Mилорад Павић: О српском изолационизму и редукционизму (1993)

На првом европском скупу српских патриотских организација (Франкфурт на Мајни, 12-13. јун 1993. г.) била је присутна и делегација Друштва Српска заједница из Љубљане. На отварању, присутнима се обратио књижевник Милорад Павић а многе од његових мисли актуелне су и после две и по деценије. Објављен у часопису за културу „Беседа“ Српске заједнице из Љубљане. За „Стање ствари“ приредио Никола Милованчев

Mилорад Павић (Извор: Новости)

Драги моји земљаци,

Волео бих када бисмо схватили да припадати једној култури, једном народу, значи у исто време и једну ширу припадност у области духовности, припадност у нашем случају источноевропској хришћанској цивилизацији, која обухвата Грке, Србе, Румуне, Бугаре, Русе, Украјинце, Јермене, као и неке друге народе и културе ван Европе. Али, то је само половина истине и половина велике европске приче. Волео бих да видим овај део Европе коjем припадамо географски и цивилизацијски, дакле Источну Европу са њеном источнохришћанском православном духовношћу, како се уједињује са Западном Европом западноевропске духовности. Волео бих да видим Европу уједињењу не само на добром промету бензина и капитала, него уједињену и на плану културе. Јер комуникација на овом плану, на плану духовности, између две европске цивилизације је у овом тренутку веома отежана. Неразумевања која потичу из идеолошких, економских, политичких и војних сфера толико отежавају комуникацију између Источне и Западне Европе на плану културе, да нас то мора бринути.

Настојати на јединству европске духовности има посебног смисла управо у Србији, где је један српски песник и принц Свети Сава рекао још у XIII веку за Србију да је Исток за оне на Западу, а Запад за оне на Истоку.

Такав геополитички положај Србије има своје предности и своје страшне последице у сваком рату, па је тако и данас. Можда управо зато, али и из других разлога, развила се једна особина српског народа која му чини велике штете кроз историју и нарочито и поново сада, у овом трагичном тренутку. Главна црта која је српски народ довела у овако беспримерно тешку ситуацију лежи у једној особини која није искључиво српска, има је код Американаца и код Руса, али је по Србе била и остала по мом уверењу фатална. То је својеврсни српски изолационизам. Срби готово по правилу не виде ни балкански, ни европски ни светски контекст свог положаја, па не умеју и не могу да реагују на прави начин на политичке и војне притиске који се на њих врше. Та црта је помогла да блокада српских информација буде потпуна и спроведена на штету српског народа свуда у свету. Треба рећи да неспособност интегрисања у туђе средине и туђу логику поседују у зачуђујућој мери и они Срби који су као и ви отишли у свет и тамо се добро снашли. Отуда чињеница да је српски лоби у свету (мада међу Србима у иностранству има веома богатих и моћних људи) неупоредиво слабији од, на пример, хрватског или албанског лобија, који су одлично интегрисани у стране средине. Али Срби, за разлику од поменутих народа, немају међународну верску заштиту као што Хрвати имају католичку, а Албанци исламску. Остајући без међународне верске заштите и склони изолационизму, Срби су дошли у једну од најтежих ситуација у својој историји. У тој ситуацији не можемо се похвалити ни добрим политичким, ни добрим економским, ни добрим међунационалним решењима, што уосталом није само наш случај у бившој Југославији. Али, имамо да пружимо свету много више од ових неуспеха српске политике и економије. Остало је у сенци тих неуспеха успешно прихватање српске културе у свету и дозволите ми да овде евоцирам нека имена за која се често у свету не зна да потичу из српске средине, јер се стално замагљује њихова припадност казивањем да су из Југославије, што је постало веома мутно одређење с обзиром на ситуацију у којој се Југославија налазила и налази.

Из српског народа потичу: Никола Тесла, Михајло Пупин, Милева Ајнштајн. Из Србије су писци Иво Андрић (Нобелова награда за књижевност 1961), Charles Симић (Пулицерова награда 1990), Милош Црњански, Васко Попа, да поменемо само неке, јер српске писце је лакше читати него набрајати; ту је и низ других списатеља који спајају српску са јеврејском књижевношћу, као што су Данило Киш, Александар Тишма или Давид Албахари. Постојао је књижевни мост између француског и српског надреализма у тренутку настајања овог књижевног покрета. Из Србије су: светски тимски првак у фудбалу Црвена звезда, чувени кошаркаш Владо Дивац и светска првакиња у тенису Моника Селеш. Из Србије су бројни сликари познати у свету, као Милена Поповић Барили, Љуба Поповић, Мића Поповић, Милош Шобајић, Влада Величковић и други. Из Србије су чувени филмски редитељи као Душан Макавејев и Александар Петровић, глумица Марта Келер (Феликс за 1991), најбољи балетски пар на свету Ашкент Атаљанц и Константин Костјуков (Токио 1991). Из Србије је др Нинослав Радовановић, један од најбољих кардиоваскуларних хирурга данашњице, као и виолиниста Стефан Миленковић, млади амбасадор UNESCO-а. из Србије је један од највећих археолога данашњице Драгослав Срејовић, проналазач Лепенског вира са најстаријим скулптурама Европе и успешни истраживач Ромулијане.

