Ознаке

, , ,

Аналитичари „геополитичари” предлажу да треба зажмурити на овакве примере безакоња и пљачке због „велике” Вучићеве спољнополитичке игре. У том случају, већина нас ће сасвим сигурно дочекати усамљеничку старост без деце, која ће се у потрази за пристојном државом, што пре свега значи владавином права, расути по светским меридијанима

Зоран Чворовић

У једном скорашњем тексту, објављеном на ФСК, С. Антонић је написао да „се у Србији, рекао бих, тешко могу раздвајати критика корупције и борба за суверенизам. Корупција је рђа која све нагриза, па ће стога и само језгро државности убрзо бити рђом поједено и лакше сломљено”. Због тога писац закључује: „Баш зато је корупција зло које би, заправо, много више требало да погађа патриотску критичку јавност него грађанисте”(овде). Насупрот оваквог приступа, који борби за владавину начела законитости и правне једнакости додељује статус најважније теме у патриотском дискурсу (његови изразити заступници су поједини аутори који објављују на ФСК, пре свих С. Антонић и Б. Павловић), стоје они аналитичари на патриотском делу наше јавне сцене који приоритетном патриотском темом сматрају правилно спољнополитичко позиционирање Србије (пре свих Ж. Цвијановић и поједини аутори који објављују на Новом стандарду). Имајући у виду њихову доминантну преокупацију, прве аналитичаре ћемо назвати „легалистима”, а друге „геополитичарима”. У зависности од тога шта сматрају приоритетним, ови аутори се различито односе и према резултатима политике коју оличава А. Вучић. И док је према мишљењу „легалиста” Вучић пао на државничком испиту, „геополитичари” му дају прелазну, често и високу оцену из државничке вештине.

Да ли „легалисти”, процењујући резултате Вучићеве политике из угла владавине права, полазе од историјски преживелог либералног погледа на свет, који је у име заштите индивидуалних права и слобода игнорисао национални интерес, а српски национални брод у историјски преломним временима најчешће управљао према идеолошки пожељном, а не према државно целисходном избору? Да ли, сходно томе, „геополитичари”, подређујући идеологију људских права државном разлогу, ослобађају српску политичку мисао од двовековне химере политичког идеализма и да ли тиме, заиста, представљају новину у српској политичкој мисли, која после епохе младалачког идеализма најављује доба њене конзервативне зрелости?

Једно је сигурно, посматрано хронолошки, а не и садржински, аналитичари које називамо „геполитичарима”, представљају нову појаву, што се не може рећи за „легалисте”. Наиме, појава „геополитичара”, барем у садашњем броју и форми организовања, у Србијином информативном простору корелира са почетком првог премијерског мандата А. Вучића, после парламентарних избора одржаних у марту 2014. године. До тада је сцену политичке аналитике у Србији карактерисала прилично једноставна, дуална подела на „патриоте” и „другосрбијанце”; први су, са позиције одбране националног интереса, са подједнаком оштрином критиковали како антидржавну и антинационалну спољну политику, тако и унутрашње безакоње, правну несигурност и колонијални економски поредак постпетооктобарских „жутих” владa; други су са идеолошке позиције неолиберализма и мондијализма, у верзији ЕУ, покушавали да теоријски докажу потребу за потпуним (лустративним) раскидом са спољном и унутрашњом политиком „милошевићеве ере”.

Оваква јасна подела међу аналитичарима замућена је онда када су се на патриотском полу појавили аналитичари „геополитичари”, из под чије се критичарске оштрице на волшебан начин измигољила унутрашња политика напредњачко-еспеесовског режима. Тако смо добили аналитичаре који унутрашњу политику у потпуности изводе из спољне политике, па, сходно томе, успостављање делотворног и правичног правног, политичког и привредног система повезују са претходним успехом владе Србије у спољној политици. Овакав распоред приоритета, сасвим логично, ствара код аналитичара „геополитичара” високи степен незаинтересованости за свакодневна нарушавања права појединаца. Уз то, опозициона критика се доживљава као погубно политичко нестрпљење које опструише реализацију доброг спољнополитичког решења, које има својство панацеје за све наше бољке. Тако смо добили предлог једног концепта обрнуте политике, у коме се ваљана унутрашња политика процењује према параметрима успешне спољне политике. У концепту обрнуте политике, уместо да спољна политика служи унутрашњој политици, дешава се обрнуто. Цинк би приметио да је концепт обрнуте политике идеално теоријско решење за оправдавање колонијалног статуса. Јер се политика не формира према интересу народа као носиоца суверености, већ према опортуности спољнополитичких прилика, где опортуност служи као параван за скривање диктата метрополе.

Уместо експлицитног одговора на питање ко је у праву, „легалисти” или „геополитичари”, понудићемо неколико питања за размишљање, са чињеницама које можда нису најбитније, али су као мање познате добродошле за додатно разбистравање постављене дилеме.

Да ли због ишчекивања користи од спољнополитичке вештине А. Вучића треба заћутати над чињеницом да је ове године парламентарна већина за судију Уставног суда изабрала Снежану Марковић из Крагујевца и поред тога што се ради о особи која је вишеструко повезана са највећом корупционашком афером у Србији – Индекс?! Наиме, Марковићка се помиње на 79. страници Оптужнице као лице које је телефонски ургирало код окривљеног професора да се студенту упише оцена без полагања. Уз то, муж нове судије Уставног суда, адвокат Звонко Марковић, окривљен је у афери „Индекс” (овде).

