Слободан Антонић: „То је мој задатак и ја ћу га обавити“

Да смо на прагу последњег чина одрицања од Космета сведочи и убрзано прикупљање подршке за тај злослутни „унутрашњи дијалог“. Председников „дијалог“ којим би Србија требало да се препарира за капитулацију подржавају не само другосрбијански аутоколонијалисти као што су Yihr-овци, већ и некакав „Први сабор српске деснице“

Слободан Антонић

Тек што сам у прошлој колумни написао (овде) да, ако је код Вучића остало бар нешто од патриотизма, тада ће се он у Бриселу чврсто ухватити случаја Каталоније као преседана – кад, оно, наш председник изјави (овде) да је одлучио да ипак одустане од најављеног писма Бриселу у коме је желео да и званично постави питање: „Како не може Каталонија, а може Косово?“.

„Шпанија нас је замолила да то не учинимо“, објавио је Вучић, „како не бисмо отежали њихову позицију. Имамо обавезу према шпанским пријатељима, јер су и они нама помагали“.

Ово писмо требало је да однесе у Брисел премијерка Ана Брнабић, лично, јер је сутрадан ишла у раније договорену посету.

Међутим, не само да је Вучић филмском брзином одустао од слања писма које је тако громко најавио. Он је одмах ставио до знања да Србија у Бриселу више неће ни инсистирати на каталонском контрапримеру. „Ми, као одговорни политичари, не смемо подизати очекивања међу нашим народом након овог што се десило у Каталонији, јер не можемо да се поредимо с већим, снажнијим земљама које су у бољем положају него што смо ми“ (овде).

Опште је познато да је једина шанса за преживљавање малих народа у светској арени то да инсистирају на принципима, универзалним правилима и међународном праву. Кад гле, наш председник је решио да одустане од те елементарне и здраворазумске логике и да прихвати важење закона јачег. Баш мудро од њега!

Овом изјавом Вучић је заправо пристао на двоструке стандарде – један аршин за земље ЕУ, а други за Србију. При томе је стандард намењен Србији очигледно неповољнији. Зашто?

„Не зато што смо слаби, већ зато што смо јаки!“ – чувена је реченица нашег лидера кад год треба да се направи уступак Бриселу, Загребу или Приштини (овдеовде или овде). Дакле, када је Србија до сада попуштала, то је било зато што смо јаки. Сада пак, када би требало изнова да попустимо и да не инсистирамо на једнаким стандардима, то је стога што смо слаби?!

Наш председник би, можда, најпре требало да се договори сам са собом: јесмо ли јаки или смо слаби? Или је, ваљда, сваки изговор једнако добар кад треба да се одустане од српског интереса?

Упоредо са дизањем руку од позивања на каталонски случај, Вучић је најавио да ће „са предлогом за Косово изаћи у марту следеће године“ (овде). „Синоћ сам разговарао са премијерком“, објавио је, „о условима који су потребни за наставак дијалога“. Након тога ће, он и премијерка, „бити довољно одважни да презентују одређене предлоге нашим грађанима“. Та „одважност“ у саопштавању косовског решења, у марту 2018. године, биће, ваљда, олакшана и тиме што ће претходни „унутрашњи дијалог“ омогућити „да се захтеви Србије приближе реалности“ (овде).

Занимљиво је да наш председник позива све нас на типичан педагошки дијалог –њиме би српска јавност само требало да научи шта је реално, а шта не. Тек након те подуке наш ће председник изложити своје унапред припремљено решење. Да је оно већ сад готово, и вероватно написано, следи из Вучићевих најава да ће за изношење тог предлога бити потребна „одважност“. То значи да он већ сада зна како то решење гласи, чим је у стању да предвиди реакцију јавности на њега.

Барем ауторима ФСК-а одавно је јасно какво ће бити то Вучићево решење: „правно обавезујући споразум“ којим Србија не признаје сецесију Косова, али пристаје да „две стране једна другу не ометају приликом аплицирања за међународне организације“. А то значи – Косово у УН (види овде).

Посебно је ружно што наш председник као коаутора овог свог предлога хоће да истури Ану Брнабић. „Жели да се сакрије иза женске сукње“, био је коментар једног читаоца. Брнабићева, колико се види, претежно носи панталоне; али то свакако јесте жеља да се за сопствени преступ обезбеди што више саучесника. Томе, уосталом, служи и „унутрашњи дијалог“. Он за циљ има тек да се направи што шири списак јавних личности и странака које мисле исто што и Вучић: „А шта бисмо с Косовом и да нам га врате?“ (овде).

