Ознаке

,

„‚Икее‘ нема тамо где нема бар жеље да се размишља и ради на нов, другачији начин“, пише председник Србије за лист „Ало“

Александар Вучић (Фото: Милорад Миланковић)


Зашто је важна „Икеа“? Свакако због повећаног обима инвестиција у Србију и због нових радних места, 416 младих добило је посао до данас, због њеног утицаја на повећање и стандарда и квалитета живота оних „обичних” људи, али мени је, пре свега, важна због нечега на чему већ пет година инсистирам.

„Икеа“ мења начин размишљања. Сваког појединца и читавог друштва. И, по мени, она је, уз Закон о раду, најзначајнији „удар” на застареле и превазиђене делове менталитета, на колективну лењост и непомерљивост, као и на ону животну филозофију која нам је, стално, понављала да треба да чекамо да неко други све заврши уместо нас самих.

Уосталом, ако се зна да је „Икеа“ из Србије, пре 25 година отишла због рата, да је неуспешно чекала на свој долазак више од деценију после 2000, а због корупције и неспособности, и да се враћа данас, у време нашег раста и изузетних резултата које хвале водеће финансијске инстутиције, јасно је о чему причам.

„Икее“ нема тамо где нема бар жеље да се размишља и ради на нов, другачији начин.

„Икеа“ не трпи стајање у месту, одустајање од циља, заустављање због проблема. Она подразумева да нема одустајања, нема неостваривог, немогућег, недостижног.

Она полаже на сваког човека, од својих запослених до последњег купца, и на њихову жељу и способност да учине корак више, да ураде ствар више и да верују да је још више и те како могуће, али да зависи, пре свега, од њиховог уложеног труда и посвећености.

Прича о „Икеи“ и о Ингвару Кампраду, њеном оснивачу, није ништа друго него доказ да рад, труд, скромност и фокусираност могу да ураде баш оно што сви други прогласе за немогуће.

И управо то се и догодило када је 1953. Кампрад отворио први „шоу рум“ у Елмхулту, градићу у Шведској који је бројао тек нешто више од 8.000 становника.

Замислите то? Почетак једне од највећих светских компанија, у забаченом сеоцету. Доказ воље, посвећености и фантастичног рада.

И управо оно што нам је данас у Србији потребно више него било шта друго. Да верујемо да и у нашим местима од 8.000 становника можемо да направимо чудо. У Белој Паланци, Трговишту, Бојнику, Новој Вароши… што су све градићи од исто онолико душа, или нешто више, колико их је било у Елмхулту када се Кампрад усудио да отвори „Икеу“.

Дакле, могуће је. Ако се следе врло прецизна упутства која нам је оставио исти тај Ингвар Кампрад, који се у животу борио и са грешкама из младости (био је члан шведског нацистичког покрета) и са грешкама зрелог доба (отворено је причао о својој борби с алкохолизмом), али који, у свему томе, никада није престао да ради.

Његов „Тестамент продавца намештаја”, штиво на само неких девет страна, својеврсни је катехизис протестантског духа, јер је Ингвар успео да оживи и живи Макса Вебера у продавници намештаја, у једном занату, као основи било ког посла, али и најбоље могуће упутство за изградњу велике, успешне компаније и великог, успешног друштва, друштва које стално иде напред.

Кампрад те две ствари, бизнис и друштво, уосталом, никада не раздваја. По њему, оно што важи за једно важи и за друго. И више је него у праву. Поготово када каже, у свом „Тестаменту”, да је за успех потребан фокус, и да је потребна скромност, и да је важан тимски рад, али исто толико и одсуство страха од одлучивања и од грешака и преузимања одговорности.

Само онај ко спава не греши, једна је од важнијих Ингварових „заповести” и позив свима нама да баталимо јастуке, на којима сањамо о безгрешном друштву и безгрешним компанијама, и да се отворених очију, будни, бацимо на посао, свесни да ћемо у том послу и погрешити, али и да је спавање свакако највећа грешка овог нашег доба и наших живота.

