Ознаке

, , , , ,

Поводом текста Теофила Панчића Подгревање мита о мајору Тепићу, објављеног на сајту Радио Слободна Европа, листопада петог, године текуће 

Постоје извесне радње – или извесне класе радњи – за које људи који држе до елементарног самопоштовања чак не држе ни као отворене могућности. Размотримо ради илустрације следећи сценариј: особа хода улицом, прилази јој непознато лице и казује како при руци има кофу испуњену фекалијама. Спреман је да плати неодређену своту новца ако је пролазник вољан да своју главу урони у споменути садржај. Да ли би један елементарно частан човек (да не кажем пристојан, не волим ту реч, знате већ зашто) приступио ценкању или би свог бескрупулозног пролазника испратио у неверици уз вероватну – и сасвим оправдану – серију погрда?

Замислимо сада један други скеч: седите на свом радном месту, за писаћим асталом, у канцеларију улази углађени господин и на сто баца један папир. Човек изгледа обично, помислите учитељ, чиновник шта ли је, но брзо се разоткрива да је реч о помоћнику уредника интернет портала Радио Слободна Европа. Углађени господин заправо жели да ауторизујете један текст за хонорар који сами одредите. Убрзо схватате у неверици да на папиру пише ово. „За шта ме сматрате, радије бих зарио своју главуџу у кофу са почетка текста“, одговорио би свако ко иоле држи до свог достојанства.

Овакав проблем очито није имао господин Теофил Панчић, политички коментар Радија Слободна Европа, колумниста и критичар београдског недељника „Време“. Додуше, верујем да је господин Панчић наречени текст и написао и потписао. Иако, с обзиром да сам га сматрао елементарно частољубивим и интелигентним човеком, у то не желим да поверујем.

О чему је заправо реч? Чланак је дневнополитички коментар, написан поводом постављања и откривања споменика мајору Милан Тепић у Београду. Откривање споменика народном хероју Југославије Тепићу изазвало је, указује нам Панчић, негативне реакције Загреба и довела до појаве нове „коске за глодање у ровитим односима у бившој Југославији“. Циници би можда рекли да ти односи стоје јако лоше ако може да их наруши један бронзани одливак. Но, то није ни важно. Оно што у чланку привлачи пажњу, изазива чуђење, мучнину и благу вртоглавицу јесте мешавина малициозних кривотворења, вештих померања фокуса и острашћених опаски.

Уистину: постоји једна ствар око које се можемо сложити са Панчићем. Гест откривања споменика Милану Тепићу јесте један од елемената фолклорног национализма којима се користи режим Александра Вучића како би одржавао и повећавао подршку свом народњачко-криминалном покрету, од раније познатом полицији као Српска напредна странка. Да је Панчић више ђинђићевски прагматичан а мање латинковски острашћен честитао би Вучићу на овом постигнућу – фактичком неутралисању деснице из делатног политичког простора.

Међутим, Панчића „мит о Тепићу“ тишти на још много нивоа и антинационалистички прагматизам иде дођавола. Прво, њему смета „мит о Тепићу“ као тобожња ревитализација „оне врсте патриотизма које се сећамо из деведесетих – и који смо једна преживели“. Тепић је ту за Панчића део слобићевског имагинаријума, политичко оруђе у рукама умивених Милошевићевих политичких наследника. Друга сметња коју Тепић представља у Панчићевом мисаоном суставу извире из тога што он не види оправдање његове жртве. „Историја овакве гестове памти као херојске само ако су учињени у повесном контексту који се показао прогресивнијим и морално супериорнијим од оног који му је био супротстављен“, написа Панчић и остаде жив.

Извор: РСЕ

Верујем да је извориште обе ове сметње једна первертирана, неотитоисточка југоносталгија, која замућује поглед и рађа острашћеност. Да бих оправдао ово становиште морамо се вратити на човека о коме је реч: мајора Тепића. Мајор Тепић је службовао у лето 1991. године у касарни ЈНА у Бјеловару. У доба кад су неки већ „бежали испред разноразних непријатеља“ Тепић се нашао у окружењу и, пошто је отпор постао немогућ дигао је у ваздух складиште наоружања не желећи да га препусти непријатељу.

Један од великих шекспиролога двадесетог века, Ен Рајтер, изнела је уверење (у књизи Shakespeare and the Idea of the Play, 1962) да је Шекспир представио људски живот у драмским приповестима зато што је веровао да тај живот већ има облике драмске приповести. Које и какве приповести је био део мајор Милан Тепић?

