Ознаке

, , , ,

Свештеник Георгије Максимов

Дана 22. јула на званичном сајту Руске Православне Цркве објављен је нацрт Новог катихизиса и наведено је да је понуђен на разматрање свима заинтересованима. Овај коментар је написан управо у оквиру овог разматрања које је благословио Његова Светост Патријарх Кирил.

Обично се закључци наводе на крају коментара, али ћемо у овом случају морати да одступимо од овог правила. Ради се о томе што ће читалац стећи утисак да су докази ауторових тврдњи површни и недовољни уколико напишемо кратак коментар не поткрепивши га одговарајућим бројем примера. А ако будемо писали детаљно, с цитатима и доказима, текст ће бити толико дугачак да га ни из далека неће сви читаоци савладати до краја. Због тога ћу почети од закључка, а у целом даљем детаљном тексту садржаће се његове многобројне потврде.

Закључци

Треба истаћи да је објављивање текста пратила жеља да се у коментарима „садрже конкретни предлози за поправљање или побољшање текста“. Дакле, на известан начин смо доведени пред свршен чин: будуће званично одобравање „Новог катихизиса“ је већ готова ствар и не треба га разматрати, само се прихватају предлози за поправљање или побољшавање текста (па и то не целог). Многи критички настројени људи су прихватили „правила игре“ и почели да пишу своје примедбе и предлоге за поједине делове, признајући самим тим текст у целини. Ја не намеравам да учиним исту грешку. Исправљати текст значи исто што и лечити покојника.

Сигуран сам у то да је покушај израде Новог катихизиса потпуно пропао и да текст који је припремила Синодска богословска комисија не треба да буде прихваћен саборно као званичан вероунаучни документ Руске Православне Цркве. Не само то, сигуран сам да је света дужност сваког верног чеда наше Цркве да на сваки начин покуша да спречи општецрквено признање и увођење „Новог катихизиса“. Овај текст, који је неодржив и по форми, и по садржају, који изопачује учење Цркве и деформише православно мишљење је крајње опасан и штетан.

Може вам се учинити да је овај суд преоштар, али ако прочитате текст коментара у наставку уверићете се да је сасвим основан.

Главни проблем „нацрта Новог катихизиса“ састоји се у томе што то није катихизис. Овај текст није катихизис ни по форми, ни по садржају, он не испуњава задатак који катихизиси треба да реше. Односно, у самом тексту постоји системски проблем који се не може решити исправљањем појединих пасуса.

То би било као да сте од некога наручили да напише природно-научни чланак, а он вам донесе песмицу о „Чижику-пижику“[1]. И кад би вам онај ко ју је донео рекао: „Хајде да видимо шта треба исправити у тексту, па да се објави у угледном часопису. Можда да додамо списак литературе? А можда да избришемо неки ред?“ Ништа не треба исправљати. Једноставно треба признати да то није природно-научни чланак и однети га далеко од очију.

Обим текста

Катихизис је текст у којем се кратко и на приступачан начин излаже догматско и морално учење Цркве. Другим речима, било да је човек пожелео да боље упозна своју веру или да жели да прими Православље, или се просто занима за њега, као одговор на своје питање: „Шта прво треба да прочитам како бих упознао православну веру?“, добија катихизис. Катихизис је увек имао задатак да буде приступачан. Овај текст треба да буде јасан и разумљив најширем кругу читалаца.

Као што истичу аутори нацрта Новог катихизиса, Катихизис светитеља Филарета је написан пре скоро двеста година. Од тада се у великој мери променила култура читања. Данашњим људима тешко полази за руком читање обимних текстова. Дебеле књиге се скоро не читају. Чак и текст светитеља Филaрeта многима данас изгледа превелик. И у овим условима нам аутори нацрта Новог катихизиса нуде текст који је скоро ШЕСТ пута већи од текста Филаретовог Катихизиса! Он има МИЛИОН СТО ДЕВЕДЕСЕТ ПЕТ и по ХИЉАДА словних знакова с размацима (односно 350 страница формата А4, дакле, у формату А5 има око 700 страна)! Молим вас, реците ми ко ће то да чита? Коме је он намењен? Ово показује да аутори уопште не схватају задатак који се пред њима поставља. Зар није потпуни крах написати текст који већ и због свог обима очигледно неће читати циљна група катихизиса?

Одмах ћу начинити опаску. Колико ми је познато, аутори текста НИСУ чланови Синодске богословске комисије. Они су од почетка добили извесну основу коју су само разматрали и исправили (и много тога су поправили). Нису ми позната имена аутора првобитног текста. Што се тиче чланова комисије мислим да би свако од њих понаособ могао написати квалитетнији текст од онога што смо сад принуђени да разматрамо.

Језик текста

Дакле, већ по свом обиму то није катихизис, или бар није православни катихизис. Међутим, није ствар само у обиму. Овај текст је написан просто страшним језиком и стилом.

На пример: „Христос је смисаони центар хришћанске веронауке“ (с. 12). Само се замислите: Ко је Христос? Смисаони центар хришћанског учења. Човек би због таквих фраза требало да се стиди, исто као и због многих других као што су: „квантитативна и квалитативна универзалност Цркве“ (с. 84), „инославни партнери“, „производ разума“, „еклесиолошка самосвест“ и сл.

Стил је апсолутно нечитљив и саткан је од официјелних речи и виспрених будалаштина. Да би човек прочитао чак и мали део овог текста не треба само да учини напор – треба да изврши право насиље над собом. И то није само моје мишљење. Нечитљивост текста због његове стилистичке убогости је чињеница која се лако доказује.

На пример, на 57. страници пише „Иаскрсења“ уместо „Васкрсења“, на следећој страници „Великоим“ уместо „Великим“. Није чудно ако се поткраду грешке у свеже написаном тексту који још није ни ишчитан. Али како су такве ствари могле остати у тексту на којем је група аутора радила СЕДАМ година и који су, како се тврди у Уводу, такође прочитале и извршиле рецензију десетине људи? Оне могу остати само у случају да је језик толико нечитљив да се сви они који читају текст у извесном тренутку уморе од „прочешљавања“ текста и почињу да прелазе преко њега овлаш погледом или се ограничавају пажљивим читањем појединих места.

