Ознаке

, , , ,

Има индиција да је улазак Српске листе (СЛ) у Харадинај-Тачијеву владу можда још одраније договорен. После избора један пријатељ с Косова написао ми је да су му неки Албанци рекли како је један број њихових сународника гласао за СЛ како би се, међу зајемчених 10 српских мандата у скупштини Косова, нашло што више посланика управо „косовског СНС“ 

Слободан Антонић

Има нечег мрачног и политички перверзног у коалицији с Харадинајем. То осећају сви, чак и они који ову коалицију покушавају да бране.

То би било исто, већ је добро примећено (овде), као да су 1943. године у НДХ уприличени избори, а званичан Београд натерао преостале Србе да на њима гласају, па онда још и да уђу у Павелићеву владу.

Истина, било је Срба и међу усташама, од кољача до генерала (од 93 генерала 13 су били Срби; овде). Миле Васић је у Јасеновцу полетно, ножем и маљем, убијао своје сународнике (овде), а члан председништва Хрватског сабора Сава Бесаровић толико је поунутрио режим коме је служио да је, пре но што су га партизани стрељали, узвикнуо: „Част ми је што сам био министар НДХ! Живио Анте Павелић!“ (исто).

Већ замишљам неког од „српских“ министара код Харадинаја како сутра, на суђењу за колаборацију, узвикује: „Част ми је што сам био министар Републике Косово! Живео Рамуш Харадинај!“.

То је политичка стрма раван: започиње изласком на општинске „косоварске“ изборе, наставља се учешћем на „парламентарним“ изборима по „Уставу Косова“, затим следи улазак у Тачијеву владу и заклињање на тај „устав“, ево, сад је ту и учешће у Харадинајевом кабинету, а завршава се суманутим клицањем џелату сопственог народа.

Има индиција да је улазак Српске листе (СЛ) у Харадинај-Тачијеву владу можда још одраније договорен. После избора један пријатељ с Косова написао ми је да су му неки Албанци рекли како је један број њихових сународника гласао за СЛ како би се, међу зајемчених 10 српских мандата у скупштини Косова, нашло што више посланика управо „косовског СНС“.

Погледао сам званични изборни извештај (овде) и видео да заиста постоје чудна неслагања броја Срба и броја гласова које је добила СЛ. У општини Исток има 540 Срба – укључив и млађе од 18 година (овде), а на изборима СЛ је добила 475 гласова (овде, стр. 12). У Гњилану Срба има 624 (овде), а СЛ је добила 1.291 глас (овде, стр. 8). У Клини има 94 Србина (овде), а за СЛ гласало је 248 бирача (исто, стр. 16) итд.

Не познајем баш најбоље косовске прилике пошто тамо не живим, а и подаци с Косова поприлично су непоуздaни, па сам одлучио да ову индицију још некако проверим. Већ трећу годину водим дијалог на порталу КоССев сa Фадиљем Љепајом (овде). Правило тог дијалога је да аутори сваки текст завршавају питањем за саговорника, на шта се онда одговара у наредном тексту. Тако сам и ја питао Љепају да ли је тачна прича да су и Албанци гласали за СЛ (овде), али на то питање, супротно правилима дијалога, он није одговорио (овде).

Но, и избегавање одговора свакако је неки одговор. Онда је Марко Јакшић (овде) упозорио на податак да су српске странке на „косоварским“ изборима добиле већи удео гласова од њиховог удела у становништву – готово 12%. Јакшић је ту појаву објаснио непоузданим подацима о броју Срба на Косову, чији је удео, судећи по изборним резултатима, већи него што се сматра.

Међутим, исти феномен могао би се, можда, објаснити и исправношћу сумње мог пријатеља с Косова да су за СЛ, по некаквом договору, гласали и Албанци: од 55.000 гласова које су добиле српске странке, сама СЛ имала је 45.000 (овде, стр. 2‒3), па је тако добила 9 од 10 места која су зајемчена Србима у „Скупштини“ Косова. А Харадинајева влада има већину од 2 (и словима: два) гласа.

Ако се ове индиције покажу као тачне, онда највероватније постоји некакав договор на релацији Вучић-Тачи који превазилази њихове формалне сусрете у Бриселу. Не можемо знати да ли је и тај ванбриселски договор под нечијим патронатом, али могли бисмо претпоставити да јесте.

Вучић и Тачи (Извор: ФСК)

Када је Вучић истакао своју председничку кандидатуру, могли смо да прочитамо да је Запад подржава. Преласком с места премијера на место председника, Вучић се формативно изједначава с Тачијем, па је тако могуће да два јака политичка лидера Срба и Албанаца склопе споразум о Косову који је могуће спровести. А за то ће бити награђени Нобеловом наградом за мир (овде).

Мени план Запада с Вучићем и Тачијем изгледа овако: притиснућемо Тачија, који има много путера на глави, да изабере хоће ли да одлети с власти право у затвор, ако преговори не успеју, или ће да остане на власти и добије Нобелову награду, ако се споразум направи; исто ћемо урадити и с Вучићем – и ето га the final solution to the Kosovo question.

Наравно, да би овај план успео, Вучић и Тачи морају да остану на власти. Отуда, на једној страни, подршка стварању Харадинај-Тачијеве владе, као и, на другој страни, гледање кроз прсте Вучићу због појединих ауторитарних „несташлука“.

Међутим, и таква врста подршке има своје границе. Један аутор добро је приметио (овде) да, када је у питању ауторитаризам, „постоје прецизне границе постављене у тзв. Мекалистеровом протоколу (Мекалистер је известилац ЕП за Србију – моја напомена) које су самом Вучићу врло добро познате, и које он не усуђује да пређе: новинар се може вређати, али се не сме пребити; опозициони лидер се може оптуживати за убиство, или његова жена за трговину дрогом, али се нико од њих не сме ликвидирати; политичком противнику се могу подметнути обележене новчанице, али се он не сме ухапсити само због изнетог мишљења; ботови на друштвеним мрежама могу бити фиктивно запослени у министарствима или јавним предузећима, али друштвене мреже се не смеју укинути“ итд.

Постојање „Мекалистеровог протокола“ можда је добра вест за опозицију – јер тиме добија безбедне нише у које се може повући, али је лоша вест за све нас: она показује до ког ступња је Србија постала колонија. Ни Милошевић није баш био шампион демократије, али код њега се ипак знало да се главне одлуке у српској политици доносе у Београду, као и ко их доноси. Сада се о главним питањима код нас одлучује бог зна где и од стране бог зна кога.

Данашња српска политика подсећа ме на вечерњи „збор грађана“ у неком сеоском дому културе. На позорници је човек, осветљен рефлектором, који се буса у груди и виче како нико њему неће да наређује и како ће једино он да се пита, а уколико би се круг светлости само мало раширио, видело би се да су за његову главу и удове прикачени конци који завршавају у мраку, у нечијим туђим рукама.

Невоља с тим управљачима из мрака је што они присутнима – који хипнотисано гледају у марионету – не желе добро. Бојим се да смо, ако се убрзо не тргнемо, сви у озбиљној опасности ‒ цело друштво, цео народ.

Јер, као што се види, границе мрака су све ближе…

Опрема: Стање ствари

(ФСК, 19. 9. 2017)

Advertisements