Ознаке

,

Преминуо Петар Лазић

Новинар, сатиричар и књижевник, заменик главног уредника радија „Београд 202“ Петар Лазић преминуо је 10. септембра у Београду у 57. години живота.

Петар Лазић (1960 –2017)

Рођен 25. септембра 1960. у Косјерићу, Петар Лазић је један од најугледнијих сатиричара данашњице, а његова дела преведена су на тридесетак језика и заступљена су у више од 100 светских антологија, енциклопедија и зборника.

Публицистичке и теоријске текстове, есеје, прозу, поезију и афоризме објављивао је у стотинак листова и часописа у Србији, бившој СФРЈ и свету.

У штампи објављује од 1979. године. Каријеру на радију започео је 1982. године, најпре на студентском програму Индекс 202, где је био је један од аутора Индексовог радио позоришта.

Текстове за Индексово радио позориште почео је да пише 1983. године. Од 1984. до укидања 1996. био је аутор текстова, редитељ и „доживотни“ уредник Индексовог радио позоришта.

Од 1996. до 1998. године био је главни и одговорни уредник сатиричног листа Наша крмача, директор и главни и одговорни уредник сатирично-политичког магазина Бре од 1999. до 2004.

Потом је био директор и главни и одговорни уредник дневног листа Глас јавности, помоћник одговорног уредника Блица и помоћник главног и одговорног уредника програма Београд 202.

Од 2008. уређивао је и водио на програму Београд 202 емисију „Црно-бели свет“, а од 2014. до 2016. године емисије „Црна рупа“ и „Уместо црне рупе“.

Предавао је на Факултету за медије и комуникације у Београду, а почетком деведесетих био је шеф посланичке групе ДЕПОС-Нова Демократија у Скупштини Србије.

(Бета/РТС, 11. 9. 2017)

Петар Лазић: Кафана је наш универзитет

Да ли би било Бранка Радичевића, Чиче Илије Станојевића, Радоја Домановића, Бранислава Нушића, Раке Драинца… да није било кафана? Можда би људи са таквим именима и постојали, али свакако не би били онакви какве их ми знамо

Веома је мало старих записа који су посвећени овдашњим кафанама и кафанском животу. Један од ретких, сачуваних до наших дана, текст је византијског путописца из шестог века – Прокопија. Описујући тадашњи Сингидунум, Прокопије описује крчме у којима се, како каже, водио буран живот и које су се у оно време звале пандокеоне.

Прокопије описује пандокеоне као четвороугаоне зграде на спрат, са двориштем у чијем је средишту била чесма. Са дворишне, стране отвореним ходницима се улазило у затворене просторије. У дну дворишта, налазила се дворана у којој се служило јело и пиће за госте. У оваквим, условно речено, тадашњим „кафанама” – одвијао се и комплетан пословни живот града. Тако бар тврди Прокопије. У свом запису он посебно истиче да је у то време Сингидунум био град са изузетно развијеном трговином, па је било логично да такав град који је стециште трговаца са истока и запада – живи бурним животом.

Пандокеоне су касније заменили турски ханови, а њих су временом замениле кафане.

У почетку би кафана

Прве кафане, у данашњем смислу те речи, потичу из петнаестог века. Стари записи казују да су „објекти у којима се одмарало уз јело и пиће” први пут виђени у Мухамедовом родном месту – Меки, која је још од седмог века повремено била место где су се одржавали веома посећени сајмови. Већ на самом почетку шеснаестог века

прве кафане су се појавиле у Каиру, као и у неким градовима данашње Сирије, да би коју деценију касније „кафенисање“ у објектима специјално направљеним за ту намену, почело да осваја и Европу. Дакле, муслимански део света био је у почетку права Мека за кафане, све док ми нисмо узели ствар у своје руке.

У књизи „Механе и кафане“ др Видоје Голубовић поприлично документовано доказује да је Београд први европски град који је добио кафану. Наиме, давне 1522. године, Турци су на Дорћолу отворили прву кафану у којој су гости могли да поруче само кафу. Срби су, хвала богу, одмах схватили да им је кафана друга кућа. Ову тврдњу поткрепљује и Константин Јиричек, који у књизи „Историја Срба”, описујући живот српског народа у шеснаестом веку – каже: „Беспослени седели су по читав дан у крчмама, забављајући се онде или женском послугом или међусобно, певајући и коцкајући се…”

Поређења ради, прве кафане су, на пример, отворене – у Сарајеву 1529, у Лондону 1652, у Марсеју 1657. године… а Беч је добио прву кафану тек 1694. Дакле, бар када је о кафанама реч, ми смо били неприкосновени европски прваци, као ономад у кошарци. Када су крајем осамнаестог века Берлин (око 1779.) и Париз (око 1790.) открили чари кафане – ми смо наше прве кафане већ увелико рушили.