Не знам да ли је иједан човек успео да прочита текст Новог катихизиса у целини. Лично сам желео, био сам мотивисан, приморавао сам себе, али ћу поштено рећи: одустао сам на стотој страници. Судећи по другим коментарима које сам прочитао у мрежи, то је граница коју нико није савладао. Сви имају примедбе само до стоте странице и мислим да то уопште није због тога што текст после ње постаје беспрекоран. Једноставно, још се није родио Цезар који би могао прећи овај Рубикон.

А ради се о тексту катихизиса који треба да буде питак и приступачан најширој читалачкој публици. Савременим читаоцима. Међутим, овај текст није чак очишћен ни од архаизама! Данашњи читалац не зна шта је „преуспејаније“[2] (с. 42), „појелику“[3] (с. 89), а кад на 67. страници чита речи Златоустог о томе како је Бог „предао“ Свог Сина, он ову реч уопште не схвата у старом значењу „предао, послао“, већ у савременом „издао“[4], чиме се потпуно изврће смисао.

Ипак, све су то ситнице. Ове ситнице – грешке у куцању и архазими се лако дају исправити, али постоје системски проблеми разматраног текста које није могуће исправити. Постоје објективне ствари због којих је разматрани текст нечитљив у принципу, и ја ћу их сада навести.

Излагање материјала

Аутори изјављују да су „донели одлуку да не примењују форму питања и одговора“, која се традиционално користи кад је реч о катихизисима, „у корист поступног излагања“ (с. 8). Не објашњавају због чега су донели ову одлуку.

Форма питања и одговора се у катихизисима није појавила случајно. Изабрана је због тога што је задатак катихизиса, као што смо већ рекли – да буде максимално приступачан најширем кругу читалаца. А много је лакше читати дијалог него „поступно излагање“. То је азбука доживљаја текста. Вероватно сте запазили да се дело с дијалозима чита много лакше него текст без дијалога с бујицом монотоног „излагања“.

Али кад би се ствар ограничила само формом излагања! Аутори у Уводу пишу да њихов „текст Катихизиса садржи мноштво цитата из Светог Писма и дела светих отаца“ и многе друге ствари (с. 8). И пишу о томе као да је то плус текста. Међутим, свако ко иоле влада основама књижевног умећа зна да цитати „оптерећују“ текст и отежавају његово читање. Наравно, не може се сасвим без цитата, али су аутори претходних катихизиса имали осећај за меру. Неке општепознате и очигледне ствари о хришћанском учењу су наводили и без цитата, на другим местима су се ограничавали једним цитатом и само у посебним случајевима су наводили неколико цитата заредом.

Међутим, у Новом катихизису није тако. Док га човек чита не напушта га утисак да су аутори у току рада свако мало заборављали шта заправо пишу покушавајући да уместо катихизиса напишу библијску симфонију. Ево, на пример, за општепознату тврдњу да хришћани верују у Једног Бога наводи се ДЕВЕТ цитата (пет библијских и четири светоотачка) (с. 25). А указивање на то да је Бог Творац света прати ШЕСТ цитата (с. 37). И тако је на свакој страни.

ЗАШТО? Због чега нису могли да наведу један цитат? Ако желе да покажу да догму потврђује више цитата могли су у загради написати „в. такође“, па онда навести адресе других цитата. Коме треба – погледаће. Али зашто бомбардовати читаоца свим овим цитатима? Ово се још може разумети кад сваки цитат открива неку нову страну, кад се они смисаоно допуњују. Међутим, у тексту Новог катихизиса се по правилу наводе цитати који се дуплирају по садржају.

И ово потпуно „убија“ текст, чини га „мртвим“ и нечитљивим. Кад му човек приступи он прво пажљиво чита сваки цитат, али се брзо уверава у то да се у њима, по правилу, много пута понавља иста ствар. Резултат је увек исти: човек прво престаје да чита пажљиво, а онда сасвим престаје да чита. Ја сам, као и други критичари, огромним напором воље успео да натерам себе да се пробијем до стоте странице, али обичан савремени човек, који треба да чини циљну групу Новог катихизиса, неће савладати више од првих неколико листова. То се једноставно не може читати.

Поред цитата, текст је препун многобројних опаски с историјским објашњењима у стилу осредњих енциклопедијских одредница. А такве ствари такође, благо речено, не спадају у питко штиво. На страницама Новог катихизиса нас чекају информације о осуди маркионства (с. 17), о „јереси три језика“ (с. 19), о манихејцима (с. 31), докетима (с. 57), монофелитима (с. 61) и осталим древним јересима, опширни есеји о историји превода Библије (с. 20-21), Константинопољским саборима (с. 22), о настанку процедуре канонизације светаца (с. 100) и још много других „информативних“ уметака о најразличитијим стварима. Претходни катихизиси су одлично пролазили без тога, а тако би било и с овим.

Шта ће човеку који једноставно жели да сазна основне одредбе православне вере сви ови флешбекови? Ако му то буде потребно моћи ће после катихизиса да прочита специјалне књиге о историји Цркве или да сазна тачно оно што га занима у правој енциклопедији. Зашто преоптерећивати текст који је ионако нафилован сталним опаскама које нису потребне основној сврси дела?

Имао сам прилике да чујем следећу варијанту одговора: комисији је неко на самом почетку задао да напише „велики катихизис“. И да би решили овај задатак уобичајени садржај катихизиса су почели да разводњавају бесконачним цитатима и речничким одредницама, просто да би био већи. Ако је тако, можемо истаћи да је, као прво, сам задатак погрешан. Нико од Цркве није тражио да уместо катихизиса добије нечитљиву „циглу“ чији ће сам изглед плашити циљну групу. А као друго, задатак је изузетно лоше решен – добијена је само грубо склепана химера од осредњег информатора, недорађене библијске симфоније и званичног реферата. Односно, добили смо нешто што једноставно није катихизис, чак ни с формалне стране.

