Ознаке

,

Преминуо Миливоје Глишић

Истакнути новинар „Вечерњих новости“ и НИН-а и бивши амбасадор СРЈ у Аустралији Миливоје Глишић преминуо је у суботу у 74. години после дуже и тешке болести

Миливоје Глишић (Фото: Танјуг)

Истакнути новинар „Вечерњих новости“ и НИН-а и бивши амбасадор СРЈ у Аустралији Миливоје Глишић преминуо је у суботу у 74. години после дуже и тешке болести.

Глишић је дуго година радио у „Вечерњим новостима“, где се посебно истакао као репортер. У НИН-у је био колумниста, који се одликовао особеним стилом и бритким запажањима. Обављао је и дужност главног и одговорног уредника НИН-а.

Указом тадашњег југословенског председника Војислава Коштунице постављен је, 21. августа 2002. године, на дужност изванредног и опуномоћеног амбасадора СР Југославије у Аустралији, где је остао до 3. фебруара 2009.

Миливоје Глишић, дипломирани театролог, новинар, писац и дипломата, рођен је у месту Добри До, 10. фебруара 1943. Дипломирао је на Филозофском факултету у Сарајеву на групи за театрологију, општу књижевност и историју уметности.

Добитник је неколико награда за новинарство и публицистику.

(Вечерње новости, 27. 8. 2017)

Миливоје Глишић: Удар античког усуда

Бирачко тело (у даљем тексту народ) по правилу је површно, наивно, и кад му нешто није по вољи, рађе пристаје, него што устаје.

Академик Љуба Симовић присетио се неке вечери мисли Жана Жака Русоа:

„Народ је онакав каквог га направиш“.

Наш народ је направљен тако да га Вучић, кад му засмета, назива затуцаном већином.

Тако таксиста из“ круга двојке“, иако га нико не пита, отвара дијалог:

„Богами, ја ћу гласати за Вучића“

– Зашто?“- питају тамо њега.

„Зато што су се ови већ довољно накрали, а кад дођу нови, они ће испочетка.“

Значи, тако смо га направили да наш човек разуме политику као поље за непрестану крађу, а политичаре као људе такве скромности и мере, који, кад напуне џепове, лове лептире и посматрају птице.

Стара дама „Политика“ није пропустила ни ову прилику да се мало обрука. Не мислим на Вучићев списак 650 имена академика, професора, доктора, уметника, јавних личности, од Лазе Ристовског до Наде Мацуре – то јој је ваљда плаћено као новински оглас, него на ону колегијалну подршку лику, делу, мишљењу, професионалним л људским правима најопскурнијој личности савременог српског новинарства Д. Ј. Вучићевићу („Информер“) делу.

Јесте да га је председнички кандидат Александар Вучић оценио као пристојног и доброг новинара, што се и издалека види, али похвале су га некритички охрабриле да измишља барем један државни удар месечно, а открио је и да за недељу увече опозиција планира рат и крваве сукобе у Београду.

Како се, Богу хвала, ниједан Вучићевићев државни удар досад није догодио (осим скупштинског удара Маје Гојковић), уверен сам да се потоци крви најављују како би се отворио простор за евентуалну акцију режима уколико нешто пође по злу за његовог кандидата. (Кривци се, дакле, знају унапред (Јанковић, Јеремић, Обрадовић и Радуловић.)

Не схватам, пак, видљиву нервозу која је на крају кампање захватила Вучићеве активисте и кабинет, кад је споља имао Ангелу Меркел и Владимира Путина, поред себе Герхарда Шредера, а унутра Гузенбауера и Тонија Блера.

Испитивања су показивала да има подршку затуцане већине (како он уобичајено назива експерте, ако их има више, који се јавно успротиве некој његовој замисли. На крају је Вучићев амбијент подсећао на амбијент класичне руске литературе литературе: није му се могло прићи од разних титуларних и тајних до колешких асесора др Небојше Стефановића и др Синише Малог, чија је бракоразводна парница ушла у други круг, кад будемо знали резултате.

Д. Ј. Вучићевић и остали независни мислиоци доживели су при крају хистеричне кампање неочекивани ударац у духу античког усуда.

Нису знали како догађај да окрену у своју корист. Радник „Гоше“ у Смедеревској Паланци, који 25 месеци није примио плату, а кад је примао, било је то између 2. и 3.000 динара, написао је опроштајно писмо, назначио разлоге и обесио се.

Кажу да личност може желети да се самоубиством некако извуче из мучне ситуације из које не налази излаза, јер је ухваћена између властитих или туђих противречних или немогућих захтева; тиме ће „све да пресече“, „са свим да оконча, да се „смири… Може то бити и нека врста пасивне побуне, код иначе послушних особа које наизглед покорно и без отпора прихватају судбину која им је наметнута…

Пошто је „Гоша у власништву неке словачке фирме, несрећник из Паланке може се сматрати првом жртвом страних инвестиција. Све јефтинија радна снага можда би могла бити развојна шанса Србије. Поготово ако би се бање, водотокови и пољопривредно земљиште продавали заједно са радницима…

Размислите до другог круга…

Текст је писан током кампање за председничке изборе у Србији 2017. године

(Сведок)

Опрема: Стање ствари

Advertisements