Ознаке

, , ,

Рачун од 100 милијарди евра Британцима, саботирање „Велике нове Америке“ Доналда Трампа, шутирање песка на Русију и Владимира Путина – ја као политички аналитичар искрено немам појма у ком правцу су Ангела Меркел и њена банда кренули. Једно је сигурно – пропали ЕУ систем нема право да придикује било коме или било којој нацији о томе како треба „водити нације“

Ангела Меркел

(New Eastern Outlook, 7. 9. 2017)

Уочи избора у Немачкој, чини се да Ангела Меркел мисли да ће јој велика, храбра и заповедничка стратегија донети победу на дан избора. Вести да је решена да лично блокира кандидатуру Турске за ЕУ, и да Брисел усваја њену политичку стратегију „образујте пијуне“ доминирају новинским насловима. Меркелова ће можда освојити свој четврти мандат као канцелар, али она исто тако може опустошити немачку спољну политику.

Наслов у The Australian гласи: „Британци морају бити подучени о последицама Брегзита: ЕУ“. Колико год да је оштро било хваљење главног преговарача Европске Уније Мишела Барнијеа, он је само имитирао Фрау Меркел када је говорио на италијанској економској конференцији пре неки дан. Иако су Меркел и њени послушници проповедали да је Брегзит ојачао ЕУ, потражња преговарача од 100 милијарди евра за бракоразводну парницу почива на економској стварности о којој сам недавно известио. У међувремену, немачки шеф покушава да делује оштро и компетентно тако што ће се додворавати мржњи њених земљака према Турској. Ројтерс је известио о захтеву ЕУ-Меркел за окончање преговора о придруживању на рачун лидера Турске. Декрет ЕУ-Меркел долази само неколико седмица након што је немачки министар иностраних послова Зигмар Габриjел рекао Турској да никада неће постати чланица ЕУ све док је на њеном челу Реџеп Тајип Ердоган. Али рeалност  политичке поруке Меркелове је нешто потпуно другачије.

Европска комисија је 1. септембра издала саопштење за јавност којим је објавила Споразум о придруживању између Европске уније и Украјине. У саопштењу председник Европске комисије Жан-Клод Јункер цитиран је да поздравља нешто што је предодређено да буде катастрофа:

Решеност је врлина. Данас смо, упркос свим изазовима, успели. Са ступањем на снагу Споразума о придруживању са Украјином, Европска унија испуњава обећање нашим украјинским пријатељима. Захваљујем свима онима који су то омогућили: онима који су стајали на Мајдану и онима који напорно раде на реформи земље. Ово је дан за славље за наш европски континент.

За необразованог читаоца, саопштење за медије се појављује као уобичајено политичко потапшавање, или само још мало нонсенса са сврхом да додатно оправда европску олигархију. Међутим, за нас који смо упознати с пољима смрти у источној Украјини, ЕУ политичари који понављају о Украјини која ће имати вишеструке користи од придруживања ЕУ смешни су и одвратни. ЕУ плаћеници из комисије говоре о реформама у Украјини „без преседана“, док се у стварности тамо води грађански рат међу олигарсима да би се одлучило ко ће шта украсти. Стварно значење мајданског покрета је наговештен у „Дубоком и свеобухватном простору слободне трговине (DCFTA)“, или у способности својеглавих ЕУ олигарха и банкстера да силују земљу као што су то учинили с остатком источне Европе. Такође, ови потези ће практично учинити да се Евроазијска царинска унија Белорусије, Казахстана и Русије повуче из споразума о слободној трговини са Украјином. То ће заробити украјински народ у зависност која ће поновити оно како се Украјина осећала као совјетска сателитска држава. Са Русијом ван економске будућности Украјине, Меркелова ЕУ ће остварити оно што Хитлеров трећи Рајх није могао да одржи – робовску радну државу у Руси. Ово ме враћа на моју првобитну тврдњу, лажи о просперитету ЕУ.