Композиција

По дефиницији светитеља Филарета, чији наследници аутори Новог катихизиса тврде да јесу, катихизис је „основно учење о православној хришћанској вери које је неопходно сваком хришћанину“. Односно, у катихизису треба да буде изложено оно што спада у неопходне податке. У Новом катихизису је такође речено да је „позван да дâ представу о најважнијим појмовима и одредбама хришћанске веронауке“ (с. 5).

Сваки читалац, а о писцима и да не говоримо, зна колико је важан почетак текста. Управо упознавајући се с почетком читалац одлучује да ли вреди озбиљно се латити књиге или је треба оставити. У Филаретовом Катихизису је, без обзира на то што је написан пре скоро два века, почетак сасвим у реду: нема ничег сувишног и одмах прелази на ствар. А у првом пасусу је речено да ће у књизи бити говора о ономе што човек треба да зна „ради угађања Богу и спасења душе“.

А чиме почиње Нови катихизис? Огромним Уводом у којем се на три странице (с. 5-7) налази есеј… о историји катихизиса! Откад се то историја писања катихизиса нашла међу „најважнијим појмовима и одредбама хришћанске веронауке“? Па то је последња ствар која занима читаоца катихизиса. И нипошто није нешто чему треба посветити почетак.

Али даље ствари стоје још горе. На следећој – осмој – страници опширно је препричан Садржај. Зашто? Па читалац га је управо прочитао пре три странице! На такве ствари сам раније наилазио само у богословским дипломским радовима.

Напокон, после Увода који се састоји од много страница почиње сам текст. И како? Наводе се очигледне истине о томе да је вера као поверење својствена свима, јер сви у нешто или некога имају поверење – и то на пола странице!

У свим традиционалним катихизисима вероучење Цркве се излаже као коментар Символа вере, а морално учење као објашњење Заповести блаженстава и Десет заповести. Оваква шема је омогућавала катихизису да буде ближи животу читаоца који је изговарао Символ вере у свакодневним јутарњим молитвама и који га је чуо на свакој литургији. Такође је на свакој недељној литургији чуо појање Заповести блаженстава. И објашњења катихизиса која се ослањају на оно што сваког хришћанина прати целог његовог живота помагали су у бољем усвајању и памћењу истина вере.

Аутори Новог катихизиса су одлучили да не примењују ову традиционалну форму. Очигледно, сматрајући да ће најпотребније податке моћи да изложе поступније. Међутим, шта су на крају добили? Хаос. На пример, учење о Цркви се одједном није нашло у глави „веронаука“, већ у глави „канонско уређење“. Тако су аутори сву еклесиологију избацили из догматике и пребацили у канонику! Аутори некадашњих катихизиса нису чинили овакву грешку, пошто је учење Цркве изложено у Символу вере.

Учење о Богородици се излаже на страницама 68-69, а затим поново на 89. стр. Чему толики прескок или понављање? Зато што су једно ставили у учење о Богооваплоћењу, а друго у главу о поштовању светаца. Ето, таква су „чуда“ композиције и „поступног излагања“!

У поменутој глави о поштовању светаца налазимо детаљно и поименце набрајање светаца по чиновима светости с елементима препричавања појединих житија на ДЕВЕТ страна (90-98)! Шта ће све то у катихизису? Јер то у суштини не додаје ништа ново информацијама о поштовању светаца које су много компактније изложене код светитеља Филарета. Не само то, у Новом катихизису нема много важнијих тема које су повезане с темама о којима је било говора у Филаретовом Катихизису.

Оваквих примера има много. На 27-28. страници се детаљно набрајају Божија имена из Старог Завета (без чега су одлично били написани сви претходни катихизиси), а на следећим страницама је списак својстава Божијих с изабраним цитатима испод сваког од њих. На 49. страници се наводи огроман текст о људском телу. ЧЕМУ СВЕ ТО? Само да би се текст механички надувао до огромног обима и да бисмо после рекли: ето, наш катихизис није тањи од католичког?

Извртање Православља

Ако је реч о текстовима у којима се садржи отворено лажно учење или извртање Православља, разуме се, њих у Новом катихизису нема толико много. Јер, на њему су већ радили, како чланови Комисије, тако делимично и интернет-критичари који су се упознали с недорађеном варијантом која је „процурила“ у интернет. Међутим, ако говоримо у целини (не само о ономе што је написано, већ и томе како је написано, па још и о ономе што је испуштено у поређењу с претходним катихизисима), уверићемо се у то да „нацрт“ представља Православље у врло изврнутом виду.

Светитељ Николај Српски назива јеретичким „богословски“ приступ који тежи ка томе да хришћанство прилагоди нехришћанском свету. У том смислу је текст Новог катихизиса јеретички од почетка до краја. Аутори очигледно покушавају да створе Православље које не би „боло очи“ световне либералне јавности.

То се запажа чак и на основу употребе специфичних обрта који претходе тврдњама веронауке: „Црква верује да“, „по црквеном учењу“ и тако даље. У целом тексту има најмање сто оваквих обрта. А знате ли колико ћемо таквих обрта наћи у катихизисима које су написали свеци? У катихизисима светитеља Филарета Московског, светитеља Николаја Српског и свештеномученика Горазда Чешког нема НИЈЕДНОГ таквог обрта. Зашто су излагали истине вере не чинећи стално опаске: „по учењу Цркве“? Као прво, било им је јасно да читаоца који је отворио књигу под називом „Катихизис Православне Цркве“ не треба по неколико пута на свакој страници подсећати да се у њој излаже учење Цркве – то је ионако очигледно. Као друго, зато што су сви они писали о одредбама вере као о објективној истини која се тиче свих и сваког.

