ратови, глад, оскудице)“. Овакву поруку упућује дошљацима Кип слободе на ушћу реке Хадсон, на улазу у њујоршку луку. У памфлету под насловом Здрав разум (Common Sense , 1776), Томас Пејн Америку описује управо као такав „светионик слободе“, која је „давно прогнана из Азије и Африке“ и на коју се „у Европи гледа као на странца“: „Примајте избегле и припремите се на време да постанете азил за читаво човечанство“.

Године 1630. Џон Винтроп, вођа једне заједнице исељеника и каснији гувернер  Масачусетса, одржао је свој чувени говор на броду „Арбела“, у којем је мисију пуританаца у „Обећаној земљи“ описао као изградњу библијског „Града на брду“ (City upon a Hill); модел који ће убудуће постати обавезујући за ове „Богом одабране“ праведнике. Према уверењу Винтропа и његових следбеника, пуританци су у том подухвату надахнути самим Богом, као оруђе у његовим рукама. Стварање Америке је непосредна последица Божанске промисли.

„Први енглески колонисти“, пише Мирча Елијаде у својој студији Рај и утопија, „сматрали су да их је Провиђење изабрало да положе темеље `Града на гори` који ће служити целој Европи као пример истинског преобраћања. Отуда је путовање новог „изабраног народа“ било упоредиво с библијским преласком древних Израелаца преко Црвеног мора и имало је уистину есхатолошки и дубоко мистичан значај.

Овај догађај заправо припада светој, а не обичној, „профаној“ историји – историји обележеној грехом, незнањем и заблудама. Назив „пуританац“ (који потиче од латинске речи puritas – чистоћа) наглашава њихову тежњу ка моралној чистоћи или, још пре, убеђење да је једино они поседују.

Предели Антихриста

Израз „Нови свет“ представља јасну алузију на „Нову земљу“ Откривења Светог Јована, ону која ће изронити на крају времена и историје. Атрибут „Нови“ (као у именима Нови Јорк, Нова Енглеска, Њу Хејвен…) овде има значење „божански“. У очима пионира, такав „Нови свет“ је пројекција раја на земљи, којим је Бог благословио свој „омиљени народ“: „Пионири су“, примећује Мирча Елијаде, „видели рај у разним областима Америке“.

У „рајским пределима Новог света“ чак и дрвеће и биљке „говоре хијероглифским писмом нашег адамовског или примитивног стања“ (Џорџ Елзоп). Ови рајски предели настањени  су демонским бићима: паганским домороцима који морају бити уништени или „спасени“, будући да су налик животињама, а њихова религија је „побуна против Бога“, што захтева најсуровију казну. У пракси, спасење се одвија огњем и мачем.

Године 1631, колонија у Масачусетсу (Massachusetts Bay Colony) добила је грб и повељу од краља Енглеске. Главни циљ ових колониста је, тврди се у повељи, „избављење Индијанаца“. Грб колоније приказује Индијанца с копљем упереним ка земљи у знак мира, који моли досељенике да „дођу да им помогну“. Свега неколико година касније уследио је први масакр становника једног индијанског села у Масачусетсу, који су починили пуританци под командом капетана Џона Мејсона. Његов опис дугујемо очевицу Вилијаму Бредфорду: „Они (Индијанци) који су избегли пушчану ватру поклани су мачевима; неки су раскомадани на комадиће, други су безглаво бежали, а веома мали број их се спасао. Тада су их убили око четири стотине. Језиво је било гледати како их пеку на ватри и потоке крви, ужасан је био смрад од тога, али победа је била слатка жртва и за њу су захваљивали Богу, који им је омогућио да победе непријатеље својим рукама и да им да брзу победу над њима.“ Божанска промисао је на тај начин почела да се остварује.

Пуритански колонисти, као добровољни изгнаници и „ходочасници“, у сопственим очима убрзо престају да буду Енглези и постају посебан „Божји народ“. „Пионири су сматрали да је њихов положај једнак положају Израелићана после преласка Црвеног Мора, баш као што им је изгледало да је њихов положај у Енглеској и Европи био нека врста египатског ропства“.