Такође, још једно важно Ингварово правило ми у Србији морамо веома добро да научимо. Да посао није „само издржавање”, и да није циљ рада да он прође, и да ми, измождени нечињењем и незадовољни сами собом, одемо кући.

Размислите о томе, каже Кампрад, ако нисте посвећени ономе што радите, ако на раду не дајете све од себе, ако не покушавате да га обогатите, да откријете нешто ново, научите, изградите се, знате ли шта ће се догодити са читавом трећином вашег живота, а управо толико, у просеку, проведемо на послу – па бацићете је. Трећину живота!

Време је, по њему, најважнији ресурс који људи имају. И јасно је, најважнији ресурс нас у Србији. Нико од нас га нема за бацање. Зато што када га баците, бацили сте га зувек. Време се не враћа, не постоји реприза онога што је прошло.

Када то научимо, научићему и ту важну лекцију оснивача „Икее“. „Колико тога човек може да уради за само десет минута”.

И колико је великих тих десет минута када остане неискоришћено.

И када видим колико њих у Србији троши време тражећи нешто што већ имамо, баца га на бесмислене твитове и коментарисање коментара и туђих одлука, уместо да их искористи за своје одлуке, о свом раду, помислим како нам то, време, јесте највећи проблем. Немамо га довољно да бисмо научили како да га употребимо на прави начин, а трошимо га као да већ све на свету одавно знамо.

Но, „Икеа“ нас, опет, учи нечем другом и пружа и мени охрабрење. Не постоји немогуће, по тој филозофији, нити било шта што је нерешиво. И када је Кампрадова конкуренција пре више од 50 година притисла добављаче захтевом да не испоручују његову робу, он није кукао, него је нашао решење.

Смислио је систем „равног паковања”, што је подразумевало и створило намештај од лако склопивих компоненти које заузимају мали простор, што му је опет омогућило да развије своју, ефикасну и продуктивну доставу.

Врхунски резултати уз коришћење малих ресурса. Фокус на оно што треба решити. Не расипање средстава. Штедња на себи. Скромност која једина омогућава да снага воље и наша снага не владају нама и читавим друштвом, него да нама и друштву служе. Вредновање времена којим располажемо. Преузимање одговорности као привилегија. Једноставност и здрав разум уместо скупих експерата и препланираних планирања. Тимски рад. Профит који постаје извор нових послова. Тражење сопственог начина. Не одустајање…

Све то заједно, ти фантастични делови Ингваровог „Тестамента” јесу данас оно што се зове “дух Икее” и што стиже у Србију, да научимо, запамтимо и применимо. На себи.

А за крај сам сачувао оно што ми се у целом том низу идеја највише свиђа. Део у којем Кампрад каже да није циљ стићи до циља.

Циљ је путовати и стално померати циљ, циљеве, и изналазити нове.

И то је оно што највише желим да постигнемо у Србији. Да буде земља која стално помера границе сопствених успеха. Да никада не будемо задовољни постигнутим, него да тежимо вишем, бољем и још изазовнијем.

Да изазов постане најважнија српска реч.

И да је се не плашимо. Него да јој идемо, свакога дана, у сусрет, тражећи још изазова.

Тада више ништа неће бити немогуће. Па ни направити чудо у Кладову или Владичином Хану.

Баш као што неће бити немогуће решити било које питање које је пред нама, па ни она најтежа, која смо толико дуго избегавали и да поменемо.

Вера у себе, у своје могућности, у сопствене ресурсе, то је оно што учимо од „Икее“ и што нам омогућава да више не пристајемо ни на помисао да за нас постоји немогуће.

Не. За нас постоји оних фамозних 10 минута, током који ћемо бити посвећени, марљиви и дати све од себе.

Данас то знамо, као што знамо оно што је Ингвар Кампрад тако лепо објаснио.

Да се у тих таквих, искоришћених, фокусираних десет минута крије – Величанствена Будућност.

И ова ће је земља имати.

И „Икеа“ у то верује. И зато је данас у Србији.

Други део наслова: Стање ствари

(Ало, 8. 8. 2017)

Advertisements