Рећи ћу који смисао имају опаске типа „Црква учи да…“. Дубоко верујући човек неће схватити у чему је овде превара. За њега су учење Цркве и истина – синоними. Али спољашњем човеку који максималну истину уопште не поистовећује с учењем Цркве ове речи звуче другачије. И људи који често морају да говоре на различитим међуверским конференцијама активно их користе. Фразе ове врсте представљају својеврстан умирујући сигнал неправославном слушаоцу или читаоцу: „Не-не, ми уопште не претендујемо на истину последње инстанце, ми овде само излажемо званично учење организације која нас је послала на ову конференцију.“ Хришћанство у том облику престаје да буде изазов, оно у таквом обличју изазива мање негодовање либералне интелигенције.

На пример, пажљиво прочитајте једну од реченица из нацрта Новог катихизиса: „По хришћанској веронауци човеку је потребно спасење“ (с. 12). А зар човеку самом по себи спасење није потребно? Него само хришћани верују да му је потребно, а можда му баш и није толико потребно, јер осим хришћанске постоје и друге тачке гледишта које сви ми треба да поштујемо и ни у ком случају не треба да ограничавамо? А ево друге реченице на истој страници: „Црква верује да је за човеково спасење потребно да прими Откровење.“ Без прве три речи ова реченица би могла изазивати нелагоду у представницима либералне јавности, као да се усуђујемо да им намећемо некакве услове за спасење. Међутим, ове три политички коректне речи на почетку их одмах умирују: ма то просто Црква тако верује. Па нека верује – зар је мало ствари у које још верује!

Ето, тако се језик црквене дипломатије меша у богословље и деформише га. Међутим, ствар се, наравно, не ограничава само обртима речи.

Жеља за угађањем либералној јавности и за представљањем хришћанства прилагођеном савременом свету, разуме се, морала је довести до кокетирања с еволуционизмом. И у глави о Стварању света аутори Новог катихизиса израз дани Стварања пишу под наводницима, исто и као библијски израз о Саздању света за шест дана. Да ни у ком случају не би изгледали као „мрачњаци“ у очима напредне јавности аутори нацрта отворено изврћу учење Цркве убацујући лажно учење о „дану-епохи“. Наводно, реч „дан“ није значила дан, него епоху или фазу. Притом аутори одлично знају да у датом случају изврћу веру која није изражена само у катихизису светитеља Филарета (чији наследници претендују да јесу), већ и код свих угледних древних светаца и у свим ранијим излагањима вере. Начин на који је написана цела ова глава не може се назвати другачије до свесним довођењем читалаца у заблуду.

За почетак аутори изјављују да „Реч ‘дан’ у Светом Писму има много значења и да не указује увек на календарске дане“ (в. 39), а онда се праве да су наводно самим тим доказали да реч „дан“ у шестодневу не означава дан, већ милијарде година које су потребне за Дарвинову еволуцију. Међутим, то уопште не следи из реченог и да бисмо сазнали како тачно треба разумети ову или ону реч из конкретног стиха Светог Писма, треба да прибегавамо тумачењима Светих Отаца. То прописује 19. правило Шестог Васељенског сабора.

Нећу овде наводити светоотачке цитате, нема разлога за то: већ су наведени у многим књигама и аутори нацрта одлично знају да су Свети Оци дане шестоднева недвосмислено тумачили као двадесет четири сата. Знају и прећуткују то. Не наводе ниједно тумачење, чак ни не помињу ову чињеницу! Уместо тога наводе само један цитат из дела блаженог Августина где он каже да „нам је тешко да замислимо какве врсте су ови дани“. Опет, праве се да је блажени Августин био склон да под данима стварања подразумева милионе година, иако је исти овај блажени Августин отворено писао да оно што је речено у Постању треба схватати дословце (в.: О књизи Постања 8.2) и да „од стварања човека не бројимо још ни пуних шест хиљада година“ (О граду Божијем. 12.10). Како овакво свесно извртање учења Цркве у комбинацији с хотимичним довођењем читаоца у заблуду може бити допуштено у званичном излагању црквеног учења?

Друга тема у којој ће прилагодљиво богословље сигурно извртати Богом откривену истину јесте есхатологија и аутори Новог катихизиса овде поступају врло предвидиво.

Изјављују: „Бог ће одредити посмртну судбину хришћана и она за нас остаје тајна Божија“ (с. 75). Треба сматрати да судбина неправославних хришћана (оних које Свето Писмо и црквено Предање називају јеретицима) више није тајна за ауторе нацрта: сви ће до једног отићи у Рај, зар не? Не може се десити да аутори не сумњају у то да сви јеретици иду у пакао, а да ли још увек имају сумњи у судбину пагана, атеиста и муслимана?

Треба ли подсећати на то да је Сам Христос рекао о судбини некрштених: „у Царство Божије неће ући“ (Јн. 3: 5), да ће свако ко не верује у Јеванђеље „бити осуђен“ (Мк. 16: 16), да је апостол Јован својим очима видео како после Страшног суда неверујуће и служитеље идола очекује „удио у језеру које гори огњем и сумпором“ (Откр. 21: 8)?

Наравно, на ово не треба подсећати, пошто аутори Новог катихизиса и сами одлично знају ове текстове. Међутим, данас су за напредну јавност ови текстови као црвена марама за бика. То је горе чак и од шестоднева. Вери у чудесно Стварање за шест дана либерална интелигенција ће се једноставно насмејати, а због речи о томе да без Христа нико не може да се спаси обузима их бес: „Па како се усуђујете! Нас, тако добре, ви шаљете у пакао само због тога што не признајемо некаквог Христа?! Па то је просто екстремизам! Средњи век! Ломаче инквизиције“.

И да ни у ком случају не би узнемирили овакву публику аутори Новог катихизиса (већ по други пут) прибегавају свесној лажи и извртању богооткривене истине. Они као да кажу Христу: „Извини, Господе, али ове Твоје речи данас нису баш умесне, оне представљају сметњу за наше пријатељство са светом и звуче врло нетолерантно. Зато ћемо их сад сакрити под тепих, као да их није ни било. Али запази, не кажемо да ће сви они који нису рођени од воде и Духа ући у Царство Божије, кажемо ‘не знамо’. Видиш ли како смо лепо смислили?“

Ово питање је на потпуно другачији начин било изложено у претходним катихизисима.