Овде у Грчкој, гдје се моја породица доселила пре само три седмице, ниво знања о ЕУ међу становништвом је прилично изненађујући. Таксиста или фризер, а посебно дипломац који је приморан да се запосли у пекари, сви знају за неуспехе Европске уније. Прошле недеље сам разговарао са двадесетак продаваца шта мисле о Ципрасу и надменом ставу ММФ-а и Немачке према својој земљи. Готово једногласно Грци осећају да их је Ципрас продао одбијајући Путинову понуду за спасавање. Гледајући изнутра, видим земљу која би требало да буде трећа или четврта најбогатија у Европи, а уместо тога је упропаштена и обезвређена Ово је материјал за будућу причу, али помињем ове „ставове“ јер их деле породице и пријатељи који су Румуни, Бугари, Срби, па чак и Хрвати. ЕУ је већини ових источноевропских народа донела ништа, ништа осим прилике да се вози камион или конобарише у Немачкој. Ропски рад за четврти Рајх, рекао бих. Већина Грка осећа велику носталгију ових дана. Тешко погођени економском кризом и дугом, људи почињу да се присећају диктаторских дана. Чак и за време тако окрутног као што је био „Режим пуковника“, грчки годишњи раст био је три пута већи од данашњег. Шетајући улицама овде у Хераклиону на Криту, лако је препознати архитектуру и стил из периода богатства из раних седамдесетих година када је раст био већи од 10%. Док се већина људи бави идејом о војној хунти која води ствари, озбиљне мере штедње приморава сваког да доведе у питање евро.

Грчка је добар пример како је источна Европа прошла од придруживања ЕУ. Осамдесетих година Грчки дуг почео је да гуши економију која је већ била девастирана када су се војне диктатуре завршиле седамдесетих. У периоду између 1973. и 1993. инфлација је опустошила економију, која је износила око 18% годишње. Без ове приче о грчкој помоћи, важно је запазити сличности између свих источноевропских „обећања“ од стране централноевропских шефова ЕУ који су их намамили у евро замку. У Румунији данас чак и млади верују да је живот био бољи током скоро 16 година владавине Николаја Чаушескуа. Моја супруга и партнер Михаела је из Румуније и преживљава захваљујући нередовним пензијама својих родитеља. Ситуација је слична широм Источне Европе, а укупан раст ЕУ у периоду од 1996. до 2017. године био је једва виши од 2%. Велики део тог укупног раста постигли су Немачка и други средњоевропски партнери почетком 1990-их након пада зида. Поређења ради, раст Француске одржаван је нешто изнад нуле од 1960-их година, а просперитет Италије је обрнут оном који је био крајем 60-тих. Поента на коју циљам овде јесте да је ЕУ од осамдесетих прекинула раст и просперитет за стотине милиона грађана. Још један пример разлике између састава Фрау Меркел и остатка Европе очигледан је у форми спољног дуга. Европска унија данас премашује 83,5% БНП-а, али је немачки дуг у односу на БНП-а само 63,3%. Већина укупног дуга ЕУ је у власништву Грчке, Италије, Португала и Шпаније. Интересантно је да се дуг који је Николае Чаушеску исплатио за Румунију пре свргавања остао нижи од већине других земаља ЕУ.

Дакле, послушници Меркелове из ЕУ, који ових дана школују председника САД-а Доналда Трампа или Британце о томе како ЕУ функционише, јесу смешни. Штавише, ЕУ, додатно оптерећена јадном и уништеном украјинском економијом има још мање шансе за крајњи успех. 2004-е године, када је Украјина била у добрим односима са Русијом, дуг је био на најнижем нивоу од испод 24 милијарде долара. Данас је спољни дуг Украјине скоро 120 милијарди долара, и приближава се 80% укупног БНП-а. Да не знам боље, мислио бих да луксембуршки и франкфуртски банкари регрутују земље дужнике у јато како би оштетили још више физичких средстава. О, али то би укључило и неке Ротшилдове ајкуле, зар не?

Рачун од 100 милијарди евра Британцима, саботирање „Велике нове Америке“ Доналда Трампа, шутирање песка на Русију и Владимира Путина – ја као политички аналитичар искрено немам појма у ком правцу су Ангела Меркел и њена банда кренули. Једно је сигурно – пропали ЕУ систем нема право да придикује било коме или било којој нацији о томе како треба „водити нације“. Диспаритет у ЕУ представља ослепљујући подсетник на њене неуспехе, као и на неуспехе оних који су је поставили на власт. Други мандат Меркелове може представљати крај племенитог, иако насумице оркестрираног европског јединства.

Аутор је политички аналитичар

Опрема: Стање ствари

(Стражњи дућан, 11. 9. 2017)

Advertisements