Тепић је био југословенски официр, то је ваљда јасно, и његов херојски чин део је онога што је нама познато као „распад Југославије“. Ако се разуме као део југословенске историје, Тепићев чин је један од последњих али и један од најузвишенијих одељака. И Панчић би, ако му срце куца за све народе и народности, могао да се поноси да је један политички пројекат – чија је неодрживост те 1991. постајала све јаснија изнедрио – једну тако светлу, херојску фигуру. Тепића је, стога сасвим разумљиво, Председништво СФРЈ „за изванредан подвиг“ прогласило народним херојем Југославије. „Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко“, речи су које му се приписују. Тепић је, судити по овим речима, септембра делао онако како је сматра да частан официр треба да делује. Његов чин је стога потпуно разумљив и истински трагичан – његови поступци били су вођени врлинама које би требало да красе војнички позив. Да је био спреман да направи „дисконтинуитет са собом“ – Тепић би данас можда говорио на некој страначкој конференцији.

Откривање споменика мајору Тепићу (Извор: РТС)

Панчићева хисторијска визура за овакво читање је заслепљена из више разлога. Један од тих разлога јесте што је Тепић не само део југословенске приповести, него и српске – Тепић није само носилац ордена народног хероја Југославије, он је – а како да не буде? – и „нови Синђелић“. Да ли је оваква јавна свест о Тепићу морала бити политички наметнута (и тиме злоупотребљена)? Да ли је његов „култ“, како Панчић сугерише, морао бити инаугурисан и одржаван са највиших инстанци политичке моћи. Не нужно. Са Тепићем је те 1991. године страдао и Стојадин Мирковић, регрут и Србијанац, малтене Шумадинац – зар не делује на први поглед да би за унутарсрпску (да не кажемо србијанску) политичку употребу Мирковићево страдање било погоднији симбол од Тепићевог?

Панчићево сагледавање Тепића под потпуним је утицајем неотитоистичког југословенства а то становиште подразумева у најкраћем сагледавање српских и југословенских прилика, имплицитно или сасвим огољено, са становишта хрватских интереса. И оно је суштински митолошко: тврди „хисторијски детерминизам“, произвољно измештање фокуса приликом посматрања историјских догађаја како би се резултат уклопио у унапред задати идеолошки оквир и – да се послужимо изразом министра Неше – разне конфабулације догађаја.

Осврнимо се на историјски детерминизам. Да би се Тепић сагледао искључиво онако како га Панчић сагледава, Тепићева приповест коју ми сада зовемо „распад Југославије“ мора бити неизоставно део таквог низа догађаја. Он не може бити део, на пример, „борбе наших народа и народности за јединство југословенске отаџбине и тековине социјалистичке револуције“? Зашто не може? Зато што је и за Панчића и за његове идеолошке једномишљенике Тепићева жртва део приче која се зове „великосрбијанска агресија на хрватску неовисност“. Отуда сви догађаји од раних осамдесетих па наовамо неизоставно воде тобоже чврсторукашкој власти Слободана Милошевића која врхуни у рату са „целим светом“ и свеопштом погибељи (отуда и једно первертирано историјско разумевање сада већ чувене Осме седнице, што је тема за другу прилику). То је отприлике језгро митолошке свести идеологије познате као „другосрбијанство“.

Таква свест никада неће моћи да одмери бенефите које јој доноси режим постмилошевићевских и постдемократских конвертита. И стога неће бити кадра да води ка прагматичним политичким одлукама. Можемо се запитати каква је то искуство и каква је то средина која је изнедрила овакве политичке индивидуе? Одговор се, као и у многим другим случајевима када су посреди наше прилике, може свести на: титоистичко искуство и југословенске прилике обликоване титоизмом.

То искуство је пре и изнад свега дубоко антидемократско. Искључивши грађане из доношења и спровођења тешких политичких одлука оно је створило такве индивидуе којима чинови југословенских власти да силом очувају јединство државе постају сасвим неразумљиви и неприхватљиви. Неки Тепићев колега је добри тата док доноси плату и виниле после радног времена. Да ли од седам до три (а понекад и пре седам и после три) гања неког Анту или Шиму мало кога је интересовало. А ћале може да буде добар макар се на послу био и Лаврентиј Берија. Или нека титоистичка реплика изворног совјетског модела.

Таква политичка култура створила је политичке генерације ношене покличем „не рачунајте на нас“. Које су давале реч али, за разлику од мајора Тепића, ње нису мислиле да се држе.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.

Advertisements