Код светитеља Филарета је написано: „Неверујући и безаконици ће бити предати вечној смрти, или другим речима, вечном огњу, вечним мукама… Да ли је за спасење обавезна припадност католичанској Цркви? Сви они који су се спасили од Светског потопа спасили су се само у Нојевом ковчегу. Тако сви они који стичу вечно спасење чине то у Једној Католичанској Цркви.“

Ето како је код светитеља Николаја Српског: „Да ли човек може да се спаси без Цркве? Не, не може, јер је Црква ризница Божије благодати без које нико не може да се спаси, као што не може живети рука одсечена од тела…. Он ће неверујућима рећи: ‘Идите од Мене, проклети, у огањ вечни, приправљен ђаволу и анђелима његовим’ (Мт. 25: 41).“

Неко може да ми каже: али и у Новом катихизису има оваквих израза! И то је тачно. На другим страницама текста је написано нешто што директно противречи ономе што је написано на 75. страници, тачније: „Вера у Христово Васкрсење представља неопходан услов за спасење“ (с. 64), „спасење се може стећи само у Христовој Цркви“ (с. 82). А ако је тако, каква загонетка може постојати о судбини оних који нису ушли у Христову Цркву и који не верују у Његово васкрсење? Испоставља се да је на једним страницама ауторима очигледно да се некрштени неће спасити, а да им то на 75. страници више није очигледно.

Реците, зар је нормално то што се у веронаучном тексту који претендује на званични статус о једном истом питању излажу директно супротне и међусобно искључиве тврдње? Да ли је то заиста катихизис који нам је потребан?

Стиче се утисак да је то учињено како би се угодило „и нашима и вашима“. Кад треба строгом православном хришћанину ће показати 82. страницу и рећи: „Ево видиш, јасно смо ставили до знања да ван Цркве нема спасења. Дакле, смири се, сви неправославци ће отићи у пакао и у тексту се то јасно каже!“ А ако им случајно ово питање постави представник горе поменуте неправославне напредне јавности, рећи ће: „Ма шта вам је, какав пакао, шта то причате? На 75. страници се каже да је то тајна. Ако је тајна немате разлога за забринутост.“

Да ли вам се то свиђа? Да ли такав треба да буде нови катихизис наше Цркве?

Идемо даље. Кад је светитељ Филарет у свом Катихизису писао о последицама прародитељског греха, навео је: „Од Адамовог греха су потекли проклетство и смрт. Проклетство је осуда греха на Праведном Суду Божијем и због греха се на земљи дешава свако зло како би људи били кажњени.“

А у Новом катихизису ово учење нећете наћи. Међутим, зато се може наћи нелогичност, јер кад аутори говоре о Христовој жртви они наводе цитат из службе: „Искупио си нас од законитог проклетства“ (с. 66). Али од каквог проклетства? Читалац не може да схвати, јер су учење о проклетству због Адамовог греха аутори стидљиво сакрили под тепих. И знамо зашто: зато што либералној светској јавности слика о Богу Који проклиње уопште није кул, то је опет некакав средњи век. Не, с тачке гледишта ове публике, или бар оних који покушавају да јој угоде Бог не сме никога да кажњава, а тим пре не сме да проклиње – Он је наводно „љубав и само љубав“, а то значи да у одговор на зло треба само да уздише и да, сликовито говорећи, слеже раменима: шта сте то урадили, није лепо!

Због истог разлога је крајње нејасно изложено учење о Искупљењу које је учињено на Крсту. Аутори нису могли да се у потпуности одрекну појма „искупљење“: он се налази и у Библији, и код светих отаца, и у богослужбеним текстовима – свугде га има. Међутим, ако ово учење буде изложено онако као што су то чинили свети оци, мораће да помену ствари које су непријатне либералној јавности. Због тога аутори не говоре до краја за шта тачно и због чега је дат откуп.

Велику недоумицу изазива глава посвећена црквеном Предању. Каква је само дефиниција Светог Предања! Испоставља се да је то „јединствено и непрекидно духовно искуство које се чува у Цркви и преноси с колена на колено“ (с. 14). Нигде више нећете наићи на такву дефиницију. Аутори уопште веома воле реч „искуство“, они и за Свето Писмо пишу: „Прво је било искуство, а затим његово изражавање у књигама Писма“ (с. 15).

Можда ћете упитати зашто аутори Новог катихизиса свуда гурају реч „искуство“, и ја ћу се потрудити да вам објасним. У напредним круговима којима желе да угоде то је врло фина и популарна реч. Као прво, на основу ње се стиче утисак да се не ради просто о неким сувопарним теоријама, већ о нечему што има корен у човековом личном доживљају. Као друго, то је крајње толерантна реч, она никога не може да повреди и у принципу ни на шта не обавезује. Свашта може да се деси: ево, ови људи имају овакво искуство, а ми имамо другачије искуство, примићемо к знању и идемо даље.

Без обзира на спољашњу „лепоту“ формулација је лажна и апсурдна. Како искуство може бити пренето? Може се пренети систем веронаучних ставова, поглед на свет, може се пренети начин живота који помаже другом човеку да доживи слично искуство, али како пренети само искуство? То је изузетно лична ствар која остаје у човеку који ју је доживео. Ево зашто су аутори претходних катихизиса давали потпуно другачије дефиниције Светог Предања.

Светитељ Филарет: „Под називом ‘Свето Предање’ се подразумева оно што истински верујући људи који поштују Бога речју и примером преносе једни другима, и преци потомцима: веронаука, Закон Божији, Тајне и свети обреди.“

Светитељ Николај: „Све је то духовно наслеђе које смо добили од наших светих предака и које је у потпуности сагласно са Светим Писмом и помаже нам да правилно схватамо Библију.“

Међутим, то је само почетак. Најзанимљивије се појављује приликом разматрања односа према делима светих отаца, јер се управо о светоотачком предању говори о угледним црквеним текстовима из старих времена, укључујући одлуке Васељенских сабора. Тако да никако не можемо избећи помињање светих отаца. Међутим, аутори Новог катихизиса чине све како би лишили ауторитета дела светих отаца.