Да смо на прагу последњег чина одрицања од Космета сведочи и убрзано прикупљање подршке за тај злослутни „унутрашњи дијалог“. Председников „дијалог“ којим би Србија требало да се препарира за капитулацију подржавају не само другосрбијански аутоколонијалисти као што су Yihr-овци (овде), већ и некакав „Први сабор српске деснице“ (овде). На том „сабору“ између осталог је речено да „наш државни врх спроводи исправну политику“, да „мудра глава Александра Вучића води изванредну политику“ и да би требало „да безрезервно подржимо владајуће структуре“ (исто). Машала!

Франко Фратини, бивши италијански министар иностраних послова, министар за правду ЕУ и потпредседник владе ЕУ, а сада и лични саветник Александра Вучића, поручио је управо ових дана да би „било добро да преговори Србије и Косова буду вођени на председничком нивоу“ (овде). То је тачно оно о чему је на ФСК већ писано. Брисел је подржао Вучића да 2017. године постане председник како би директно с Тачијем могао да склопи „правно обавезујући споразум“ којим би се Србија одрекла Косова.

И ево, коцкице се полако склапају. Последњи чин одрицања од Косова одвијаће се 2018. године. У интервјуу за АП наш лидер вели: „Један од наших главних циљева је пуноправно чланство у ЕУ,  то је мој задатак, то је мој посао, и ја ћу га обавити“ (овде). „Пуноправно чланство у ЕУ“, то сви знају, има свој апсолутни услов –„правно обавезујући споразум“ Србије и „Косова“ којим „Косово“ фактички постаје чланица УН.

„То је мој задатак, то је мој посао, и ја ћу га обавити!“, каже Александар Вучић. А сви ми други, који такав „посао“ сматрамо капитулацијом, па чак и издајом, само ћемо, ваљда, немо да посматрамо како се такав „задатак“ опошљава? И како његов извршилац на крају извештава: „Задатак извршен: Србија се одрекла Косова“…

Зар ће заиста тако да буде?

Опрема: Стање ствари

(ФСК, 17. 10. 2017)

Advertisements

4 thoughts on “Слободан Антонић: „То је мој задатак и ја ћу га обавити“”

  1. Najveća izdaja koju je Milošević napravio u seriji svojih izdaja, počev od Istočne Zapadne Slavonoije Krajine, se desila na KOsovu kada je potpisan Kumanovski sporazum i kada su sve srpske institucuje koje čine vlast izašle sa Kosova i ostavile goloruk narod na milost i nemilost Šiptarima koji su besomučno ubijali Srbe kao divljač na ostrelu, tada je sa Kosova izbeglo sa vekovnih ognjišta preko 400 hiljada Srba. Ne treba govoriti posle o još jednom progonu Srbe u kome je isto puno stradalo ljudi a i verskih pravoslavnih objekata uništeno.

    Свиђа ми се

  2. „То је мој задатак, то је мој посао, и ја ћу га обавити!“, каже Александар Вучић.
    ++++
    То је већ познато.
    А требало би, прво у ударном термину на тв са националном фреквенцијом грађанима наше јадне, опљачкане и окупиране отаџбине приказати филм који је маја 2008 године снимила Војно-безбедносна агенција.

    http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=196&cl=06

    О најгорем антрополошком шљаму који је од крволочних убица србских грађана примио аванс и два пута задатке за оно што и данас раде, потпуно уништавање наше отаџбине.
    А онда када грађани виде ту банду на делу, биће им све јасно. И онима заблуделим који још увек верују у његове лажи, и свим осталим грађанима. Оним истераним из давно опљачканих фабрика, оним који са најмлађим члановима породице обилазе контејнере не би ли преживели наредни дан.

    Када сви они, и милиони других грађана виде резултат деловања те крволочне банде, онда ће и они знати шта је њихов задатак, онда ће и они знати шта је њихов посао, онда ће и они знати ко ће тај посао обавити.

    Када они почну да раде свој посао, када они почну да пуне затворе са тим шљамом, онда ћемо имати и правну државу и институције које ће почети да раде свој посао. Онда ћемо имати и јавну кућу у Немањиној број 11 у распадању и бежанији „ стручњака „ који су саучесници банди у уништавању наших живота.
    Онда ћемо имати праву и једину прилику да ослободимо своју отаџбину.
    И да пустимо воду.
    Постоји само један избор.
    Ми, са нашом јадном дечицом или они !