Насупрот овоме, постоји још једна друга црта у нашем карактеру која нам наноси штете. Надам се да ми нећете замерити, ако је поменем. Она је један од извора наше неслоге, чувене српске неслоге, на којој су градили и граде своје успехе сви наши непријатељи кроз историју. То је нека врста „редукционизма“. Ми се стално пребројавамо, стално гледамо да одбацимо што више оних који као „нису исправни“. На крају ће остати петоро или шесторо правих родољуба, јер стално неког изопштавамо из српског народа. То други народи веома ретко чине. Напротив, добро сте дошли, ако сте њихов. Насупрот овом извору неслоге стоје ретки чиниоци јединства. То је Српска православна црква, то су обе владарске династије Карађорђевића и Петровића, то сте ви Срби у расејању и оне ваше организације које врше улогу обједињавања као што је случај са Светском српском заједницом која поред осталог обједињава рад српских клубова у свету.

На крају још једна жеља. Нас у овој ситуацији судбоносној по српски народ више интересују наши непријатељи но наши пријатељи. Ми своје пријатеље не негујемо и не тражимо. Бавимо се само непријатељима. Покушајмо то да исправимо, и то један од путева у будућност. Да је тако, лако је домислити се. Све српске војничке победе кроз историју изгубљене су на дипломатском пољу. Крајње је време да стварамо дипломатију, а не искључиво генерале.

Када овако говорим, не мислим само на дипломатију у дословном и уобичајеном значењу речи, коју Срби тек треба да стварају, јер пола века под комунистима Србија није имала спољну политику. Мислим пре свега на вас, Србе из дијаспоре, који чине нешто као светску српску дипломатску заједницу и на сваког од вас посебно, јер сви сте ви у овом часу а и поодавно већ, једина српска дипломатија. И ваш задатак је као сваке дипломатије да ствара пријатеље свом народу широм света. Ја знам да то није лако, али ником од нас нема лаког задатка у овим временима. То већ чине многи од нас и ја сам овде навео само нека од најчувенијих данас у свету имена.

Надам се да ћете понети у сећању те примере и примере многих које не можемо никада све набројати и довољно им се одужити за племените напоре на хуманитарном пољу, у области књижевности, музике, филма, позоришта, сликарства, науке или спорта. Те личности су упркос националној тежњи ка изолационизму успеле да се интегришу у свет и створе мостове између културе Западне и Источне Европе, обогаћујући обе. Оне често и данас граде једну другачију климу од ове несрећне климе захваћене ратом у бившој Југославији и дају наду на неке светлије тренутке не само нашим пријатељима, него и онима који то тренутно нису. Мислећи на сутрашњицу када рата више неће бити, сетимо се оних који су градили и стварали везе са светом у време када су други рушили.

И следимо њиховим путем.

Говор академика Милорада Павића на свечаном отварању Првог европског скупа српских патриотских организација у Франкфурту на Мајни, 12. 6. 1993.

Наслов: Стање ствари

Advertisements


Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, , ,

2 replies

  1. Сјајан. Проблем је што је питање да ли је у праву у тумачењу кованице у праву Ава Јустин, или Владика Атанасије? Да ли је уопште могуће бити Исток на Западу? Али и исто тако Малорус, или небитно, руски савезник на начин да затварамо очи да нам се као Циганима, наравно не уопште узев само намерно овако пишем пошто нас је секуларност довела до тога да смо сва врата у друштвеној расправи затворили чим споменемо монахе, а рећи ћу посве другачију истину од њихове-да нам се дају половни авиони? Од безмало 20 година пазите, по званичним информацијама. О којима ћу напослетку. Који неће летети ни на паради, а после читамо у негда борбиним вечерњим новостима, ни до јуна следеће године?! Шта то Русе спречава да бар кажу да је Југоросгас и увек нека сметња толика да немамо уопште јефтин гас? Да наша власт можда све лаже је и те како могуће и да Руси после чак и прогласа са изостанком честитке СНС-у 2014е коју ја нисам заборавио пошто сам желео да им правда да значи ипак бар нису аминовали нове године које су појели скакавци, ипак они пилатовски стоје по страни. То вероватно не би требало да изазове инфантилну реакцију млађег брата који се окреће против старијег када му нешто не дарује, али уноси збуњеност. Питање шта ми уопште имамо од Русије иако легитимно, у ери интереса, било би погрешно. Али сад се поставља питање голог опстанка и потражње не за нечим конкретно, него програма , руског упута како се одредити? Где су руски генијалци? Да ли је руска успаваност опет толика да нас виде како тек десетог пријатеља по реду према неком истраживању? Не, ми се не можемо и не смемо окренути неким другима. Али себи да, а чак ма колико смешни били они аутохтоности, и ту постоје недоумице у нацији. Црн беше Сава на Фрескама и пре Турака и беше, утицаја Балкана као југа на нас? Не мислим да смо Илири као Албанци који о томе сневају. Али не знам шта да мислим? Зашто смо се кадикад и окретали Французима негда, Англима као Слободан Јовановић и слично? Достојевски је ипак секуларан. Само чисто сумњам да је интерпретација Атанасија да је Јустин ипак ретерирао у ставу према хуманизму ми је натегнута? То је кључ разумевања нас. Који се очекује од поштованог господина Ковића, Милане Бабић и осталих. Да ово хаотично тумарање гусака у магли престане. Да се не фиксирамо чак ни на СНС, мада се Дачић на турском не може пренебрегавати кад нас понижава, не што је на турском, него са гестом еготрипа да је певач, ипак примећујући да ми никакав аутопут према Драчу не градимо.

    Свиђа ми се

  2. ‘.. а многе од његових мисли актуелне су и после две и по деценије.’

    „Без будалах тупога погледа,
    бил’ умови могли блистат свијетли?“

    Луча М. (167,178) ЊЕГОШ

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s