Они упозоравају: „У делима светих отаца Цркве треба одвајати оно што временом не губи свој значај, од пролазног и застарелог, што је било важно само у време кад је живео и стварао овај или онај свети отац“ (с. 24).

Занимљиво је како човек, посебно онај који спада у циљну групу катихизиса, може да обави такав посао? А што је главно: на основу којих критеријума ће оно што је застарело одвајати од онога што није? Аутори не нуде никакве критеријуме. Преостаје само један критеријум – субјективно мишљење читаоца: овај израз светог оца не разумем и не слажем се с њим, тако да је очигледно преда мном управо оно што је „застарело и што је изгубило свој значај“; а ево овај израз ми се свиђа – значи, он је још увек „сасвим ОК“, још увек није застарео. Тако Нови катихизис учи човека да сматра да је судија светих отаца уместо да њих чини судијама својих мисли.

Узгред речено, да ли сте приметили да нам се не препоручује да поделу вршимо по својству „истинито – лажно“, већ по својству „застарело је – није застарело“? Сама лексика коју аутори користе позива се на асоцијативне низове управо либералне световне интелигенције за коју је „старо“ = „застарело“ = „лоше“, а „ново“ = „прогресивно“ = „добро“. Све ово је директно супротно исконском хришћанском схватању.

Аутори нацрта такође покушавају да уведу у Православље аналог католичког појма ex cathedra – само не кад су у питању речи Римског папе, већ светих отаца: „Осим тога, у светоотачким делима треба разликовати оно што су њихови аутори говорили у име Цркве и што представља општецрквено учење од појединачних богословских мишљења“ (с. 24). Али како се заправо једно разликује од другог ако у светоотачким делима врло ретко можемо наићи на израз попут: „А сад ћу написати у име Цркве“? Међутим, оци Васељенских сабора су у својим разматрањима узимали у обзир сва сведочења светих отаца – укључујући и она у којима није било оваквих израза.

У принципу, питање светоотачког наслеђа је у Цркви већ одавно решено. У делима светих отаца треба разликовати оно што говоре о питањима веронауке од онога што говоре на друге теме. А можемо и треба да донесемо суд о ономе што су свеци говорили о питањима веронауке руководећи се притом сасвим јасним критеријумом –сагласношћу отаца. То је критеријум о којем Васељенски Сабори отворено говоре, али га аутори нацрта због нечега потпуно прећуткују! А њихове речи које затим следе објашњавају због чега.

Аутори уводе сумњиву идеју „допустивих теологумена“ кад пишу: „Појединачно мишљење, уколико га је изразио неки од отаца Цркве, а које притом није осуђено саборно, спада у границе дозвољеног и могућег, али се не може сматрати обавезним за православне вернике“ (с. 24).

Свако мишљење о питању веронауке је или истинито или је лажно. Пошто је у црквеном учењу критеријум истинитости управо сагласно сведочење многих светаца, значи, мишљење једног од светаца које противречи овом сагласном мишљењу није „допустиво и могуће“, већ лажно. А ако је лажно, не смемо га се придржавати, чак и ако га је свет човек рекао грешком. Међутим, аутори уопште не помињу ни скалу „истинито – лажно“, ни принцип сагласности отаца на основу којег се може дефинисати где је у древним текстовима истина, а где је заблуда. И можемо схватити због чега. Сагласност отаца се испречила на путу јеретичког богословља, а идеја „теологумена“, напротив, дозвољава човеку да лови рибу у мутном колико год хоће и да ствара „Православље по свом укусу“.

Као ругање читаоцу звучи следећа реченица: „Дела веронауке из XVII-XIX века која се понекад називају ‘символичним књигама’ поседују ауторитет у оној мери у којој одговарају учењу светих отаца и учитеља Древне Цркве“ (с. 24)

Молим вас, реците како ће читалац моћи да одреди у којој мери ова дела одговарају учењу светих отаца ако прво тек треба да обави посао на одвајању застарелог од непролазног у учењу светих отаца? А шта ако се случајно испостави да символични текстови одговарају управо ономе „већ застарелом“ код Светих Отаца?

Данас је међу модернистима уврежен презрив однос према символичним књигама и „нови катихизис“ се придржава исте линије. Помињући символичне књиге он их представља као књиге од наводно сумњивог ауторитета (уколико га уопште поседују), које наводно делимично не одговарају учењу светих отаца.

Без обзира на то што је овај однос већ постао „мејнстрим“ међу данашњим људима од богословије, постоји само један аутор који се потрудио да детаљно изложи шта је оно због чега му се не свиђају „символичне књиге“ – то је архиепископ Василије (Кривошејин). Његову критику ових књига је са своје стране основаној критици подвргао архимандрит Рафаил (Карелин) који је показао да „критика символичних књига остаје само појединачно мишљење људи, а њихово одбацивање представља супротстављање субјективизма у богословљу принципу саборности“.

Ако погледамо аргументе архиеп. Василија видећемо да он уопште није супротстављао текстове символичних књига учењу древних отаца, већ више свом личном укусу и представама. Он признаје да по вери ови текстови излажу православно учење, али наводно по форми и „по духу“ миришу на „латинштину“. На пример, један од кључних критеријума „католичког утицаја“ за њега представља употреба речи „Пресуштаствљење“ коју по његовом мишљењу не треба користити и која наводно одражава неправославни поглед на тајну. Међутим, он греши пошто постоје саборне одлуке о православности термина „Пресуштаствљење“ и о томе да она адекватно изражава учење Цркве. Тако да овде православној вери не противрече символичне књиге, већ сам архиеп. Василије. Архимандрит Рафаил је показао колико је неодржива критика овог аутора, такође је показао да је у својој критици архиеп. Василије свесно користио чак и лажне тврдње.