Судећи по доступним турским изворима, термин „кафана“ употребљаван је на овим просторима тек од 1739. године, то јест од времена када су Турци наново заузели Београд. Следствено плурализму интереса кафанских гостију, овдашњем живљу није одговарао униформисани назив за ту тековину друштвеног живота, тако да смо већ средином осамнаестог века разликовали појмове – кафана, хан, мејхана (механа),

гостионица… за свакога је било по нешто, мада је суштина била иста. Сести, појести, попити… а у изузетним случајевима објекат напустити уз помоћ превозног средства – у народу познатијег као сопствене ноге.

Кафанска је туга преголема

У време краткотрајне аустријске владавине, кажу стари записи да су зими друмови постајали „тешки од снегова“ док би Дунав толико мрзнуо да се и „тешким колима по њему могло надалеко путовати“. Бели град би тада, ионако склон војничком пијанчењу и забави, сасвим потонуо у „дерт“ и разбибригу под дејством алкохола. Дакле, дуги и суморни војнички дани у туђини нису измишљотина новијег датума. У то време, српски и немачки Београд заједно су имали око 15.000 становника. Српски поданици, немачки грађани и војници на сталној служби, били су по бројности готово равноправно заступљени. По једном попису из тог доба, у немачком делу града налазило се 140 кафана, механа и гостионица, а у Српској Вароши било их је још шездесетак. Ове бројке односе се само на оне регистроване а то сазнајемо из дописа једног ондашњег званичника, који се жали да свака протува која у град дође, изнајми какву собицу и на вересију купи буре вина, те почне да точи алкохол а да при томе не плаћа таксе – тако да се тој пошасти мора стати на пут.

Где су одлазиле паре, не само прекодунавским војницима на служби у Белом граду, него и домаћем сиромашном живљу, може се наслутити из сачуваног писма једног српског калфе, који исказује филозофску запитаност: „Зашто знате какви је Београд за сиромашна чловека; што данас добијеш, то сутра потрошиш?“ Дакле, реч је о времену између 1717. године и 1739. године, о времену када највећи број европских градова и даље нема ни „К од кафане“.

Устоличење Милоша Обреновића донело је васколики процват напаћеном српском човечанству. Срби више нису били под Турцима. Од тада су са поносом могли да кажу како су под својима. Процват се огледао, између осталог и у убрзаном отварању крчми, механа… а богме, било је и кафана. Нова власт је брзо реаговала на ту појаву, тако што је сваки нови власник морао да прибави дозволу од кнеза лично и да плаћа порез од 12 гроша. Та врста ажурности (измишљање дозвола и пореза за све и свашта, са посебним нагласком на ово потоње) остала је до дана-данашњег једна од најбитнијих карактеристика сваке овдашње власти.

Подсећања ради, „десетак“ који је сиротиња раја плаћала у време Турака управо се звао тако јер је то био десети део прихода, то јест 10 одсто. Данашњи ПДВ је хуманија варијанта „десетка“, с тим што кошта скоро дупло више. У преводу на српски (да нас цео свет разуме) коалициона влада Аганлије и Кучук Алије коштала је сиротињу рају безмало дупло мање од коалиционе владе Цветковић – Дачек. Какве то има везе са кафанама? Нема баш никакве. Осим, што све у животу има везе са кафанама, а нарочито оно што нема никакве везе.

Не служимо пијане госте

Већ од двадесетих година деветнаестог века у кафанама на Сава-мали и Букуреш- мали уживало се у пићу, гурманлуцима и песми, наравно… а забележени су и случајеви блудничења. Чим је формиран београдски суд 1826. године, у првом извештају кнезу наводи се хапшење неких „бећара који залудниче и пијанче по кафанама, па су једни кажњени а други протерани из Београда.“ У то доба улазе у моду „кромпир балови“ без скупих ђаконија, односно балови за сиромашнији свет. Како су временом учестали нереди на тим „кромпир баловима“, кнез Милош Обреновић уводи омиљену меру свих овдашњих власти – порез за све посетиоце балова и то „десет гроша за болничку касу и један цванцик за пандура“.