Првобитна замисао пуританаца била је изоловати се неким непробојним зидом од „Старог света“, зле и искварене Европе којом је већ овладао Антихрист. Према Винтропу, најважнија дужност Нове Енглеске је „подизање бедема против Антихристовог царства“. „Антихристово царство“ ће током историје мењати своју географску локацију. Најпре су Французи и Шпанци били приказивани као слуге Антихриста. Католичка Европа је представљана као пали свет, пакао насупрот рају Новог света: „Говорило се `Рај или Европа` и при том мислило `рај или пакао`“. Католичку Европу и Рим ће уочи Рата за независност заменити Енглеска, омражена земља порекла.

Manifest Destiny – Судбинска предодређеност

„Проклети“ и „од Бога већ осуђени“ по сваку цену морају бити спасени, чак и против своје воље; силом уколико је то неопходно. Ова идеја ће с временом мутирати у нови и малигнији облик: у моралистичко оправдање за експанзионизам. Овај подухват ће бити остварен без обзира на цену и свим расположивим средствима.

Америчка револуција и Рат за независност дају политички израз овој месијанској идеологији, дубоко укорењеној у америчком менталитету. Сједињене Државе започињу своју историју као џиновски социјални експеримент, чија је мисија да ослободи човечанство од „монархистичке тираније“. Џорџ Вашингтон је поистоветио Америку са хришћанским и постапокалиптичким „Новим Јерусалимом“.

Током рата с Мексиком (1840-тих година) формулисана је доктрина „судбинске предодређености“ (Manifest Destiny), која је убрзо постала званично прихваћена. О њој године 1845. у њујоршким новинама The United States Democratic Review говори новинар Џон О`Саливен као о „судбинској предодређености америчке нације да се прошири по читавом континенту како би га присвојила, јер нам је Провиђење поверило експеримент слободе…“ Идеја о „присвајању“ у име експеримента слободе се убудуће неће ограничити једино на (северно)амерички континент. За релативно кратко време амерички апетити ће порасти до глобалних размера. Месијанизам, типичан за ране насељенике, не нестаје са слабљењем и гашењем верског жара, већ се једино испољава у новој – политичкој – димензији.

Доктрина с два лица

Тако замишљена „слобода“, односно либерални принципи уређења друштва важе једино за „мали број изабраних, у двоструком, библијском и грађанском, смислу речи“. Уопште узев, либерализам никад није представљао универзалистичку мисао. Томас Џеферсон, коме се обично приписује ауторство Декларације о независности и формулисање савременог концепта људских права, слично другим „очевима оснивачима“, био је у исто време непоколебљиви поборник ропства, трговац робљем и власник „живе имовине“, укључујући и децу млађу од десет година – припаднике црне расе, „неспособне за емоције и размишљање“. Расна сегрегација, као наслеђе ропства, постојаће у Америци све до средине XX столећа. Верска и расна искључивост, ропство и расизам, представљају нераздвојне пратиоце ових револуционара и „рационалних утописта“ посвећених мисији ослобађања човечанства. Средином XIX века, број робова у Британији износи око 900.000 – највећи у такозваном цивилизованом свету. Реч је о најгорој врсти ропства: chattel racial slavery, где је роб, припадник друге расе, једноставно „имовина”. Око 1700. године, у Америци има 300.000 робова. Век касније, биће их преко три милиона, а половином XIX столећа двоструко више.