Дакле, због чега се врло сумњиво мишљење архиеп. Василија у Новом катихизису наводи као нешто што се подразумева само по себи? Аутори нацрта би требало да признају да символичне књиге поседују ауторитет који њихов текст никад неће имати чак и ако – не дај Боже! – буде званично признат у Руској Цркви. На пример, „Православно Исповедање“ је усвојено на четири сабора (Кијевски, 1640. г., Јашки 1642. г., Јерусалимски 1672. г. и Константинопољски 1691. г.), а „Посланицу Патријараха“ потписала су четворица поглавара Помесних Цркава и чланови њихових Синода итд. Дакле, управо нацрт Новог катихизиса поседује ауторитет у оној мери у којој одговара учењу израженом у символичним књигама и код светих отаца.

Укратко речено, све учење о Предању је у нацрту Новог катихизиса изражено неправославно.

Има ту и других ствари које су убачене како би се угодило либералној јавности, на пример, хуманистички „појам о узвишеном људском достојанству“ (с. 48-49), али о томе нећу писати детаљно, јер је коментар и иначе превелик. У даљем тексту ћемо прећи на примере појединачних грешака и апсурда који се срећу у тексту.

Друге грешке

„Проучавање и спознаја… света и… човека… представља део религиозног знања (с. 10). У принципу, проучавање света и човека понекад може навести на размишљања о Творцу и бити степеница ка религиозној спознаји, али само по себи никад не представља део религиозног знања.

„Хришћанска веронаука се не ограничава објашњењем уређења света и места човека у данашњем земаљском свету, већ указује на пут ка општењу с Богом и ка вечном животу“ (с. 12). Уопште, хришћанско учење се у принципу не бави „објашњавањем уређења света“.

„Љубав се састоји у узајамној отворености и узајамном проницању Лица или Ипостаси, Свете Тројице“ (с. 37). Отворености према чему? Новим прогресивним утицајима? У проницању у шта? Цитат из дела преп. Јована Дамаскина је некоректно наведен, пошто преподобни у њему говори о битију Лица Тројице, а не о Њиховој љубави.

„Ђаво је покушао да куша чак и Самог Христа, али је Спаситељ превладао сва искушења“ (с. 44): Спаситељ није превладао искушења, већ их је одбацио. Превладавање подразумева активан процес, унутрашњу борбу с искушењем, чега у Христу није било по сведочењу Светих Отаца.

„Долазак Спаситеља у свет је постао могућ захваљујући пристанку Дјеве Марије да постане Мајка Месије Који долази (Лк. 1: 38)“ (с. 54): нипошто. По учењу светих отаца Богооваплоћење је било замишљено још пре стварања света и није могло зависити од одлуке једне девојке. Ничег сличног нема ни у једном од претходних катихизиса. Да је Марија одговорила одрично Господ би се оваплотио кроз другу чисту Дјеву која би се касније појавила. Али да је Марија имала тако горопадан карактер и непослушање да би могла да се супротстави Богу, Арханђео Гаврило не би био послан код Ње.

„Црква је назива ‘Богородицом’ (Theotokos)“ (с. 69): зашто се овде наводи грчки термин, па још енглеском транскрипцијом?

„Смрт је благослов Божији“ (с. 72). Није него! А Сам Господ је говорио: „Ставио сам пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот.“ (5 Мојс. 30: 19). Зар Христос није дошао да нас ослободи (између осталог и) од смрти? Зашто ако је она „благослов“?

О “непогрешивим“ концепцијама

Завршне делове нацрта Новог катихизиса чине „Основе концепције Руске Православне Цркве“, „Основни принципи односа Руске Православне Цркве према инослављу“ и „Основе учења Руске Православне Цркве о људским правима и достојанству“.

Притом су објављивање нацрта и понуда за његово разматрање праћени упутством: „Синодска комисија прима коментаре само за I-III део. Као IV-VI део у Катихизис су ушла општецрквена документа која су већ усвојена на Архијерејским Саборима Руске Православне Цркве. Ова документа се не разматрају.“

Као прво, ове концепције сасвим сигурно не треба да се налазе у катихизису, пошто су углавном посвећене питањима која никад нису спадала у круг тема које се неопходно садрже у катихизису.

Као друго, постулирана непогрешивост наведених „концепција“ изазива велику забринутост. Без обзира на то што су ова документа усвојена на Сабору, да би стекла статус непогрешивих и оних која не подлежу разматрању, треба да прођу још рецепцију у Цркви и да их признају Сабори других Помесних Цркава.

Наведена документа уопште нису толико савршена да у њима наводно нема шта да се исправља и да се разматра. Узгред речено, усвојена су без општецрквеног разматрања. Не само то, у њима има ствари које сасвим сигурно треба исправити. На пример, у „Основним принципима односа Руске Православне Цркве према инослављу“ налазе се врло саблажњиве речи:

„Заједнице отпале од јединства с Православљем никад се нису сматрале за потпуно лишене благодати Божије. Раскид црквеног општења неизбежно доводи до поремећаја благодатног живота, али не увек до његовог потпуног нестанка у заједницама које су се одвојиле… Без обзира на раскид јединства остаје извесно непотпуно општење које служи као залог за могућност повратака јединству у Цркви“ (1.15).

Познајем људе који су отпали од Цркве због ових речи и још више оних које оне у великој мери саблажњавају, јер сматрају да се у њима садржи учење о „невидљивој Цркви“ која обухвата све оне који себе називају са хришћанима. У дијалозима с њима сам указивао на то да се у другој тачки истог документа (2.4) садржи одбацивање учења о „невидљивој Цркви“. Међутим, остају питања: како схватити наведене цитате из тачке 1.15? Каква „благодат“ остаје у јеретичким заједницама? Она која призива или која спасава? Које тачно општење се чува? У чему тачно? Формулација која је изазвала толико саблазни сигурно се не може сматрати успешном – треба је избацити или радикално исправити.