Јасно је из првих мера нове српске власти да су кафане биле криве за све. Тако кнез Милош 1837. године шаље препоруку тадашњем шефу београдске полиције да се „са четворо очи прати рад кафана и да се посебно мотри на сплеткароше и беспослене који се повлаче у механе и ружно говоре о Правитељству и праве шпионлуке“. Већ следеће године издата је „Публикација“ којом се забрањује играње карата за новац, пијанчење, лармање, као и то да се не сме служити пиће пијаним гостима у механама и кафанама.

Не служимо пијане госте! А кога онда служити када трезнима та врста услуге не треба?! Пијанцима је неопходно пиће. Они су економска база сваке кафане. Да је по трезвењацима – кафане не би биле кафане, него би се звале посластичарнице. И да ли је конзилијум конобара са алко-тестовима под мишком надлежан да процењује степен пијанства или је упутније да пре сваког нарученог пића гост хода по црти?! Од чега живе кафане? Од пијанаца, наравно. Не опстају кафане захваљујући трезним гостима који пију лимунаду. Толико лимунтоса не расте чак ни у земљи Србији!

Конзументи тешке капљице и лаких дама увек су некако успевали да воде „герилску борбу“ против мрског окупатора кафанског простора, оличеног у представницима закона. Тако је, упркос изричитој наредби тадашњег градоначелника Београда Николе Христића из 1860. године да се становништво сме задржавати у кафанама само до 23 сата (један сат пре поноћи, по локалном времену) а да после тог доба нико на улици не сме бити без фењера – нереда је после одласка Турака било све више и више, тако да је ондашња полиција упутила протестно писмо Јеврему Обреновићу, команданту вароши београдске у коме се помињу механе „које су на неуредним местима и где се којекаква безакоња чине“. А имало се богме где и „чинити“! У Београду је 1858. пописана 271. кафана а две године касније тај број је нарастао на 307.

У рану зору

Да бисмо имали реалнију слику о почецима кафанског живота у Београду, најупутније је позвати се на Бранислава Нушића, који се том проблематиком помно бавио, не само ишчитавањем старих списа, него и тиме што је кафански живот у пракси помно изучавао:

„Прве кафане у Београду постајале су из оних дућанчића у којима се пекла кафа и разносила по чаршији. Међу тим дућанчићима било је, за време Турака, и пространијих са разастртим клупама около целог дућана, где су се збирале балије. У таквој кафани обично је у једном ћошку био и берберин те би ту, уз кахву, балије бријале главу док би остали водили велику и крупну политику. Једна од таквих најстаријих кафана била је ’Гушанчева’, у непосредној близини градске капије. У ту кафану у прво доба нису смели нити су хтели залазити хришћани, нити се у њој служило што друго до кафа, ратлук и чесменска вода.

Прве кафанице, где се почела уз кафу точити и ракија, никле су у хришћанским деловима вароши, на Варош-капији и на Дорћолу. Оне на Дорћолу већ увелико су збрисане са лица земље те замењене новим грађевинама, а на Варош-капији још и данас постоје онакве какве су биле пре седамдесет и осамдесет година. На ономе чвору, испод Саборне цркве, у близини старе Валожићеве књижаре и данас постоји нетакнут део старог

Београда и кафанице које данас плаћају већу месечну кирију но што је њихово зидање пре осамдесет година коштало.“

Нушићеве речи поткрепљује и путописац Кепер, који још давне 1740. године пише о две врсте кафана у „белом граду“. Једне су посећивали хришћани а друге муслимани. То значи да у поменуто доба, бар у кафанама није долазило до верских сукоба. Најбоља ондашња кафана, бар тако тврди Кепер – била је „Црни орао“. Налазила се на спрату зграде, на углу данашњих улица краља Петра (покојна Улица 7. јула) и Душанове. До кафане се долазило трошним степеништем. На улазу је за добродошлицу стајало неколико ибрика и крчага а унутра су, уместо столова и столица, били миндерлуци са богато украшеним ћилимима. „Црни орао“ је у Кеперово време имао ниски плафон који није дозвољавао посетиоцима да се усправе а зидови су били обојени у зелено, наранџасто, модро и црвено.