Како закључује француски филозоф Лисјен Сев: „либерална доктрина рођена је с два лица и таква је остала: с једне стране, горљива порука о слободи појединца само за грађане, беле поседнике који чине Herrenvolk, `расу господара` – германизам који је та увелико англофона идеологија усвојила без комплекса; с друге, цинично порицање људскости не само других раса у колонијама, него такође и народа које се сматрало `варварима`, као што су Ирци или амерички Индијанци, те мноштва слугу и радника у метрополама, слободно се може рећи – велике већине човечанства.“

Култура насиља

На таквим темељима је створена култура која је уништила индијанско становништво и одлучила се на сурови обрачун са „својом браћом по крви и духу“ – најпре оном из Британије, потом оном у Канади (1812). На тим идејама је, како примећује руски геополитичар Леонид Савин, створена својеврсна „култура насиља“:

„Северноамерички фолклор је усвојио историју првих пионира који су и даље веома популарни и сматрају се симболом америчког духа. Први амерички историјски ликови, Дејви Крокет, Пол Банан, Мајк Финк, Пекос Бил итд, суштина су авантуре, обмане, вулгарности, бруталности и хладнокрвне преваре. Штавише, ови ликови имају фантастичну снагу и здравље, и могу лако да прогутају муњу или ласом обуздају торнадо. Чак и њихове приватне ствари имају звучна имена: Крокетово оружје звало се Ђавоља Смрт, а Финково Старо Звекни-све (Леонид Савин: Америчка стратешка култура и спољна политика).

Иста та „култура насиља“, инспирисана религијским месијанизмом и протестантским фундаментализмом, макар и заогрнута реториком слободарства и човекољубивости, с лакоћом ће проналазити своје нове политичке изразе. Њихова еволуција следи две основне тенденције: они постају све више секуларни, а првобитна тежња ка изолацији на „срећном острву“ или у „републици врлине“ постепено се преобраћа у своју супротност: оправдање и алиби, цинични изговор за светску доминацију.

Монроова доктрина (1823.), чија је девиза „Америка Американцима“, диктирана је моралним разлозима: потребом да се „добра Америка“ заштити од лоших утицаја из морално деградиране и безбожне Европе („царство Антихриста“). У наредним деценијама она ће изгубити „своју заштитну функцију“ како би се „из оруђа борбе против колонијализма претворила у колонијализам (новог идеолошког либерал-демократског типа)“ (Александар Дугин: Четврта политичка теорија). Односно, у доктрину поробљавања читаве планете, у име слободе схваћене на амерички начин. Ова „традиција“ ће током XX столећа преузимати различите маске и, упркос свим променама, успети да одржи задивљујући континуитет.

Почев од епохе председника Вудроа Вилсона, постепено се образује утицајна група окупљена око идеје светске „либералне револуције“ (такозвани „либерални троцкисти“). Из ње се формира Савет за иностране односе (Council on Foreign Relations), који ће негде од 60-тих година прошлог века заиста почети да остварује пресудну улогу у обликовању спољне политике САД, а чији су корифеји интелектуалци попут Хенрија Кисинџера или недавно преминулог Збигњева Бжежинског. У њиховим радовима мит о америчкој изузетности се своди на тезу о америчкој цивилизацијској супериорности која Америку обавезује на глобалну хегемонију.

Светска демократска револуција

Америка је, једном речју, најпрогресивнија и најморалнија глобална сила. Њен крајњи циљ је, према Бжежинском, „стварање уистину корпоративне глобалне заједнице“. У стварности, то је идеал Светске државе која представља Америку пројектовану на читаву планету – Сједињене Државе Света. Идеја „слободе“ је амерички монопол, покушај неке друге силе да ју присвоји једнак је њеној узурпацији.

Амерички неоконзервативци (В. Кристол, П. Волфовиц, В. Нуланд, Р. Кејган…) у основи деле исте идеје о предодређености за светску хегемонију, уз једну важну ограду: време за образовање Сједињених Држава Света или „глобалне Америке“ још није наступило. Док се то не догоди, Американци морају јачати своју „либералну империју“. Америка остаје „најморалнија светска сила“,  а то је, парадоксално, лишава свих моралних обзира.

Неоконзервативци постају доминантна политичка и интелектуална струја током мандата Џорџа Буша Млађег. Подвуцимо још једном да разлике између њих и „класичних“ америчких либерала нису суштинске већ тактичке, будући да и једни и други у подједнакој мери усвајају основне премисе идеологије американизма, а разликују се једино у модалитетима и проценама могућности њене реализације у датом тренутку.