У ствари, баш би било добро подвргнути сва горе поменута документа процедури општецрквеног разматрања како би се на основу ње припремила њихова нова, исправљена варијанта. Али чак и у исправљеној варијанти није им место у катихизису, јер у новом катихизису, као што смо већ говорили, треба да се садрже само најнеопходнији подаци о вери и моралном учењу Цркве, а не све одреда, укључујући „људска права“ и слично.

Саборни разум Цркве и његови производи

Ако имамо у виду све горе наведено посебан утисак оставља тврдња која се садржи у Уводу: „Овај Катихизис је производ саборног разума Цркве“ (с. 8).

Хтео бих да упитам ауторе: „А зар вам се не чини да сте мало претерали?“ Наравно, разумем зашто је то учињено: непознати аутори су одлучили да на тај начин заштите своје чедо од критике. Ето, ако ти се не свиђа наш текст то значи да си против саборног разума Православне Цркве!

Сећам се како ме је једна старија песникиња убеђивала да стихове пише искључиво по надахнућу од Бога: „Сваки редак у њима је од Њега, није мој.“ А песме су биле страва и ужас! Хтео сам да јој кажем да би Господ сигурно могао боље, али нисам, било ми је жао старице. Ауторе „нацрта“ нећу жалити.

Кад би у природи постојао „саборни разум Цркве“, његов нацрт катихизиса би сигурно био бољи. Признајем, имао сам неколико варијанти оштроумног оповргавања ових претензија аутора „нацрта“, али сам онда схватио да их не треба оповргавати. Нека буде како кажу. Пошто аутори „нацрта“ сматрају да њихов текст представља производ „саборног разума Цркве“, због тога што су „у изради, рецензијама и разматрању текста учествовале десетине стручњака из различитих области богословља“ одлучио сам да овај принцип применим и на свој коментар пре него што га објавим, послао сам га „десетинама стручњака из различитих области богословља“. Заиста сам га послао, добио сам њихово мишљење и узео сам га у обзир. Тако да је сад овај коментар – туш! – такође производ „саборног разума Цркве“! Молим да се према њему тако и односите.

Без шале, израз „саборни разум Цркве“ је врло чудан, не може се користити у званичном веронаучном тексту. Разум је својство словесне природе, Црква није самостална природа, и како онда може имати „разум“? Шта значи „саборни разум“? Разум треба да буде самосвестан, Црква нема никакав самосвестан разум (он не постоји ни у свету): то је из области фантастике.

Такву синтагму нећете наћи ни у једном од претходних катихизиса или званичног излагања вере. Нисам успео да пронађем употребу синтагме „саборни разум“ пре почетка ХХ века. Први је користе свештеник Павле Флоренски и философ Николај Берђајев. Притом је за Флоренског „саборни разум“ синоним за известан „васељенски Логос“ који се супротставља „осамљеном разуму“. А Берђајев пише о „саборном разуму и саборној савести човечанства“. Као што се види, они овај појам ни на који начин не повезују са Црквом. Ову везу су извршили новатори – тачније, она група у Цркви која је временом постала језгро новаторског раскола. Они су већ од 1918. године почели да издају часопис „Саборни разум“. У принципу, они су под саборним разумом подразумевали нецрквене ствари: практично „саборни разум“ је био синоним „демократске управе“. Ево шта је о томе писао свештеник Александар Бојарски, један од истакнутих представника новаторства: „Саборни (колективни) разум треба да се налази у основи државе: било каква појединачна и неконтролисана власт се категорично одбацује.“

Као што није тешко приметити, корени ове синтагме су врло сумњиви и првобитно нису имали везе са црквеним учењем. Синтагма „саборни разум Цркве“ се појавила у другој половини ХХ века. Користили су је неки угледни људи, а 1990-их се учврстила у црквеном лексикону. Сад се чак могу наћи изрази попут: „саборни разум Цркве је највиши ауторитет“ и сл. Притом се нико није потрудио да дефинише ову синтагму, у сваком случају, ја нисам успео да пронађем ниједну јасну дефиницију. Ни аутори Новог катихизиса је не дефинишу. Сви је користе као извесну метафору којој свако приписује смисао по свом нахођењу. Можда је у текстовима других жанрова то допустиво, али у веронаучном документу није место таквим нејасним и бесмисленим изразима. Веронаучни текстови треба да се одликују јасношћу мисли и недвосмисленошћу формулација.

Закључак

Надам се да сам у довољној мери образложио закључак који сам навео на почетку. Овај текст није могуће поправити. Чак и ако бисмо претпоставили да Богословска комисија узме у обзир апсолутно све конкретне примедбе које сам навео, да избаци и исправи све јеретичко, текст ће свеједно остати неталентовано написан и ни у ком погледу се не може назвати катихизисом. Његово званично признавање ће представљати срамоту наше Цркве.

Шта да радимо с овим Новим катихизисом? Чини ми се да би најисправније било саборно одобрити формулацију која се сад налази на првој страници нацрта: „Забрањује се објављивање текста у целини или делимично.“ Тако треба и да остане у векове векова.

Ако се ипак тражи компромис и поступа по максималној икономији, он се може објавити у малом тиражу као ауторски текст (уз навођење имена правих аутора). Али му нипошто не сме бити дат било какав званични статус.

Покушај да се овај текст усвоји саборно изазваће велику саблазан и потрес у нашој Цркви. И не разумем: зашто бисмо то радили? Зар нам је мало саблазни и потреса?

Наравно, можда ће некога бити срамота да призна да наша Богословска комисија за седам година није могла да напише чак ни нормалан текст катихизиса. Али ако то признамо показаћемо да иако у нашој Цркви више нема богослова, у њој има довољно смирења да признамо да нисмо превазишли своје велике Оце из прошлости. Нема ничег лошег у томе да покажемо смирење и да признамо да су ствари онакве какве јесу.

Превод са руског: Марина Тодић

Извор: Апокрисис.ру

(Светосавље, 14. 9. 2017


[1] Штиглић, јунак шаљиве песме, прим. прев.

[2] „Напредак“, арх., прим. прев.

[3] „Пошто“, арх., прим. прев.

[4] Глагол предать значи издати, прим. прев.

Advertisements