О „Црном орлу“ пише и Бранислав Нушић између два светска рата: „По једној таквој ознаци сачувано је и до данас име једне од најстаријих кафана у Београду. То је она кафана у Душановој улици, на дну Капетан-Мишине, која још и данас носи име код ’Црног орла’. (…) Та мала стражарска касарна имала је два спрата; на горњем је становао старешина страже а доле војска. Ту се сваки пролазник, који би излазио из вароши или улазио у варош, морао пријављивати. На тој згради, споља, био је истакнут велики црни орао, аустријски грб. Када су Немци, по закључењу београдског мира 1739, предали Београд Турцима, унели су у уговор да се све грађевине које су Немци ради утврђења Београда подигли поруше. Како ова мала касарна (стража) није припадала онима које су подигнуте ради утврђења града, остала је неповређена и доцније, када је на Дорћолу почео све више да преовлађује хришћански елемент, ту је отворена једна од првих београдских кафана. На згради је дуго, врло дуго, кроз пуних стотину година, стајао још увек насликан онај црни орао и свет је кафану по томе сâм назвао кафаном код ’Црног орла’. Та кафана и данас постоји под тим именом.“

Данас богме, не само да не постоји „Црни орао“, који је проживео у здрављу и весељу око двеста година, него нема ни стотину других кафана које смо затекли у много бољем стању. Већина је порушена у ово време транзиције, ваљда да би биле изграђене лепше и старије. Транзиција је назив одмила за доба када се руши старо да би се изградило ново које је лепше и старије од оног старог и које не оптерећује колективно сећање. Пошто је у кафанама акумулирано највише колективног сећања, оне су се прве нашле на удару транзиције.

На крај села чађава механа

Једна од ретких улица која и даље чува кафанску (тачније боемску) традицију јесте Скадарлија, мада ни она није толико дугог века, као што се обично мисли. Све до 1825. године Скадарлија је била пољана кроз коју је текао Бибијин поток. Након 1830. године, када је прочитан хатишериф, ту су се населили Роми и у наредних десетак година на целом простору од Стамбол до Видин-капије подигнуто је насеље са много страћара које је било познато као Циган-мала или „Циганско сокаче“. Цела ова градска четврт добила је назив по Скадарској улици која је унета у регистар улица 1872. године. А о томе како је најдуговечнија скадарлијска кафана, давне 1864. године добила име, Нушић пише:

„Тако исто је добила име и позната кафана у Скадарлији код Три шешира. Ту је раније била радионица (фабрика) шешира старог Димчића, оца познатијега кафеџије код Империјала Ђоке Димовића. На кући је била истакнута фирма на којој су била од лима изрезана три шешира. Ти су шешири дуго стајали и доцније, кад је фабрика престала да ради, а кад се у тој кући отворила кафана, сама је собом, и без икаквог крштења, понела име код Три шешира.“

Када смо код дуговечности, није згорег поменути и кафану „Три листа дувана“ која је остала запамћена и по томе што је у њој инсталирана прва телефонска линија у Београду а част да испробају рад тог новог техничког чуда имали су министар војни Теша Николић и инжењерски капетан Коста Радосављевић.

У београдским кафанама одигране су прве позоришне и оперске представе… Тако се у време немира, пушкарања и отимања варошких капија 1862. године, у Београду затекла Мандровићева хрватска позоришна дружина, која је до тада представе давала по Војводини. Какав је утисак оставила та трупа ширењем „родољубиве културе“, братства & јединства казује и податак да су глумцима 13. августа на барикадама поред кафане

„Сребрна кугла“, ондашњи високошколци направили опроштајни банкет са све певањем и пуцањем… онако, испред топова. Четири године касније Мандровићева позоришна трупа поново је дошла у Београд да би заиграла у „Великој пивари“. Утицај „Велике пиваре“ на позоришни живот главног града тече и сада кроз крвоток његових актера. На истом месту одржана је и Светоандрејска скупштина – од 30. новембра 1858. до 31. јануара 1859. Е… то пијанство се показало много више погубним од оног позоришног. Од њега се нисмо истрезнили до дана данашњег.

Предање каже да је одушевљени кнез Михаило Обреновић после једне успешне представе трупе Јована Ђорђевића, у кафани „Енглеска краљица“ овоме обећао да ће сазидати Народно позориште. Тако је већ 1868. основано Народно позориште, а о истом

трошку донет је и Закон о Народном позоришту. Дакле, речено – учињено! Када кнез нешто у кафани обећа, то није као када каже на састанку са министрима. Зашто се за празнословје које никога од актера не обавезује и дан-данас каже „кафанска прича“ а не на пример „министарска прича“, „предизоборна прича“ или бар „телевизијска прича“ – то ниједном нормалном познаваоцу кафанског обичајног права није јасно.