Својевремено, позивајући се на Винтропов „Град на брду“, председник Џон Кенеди је истицао да „америчка изузетност проистиче из њене одлучности да брани слободу широм света“. Године 1971. магазин Тајм пише о „готово митолошком осећају (Америке) да је њена мисија да посвуда шири слободу“; ово осећање подразумева обавезу сваког америчког председника да се изјасни као „апостол америчке изузетности“ (Данко Мандић).

У уму Роналда Регана, Америка је „велики и поносни град изграђен на стени јачој од океана“, чији „народ живи у слози и благословљен је самим Богом“. Џорџ Буш Млађи поново призива мотив „светске револуције слободе“, који се пропагира с правим месијанским убеђењем. Код овог америчког председника „идеја слободе“ и „светска револуција слободе“ прерастају у глобалну цивилизујућу мисију која се спроводи широм планете путем непрестаног рата (против тероризма и непријатеља демократије).

„Успостављање слободног Ирака у средишту Блиског истока биће раскршће у светској демократској револуцији“, изрекао је председник Буш у говору од 6. новембра 2003. године. „Ширење слободе зов је нашег времена; то је зов наше земље…“

Машинерија која производи рат

Савремена идеологија американизма представља експлозивну смешу верског фундаментализма, политичког радикализма и већ поменуте културе насиља. Како закључује руски научник Дмитриј Михејев, за данашње САД она има значење конститутивне идеологије, на којој се заснива њено постојање:

„Доктрина искључивости и месијанства Сједињених Држава има принципијелно значење. Не може постати амерички председник онај који не потврђује своју верност тој доктрини. Када народи који припадају другим религијама и цивилизацијама траже да САД престану да инсистирају на својој искључивости, да напусте месијанство… и политику наметања посебног светског поретка човечанству, они траже немогуће. Без те мисије САД би се претвориле у ћебе од крпица (patchwork), које би се састојало од великог броја расних, етничких, религиозних и културних група које се међусобно надмећу. Од тога може почети неконтролисани процес хаоса и распада империје…“ (Д. Михејев: Шта је идеологија америчке беле елите).

Током мандата председника Буша Млађег и Барака Обаме ова идеологија ће прерасти у глобалистички месијански либерализам који претвара САД у праву машинерију рата. За САД рат престаје да буде инструмент политике или заштите економских интереса и постаје „главна организациона сила друштва“. Таква „идеологија изузетности“ под својом заставом уједињује војно-индустријски комплекс, њене финансијске, пословне, политичке и интелектуалне елите.

Реч је, у ствари, о кулминацији дугог процеса милитаризације америчког друштва. Данас амерички војни буџет премашује војне трошкове 15 водећих земаља света – њених потенцијалних такмаца. „САД су“, како примећује Александар Меркурис, „након Другог светског рата изградиле огромне и прескупе војне снаге, чији је добар део стациониран у великом низу база у иностранству. Иако су пре Другог светског рата САД биле најцивилније друштво на свету, данас су милиони Американаца прошли кроз искуство служења војске, а америчко друштво и политички дискурс су у великој мери милитаризовани“ (А. Меркурис: Америка је уморна).

На крају другог мандата Барака Обаме постало је очигледно да су Сједињене Државе доспеле у стање замора и империјалне исцрпљености. Империја се проширила до својих крајњих граница. Оно што потом неминовно следи је фаза империјалног пада. Наступа доба раскола и подела на некад јединственом Западу, чак и у његовој „повлашћеној тврђави“ – англосаксонској империји. Америка се поново окреће себи, макар привремено одустајући од месијанског глобализма. Трампов поклич „America first“ обележава овај заокрет. Започиње доба мукотрпног преиспитивања. Мит о изузетности, међутим, спада у конститутивне митове Америке и наставиће да постоји као њен неодвојив део све док постоји ова „јединствена република врлине“.

(Печат, 21. 7. 2017, број 480)

Advertisements