Да ли због ишчекивања користи од спољнополитичке вештине А. Вучића треба заћутати над чињеницом да бројни председници општина и градова по Србији реализују телефонске налоге од „протестантски” заузетих функционера СНС да у својим срединама организују концерте фолк-певача Аце Лукаса? Ови наводно бесплатни концерти, јер се од посетилаца не наплаћују улазнице, локалне самоуправе коштају најмање 10 000 евра по концерту, који се на име трошкова бине и озвучења уплаћују унапред одређеној агенцији (овде). При том се, примена поступка јавних набавки заобилази тако што се уговарање услуге издавања бине за Лукасов концерт квалификује као посао из области културе (чл. 39а Закона о јавним набавкама).

Да ли због ишчекивања користи од спољнополитичке вештине А. Вучића треба заћутати над чињеницом да је одлуком ненадлежног органа, Владе Србије, „привремено” признат универзитет муфтије Зукорлића и његове дипломе, мада једини надлежни орган, Комисија за акредитацију и проверу квалитета, ни у једном циклусу акредитације није овој установи доделио дозволу за рад, јер не испуњава законом тражене услове (овде)?

Да ли због ишчекивања користи од спољнополитичке вештине А. Вучића треба заћутати над чињеницом да грађани Србије вољом бриселских „пријатеља”, преточеном у ССП, плаћају двоструко оцарињену робу широке потрошње коју производе компаније са седиштем у ЕУ? Плаћајући скупље робу од грађана ЕУ, српски порески обвезници више новца изгубе него што га добију посредством ИПА фондова. Наиме, производ широке потрошње који је нека компанија са седиштем у ЕУ произвела у својој фабрици на Далеком истоку, нпр. Ровентина пегла или Адидасове патике, увози се у Србију из ЕУ по цени у којој је уграђена царина обрачуната приликом увоза из нпр. Кине у ЕУ, па се онда на уласку у Србију плаћа додатна царина, јер се као земља порекла, према ССП, не узима ЕУ, већ Кина. Компаније из ЕУ, правдајући се различитим организационо-комерцијалним условима, не омогућавају српским предузећима да робу широке потрошње директно увозе из њихових фабрика у државама Далеког истока, већ то мора да учине из њихових представништава у нпр. Варшави, Бечу, Букурешту, тако што ће платити велепродајну цену увећану за „бриселску” царину.

Аналитичари „геополитичари” предлажу (судећи према њиховом писању) да одговор српских патриота на наведена питања буде – ДА, треба зажмурити на овакве примере безакоња и пљачке због „велике” Вучићеве спољнополитичке игре. У том случају, већина нас ће сасвим сигурно дочекати усамљеничку старост без деце, која ће се у потрази за пристојном државом, што пре свега значи владавином права, расути по светским меридијанима. Отуда жигосањем безакоња, које чини напредњачко-еспеесовски режим, „легалисти” не бране некакве људскоправашке идеолошке химере, као што су то у прошлости чинили заточници различитих идеологија међу Србима, већ танку и угрожену нит живота наше Отаџбине и народа. Својим муком пред безакоњем, испада да „геополитичари” у крајњем резултату искључиво бране опстанак једног „режима”. Овим се „геполитичари” не показују као новина у српској политичкој мисли, већ, нажалост, само као нова верзија апологије власти. При том, не оптужујемо, већ само закључујемо на основу чињеница.

Горки плодови издаје који данас расту са дрвета социјалистичко-радикалског популистичког патриотизма из деведесетих година прошлог века, налажу потребу за патриотизмом који ће пре свега бити правни. Он подразумева борбу, не за било какву Србију, већ за држава у којој закон господари над вољом појединца, ма ко он био. Само таква држава може бити Отаџбина свих њених грађана и само грађанин заштићен у својим правима може бити одан својој Отаџбини. Једино патриотизмом високе правне свести можемо да сачувамо Косово и Метохију у саставу Србије, а све грађане од неколонијалне експлоатације и понижења.

Патриотизам на кога се позивају властодршци убоге правне свести, није ништа друго него демагогија, са којом је још од Пизистратовог преседана започињала тиранија. Против таквог „патриотизма” и јаке личне власти, каква је Вучићева, западне „демократе” немају ништа против, поручио нам је ових дана бивши амбасадор САД у Србији, К. Мантер (овде).

Правни патриотизам мора бити основа за почетак дијалога (о томе, С. Антонић) у оквиру патриотске јавности, јер смо већ упозоравали да „уколико неолибералима, али и разним глобалним „антиглобалистима” оставимо да решавају питања владавине права, онда ће се та питања у условима постојеће тектонске кризе међународних односа решавати онако како су се решавала у Русији 1917. и Југославији од 1941. до 1945.” (овде) Ово је ваљда ствар коју подједнако не желе патриоте „легалисти” и патриоте „геополитичари”.

Наслов и опрема: Стање ствари

(ФСК, 29. 7. 2017)

Advertisements