    Свиђа ми се

  3. Поштовани професоре, мени (и још многима осим мене) одавно је јасно ко је Александар Вучић. Ја га сматрам најодвратнијем издајнику икада у нашој историји, очигледно агент неке службе (неких служби) који обавља задатак; можда је био спавач. Сигурно је да вреди приказати контроверзе и „кукавичлук“ у његовом деловању, нагласити да је њему важнији став тзв. „пријатеља“ него интерес сопственог народа, али према мени није реч о контроверзи и кукавичлуку, него о свесном и логичном деловању сходно интересу и инструкцијама газде (газди). Мислим да је много важније питање које чека одговор, зашто нема у Србији никаквог ефикасног, снажног, значајног отпора од стране тзв. „елите“, политичара, цивилних организација, па и обичног народа. Чак и понашање наше цркве је срамотно, мислим да у датим историјским околностима црква је (била) једини прави фактор могућег отпора, црква би могла зауставити велеиздају, опортунизам и пропадање земље. Уместо тога црква је неми посматрач свега тога, сигурно није ни случајно да је од свих значајних православних цркава једино наша СПЦ била присутна на скупу у Криту прошле године. Премда је то према мени трагично, треба поставити питање: да ли већина нашег народа ЗАИСТА незаинтересована за Косово, да ли ЗАИСТА може немо гледати велездајничку политику и прихватити да земљу воде агенти наших непријатеља, да ли ЗАИСТА прихваћа лажи и неморал запада, да ли заиста само у речима пријатељ Русије итд. Ја сам мислио (и још увек мислим) да без обзира на то да смо ми постали – због историјских околности и догађања у последњих 300-350 година – малибројни народ, али историјски, у свести смо велики народ. Међутим, ако је одговор на претходна питања „Да“, онда смо, на жалост, мали, веома мали народ који је одрекао своју историју, и који због тога можда и не заслужује Косово. Али ја још увек верујем да није тако, да нисмо ситни, безначајни. Мислим да не ваља неодговорно споменути реч „револуција“, али сматрам да без неке врсте револуције и активног отпора не можемо да изађемо из кризе, да променимо политички пут и правац наше земље. Ја чекам позив (будућих) вођа. Јер без њих тако нешто није могуће.

    Свиђа ми се

  4. Господина Антонића изузетно цијеним као патриоту,под један и под два – као познаваоца друштвено-политичких односа српског друштва. Поред тога он пише јасно и гласно, указује на штетна (не)чињења и последице од стране актуалне власти, тиме и опозције. Како сада ствари стоје Срби се налазе у необраном грожђу. Нама нису потребни спољни непријатељи – сами смо себи такви душмани да је право чудо да нас уопште има на овим просторима! Али нешто нас одржава – што је посебна тема…! Године 2013. пензионисан сам па сам мало више почео да изучавам нашу историју, да надокнадим пропуштено из редовног школовања! Доживео сам шок за шоком, такве спознаје од којих застаје дах и стално питање: „Па, људи, је ли то могуће?!“ и сјећање на Младена Делића. Елем, историју смо учили, и још увијек је учимо, која има врло мало додирних тачака са стварним дешавањима. Оно што је најгоре ми не познајемо властиту историју ни уназад 20 година! Зато нам се и дешавају изненађења и разочарења. Ту су и утицаји с поља, разни облици специјалних ратова… Православље је угрожено. Елита је одлучила да нас преваспита, „преквалификује“, да нам измјени свијест. Зато су и довели бивше радикалне „србенде“ и дали им задатак да сами себе обезличимо, денационализујемо. Горих велеиздајника Срби нису имали од првих усмених трагова до дана данашњег!
    Да скратим причу и да укажем на изјаву аустријског конзула у Србији, у доба Милоша Обреновића, који је рекао: „Не бих ништа на свијету волео него да сам Србин и то само зато да убијем књаза Милоша… Та триста му вјера, да се у том јуначком народу не нађе ниједан човјек да убије тог тиранина, него чини толика зла и насиље српском народу“! Да би ствар била интересантнија аустријски конзул се звао Никола Филиповић! Србин?! Нисам одгонетнуо али конзул је српског корјена – очигледно, промјенио вјеру (он, ћаћа и дјед му) и постао слуга Шваби! То исто урадио је и Вук Караџић (види – „Тајне Вукове реформе“, од Милослава Самарџића) и многи други. Прочитајте на интернету: Владан Ивковић – Српске издаје I,II,III и завршни део, и „Основне заблуде обичног Србина“ (www.srbist.com ) или „Хорор сценарио:Да ли нам је на челу државе ментални пацијент“, од Миодрага Новаковића, или нешто од Предрага Поповића, Драгана Милашиновића, Бранка Драгаша, Николе Алексића, Ђорђа Вишекруне… Срби ли смо?!!

    +++
    @ Немања Влаховић
    Ако се одрекнемо Косова и Метохије следеће је отцепљење Рашке! А Војводина?!
    Пола чланова Владе Србије (Српске и Црне Горе) су агенти страног утицаја, чланови Трилатерале или Бог зна каквих јавних или тајних организација, секти. Чак и аустријски конзул добро је видео да је нешто много труло у држави Србији! Желео је да поново постане Србин али би тек онда „упрскао ствар“, зар не?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s