Културо – еве ме

Кафанској атмосфери одувек је специфичну арому давала музика. Некада су за ту активност биле задужене „музичке банде“ – оркестри у којима су могли да се чују добош, зурла, бубањ, гоч, хармоника, гајде, гусле, тамбурица… а нашло би се и понеко ћемане. Многи музиканти и певачи управо су у кафани испекли занат а неки од њих били су славни попут данашњих силиконских звезда, с том разликом што су у оно време извођачи певачких радова, по правилу, морали да знају чак и да певају! Чувена Софка са својим мужем Пајом Циганином и његовим оркестром, снимила је између два светска рата више од четрдесет плоча. Неке од њих снимљене су у Паризу и Берлину. У међуратно време није било неопходно продати трактор да би се снимио носач звука, нити је било у моди најваљивање у медијима грандиозних пројеката за којима „полудеше“ странци… Довољно је било добро певати у кафани и домаћи и страни издавачи плоча сами би долазили на ноге будућој звезди. Тако је мушка конкуренција Софки – Брана Цветковић, ушао у легенду јер због „кафанских обавеза“ није имао времена за домаће и стране продуценте (који се у оно време, хвала богу, нису тако звали).

Предање каже да су у реду чекали, е да ли би га умилостивили да уђе у студио. А Брани Цветковићу је био неупоредиво важнији мерак у Скадарлији него белосветска слава. Ко ће нормалан да се бакће по студијима када га сваког дана чека чашица а увече добро знана публика? Из Скадарлије су потекли и Вукица Вука (једина која је озбиљно угрозила Софкину популарност), затим Дивна Костић, Мијат Мијатовић, Урош Сеферовић и наравно, оркестар браће Цицварић.

У почетку беше кафана

Колико је кафана утицала, не само на културу и политику, већ и у решавању свакодневних животних заврзлама, казује и прича Бранислава Нушића о кафани

„Уједињење“ која се налазила преко пута градске општине:

„То је било збориште свих оних који имају посла у општини; ту си у своје време могао наћи оне мале адвокате – буџаклије, обично отпуштене чиновнике, који су ту сачекивали молиоце те им за динар или два писали молбе за општину. Ту си могао наћи и оне беспосличаре којима је професија сведочење. Потребна су ти, ради вађења каквог уверења код општине, два грађанина који имају изјавити да те познају, ти одеш код ’Уједињења ’ нађеш два таква типа, који те никад у животу нису ни видели, и они, за динар и два, одлазе с тобом и потписују се да те знају, да си то ти па, ако је потребно, и јамче својом ’чашћу и имањем’.“

А где данас човек да пронађе два сведока за свакодневне административне потребе, када је кафâна све мање и када су и оне које су некако претекле, практично опустошене?! Не може у њима да се нађе ни један сведок, па макар га и свећом тражили… а некмоли два. Нама данас уствари нема ко ни да сведочи. А зашто? Зато јер је све мање правих кафана. Боже благи, врати нам кафане наше насушне. Дај нам их данас… и не остављај за сутра. Сутра већ може да буде касно…

И тебе сам сит кафано

Уколико изузмемо несрећну љубав (то је оно када је једна од две заинтересоване стране баш навалила а она друга страна се заинтачила, па баш неће да дâ) – кафана је највише опевана појава у Србији. Зашто? Зато што је кафана једини природни амбијент за исказивање екстремних осећања… Неће ваљда Србин да иде код „нервећег“ лекара када му се побркају живци… било због тога што је добио дете или му неко од ближњих умро!?

Пронаћи добру кафану која је преживела транзицију, потом опстати у њој финансијски… и на крају изаћи из ње, бар у грубим цртама – е, то је данас у Србији равно оним подухватима које деца уче у основним школама у оквиру лекције „Велика светска открића“. Некада су се кафане памтиле по томе у којој је неку антологијску песму написао на пример Војислав Илић, Ђура Јакшић или Тин Ујевић а данас по томе у којој су убијени разни контроверзни бизнисмени и исти такви државни функционери. Па, ми данас можемо да организујемо вишедневну туристичку понуду разгледања кафана у којима су страдали разни Стојичићи, Булатовићи, Ражнатовићи… са све пригодном реконструкцијом поменутих „историјских“ догађаја.

„Тако се ето, у прошлости, сав наш јавни живот манифестовао у кафани и кад се данас која од њих руши, односи собом читаву једну прошлост и свако такво рушење брише по једну традицију старог Београда.“ Ово је својевремено записао Бранислав Нушић. Какви смо ми, такве су нам и кафане као стециште сваколиког јавног живота, од културног, политичког и друштвеног… па све до оног загробног. Кафане су некада били наши универзитети а данас човек нема где ни основну школу да заврши.

(Сајт Петра Лазића)

Advertisements