Ознаке

, , , ,

Идеја водиља Карађорђа, Петра Првог и Петра Другог Петровића било је национално ослобођење и уједињење. У чему је проблем да ми о томе говоримо и данас? У чему је проблем да ми, у време када нам намећу да се ујединимо са Исландом и Малтом, не можемо да говоримо да желимо да будемо уједињени…

„Идеја новог српског уједињења мора непрестано да се негује како би ове или будуће генерације поново ујединиле Србију, Црну Гору, Републику Српску“, истакао је др Александар Раковић у бесједи на 24. сабору Братства православне омладине на Михољској Превлаци.

Његово предавање било је на тему “Карађорђе и Црна Гора“, а одржано је на двјестогодишњицу Карађорђеве погибије, која је обиљежена у склопу Сабора.

Предавање преносимо у цјелости:

„Долазим из нашег престоног града, Београда, у овај део наше земље, у српску Боку Которску, на српско море. Та идеја никада не сме да утихне. Она мора да живи. Данас ћу говорити о Карађорђу, о Црној Гори, а Карађорђе је такође носио ту идеју да Бока Которска треба да буде уједињена са осталим српским земљама.

Пошто су дахије протеране из Београдског пашалука, основна идеја устаничке Србије било је ослобођење, уједињење српског народа и стварање државе. Победе на Мишару, Делиграду, ослобођење Београда – војни успеси низали су се један за другим. То је храбрило устанике да у својим напорима иду даље.

Карађорђе и Петар Први Петровић Његош, зачели су идеју о српском уједињењу, а њихови потомци су уједињење дочекали тек 1918. Идеја новог српског уједињења мора непрестано да се негује како би ове или будуће генерације поново ујединиле Србију, Црну Гору, Републику Српску.

Карађорђе је 1808. и 1809. године сматрао да уједињења српска држава треба да окупи Србију, Црну Гору, Боку, Дубровник, Босну и Херцеговину.

У исто време Петар Први Петровић Његош, митрополит црногорски, имао је своју визију српког уједињења. Он ју је 1807. године изнео, а тај предлог гласи да треба ујединити Црну Гору, Зету, Босну, Херцеговину, Дубровник и Далмацију. Због борби са Французима у Боки и других међународних околности, Петар Први Петровић није био у прилици да пошаље Црногорце у помоћ Карађорђевим устаницима.

Карађорђе и Петар Први више пута су договарали сусрете, али им околности то никада нису дозволиле. Црногорци нису били у могућности да помогну својој браћи у Шумадији због других својих борби које су такође вођене за уједињење и ослобођење српског народа.

Они који јесу пружили помоћ својој браћи Србијанцима су Брђани и Херцеговци, који су од 1807. раме уз раме са Србијанцима тукли Турке по Шумадији. Васојевићи, Брђани ставили су се под Карађорђеву команду, а неки србијански одреди долазили су чак до Никшића, до Мораче, до Роваца, да туку Турке и Арбанасе, заједно са браћом Црногорцима, Брђанима и Херцеговцима. Под утиском борбе за слободу Србијанаца, Црногораца, Брђана и Херцеговаца били су и други Срби – из Срема, Баната, Бачке помогли су Карађорђу и устаницима колико год су били у прилици. Доситеј Обрадовић, Димитрије Давидовић… Долазили су да пруже помоћ на војном, културном и другим пољима и да заједно са Србијанцима створе државу која треба да се прошири на српске етничке просторе и донесе слободу српском народу.

Истовремено, устанке су подигли и Срби у западној Босни, односно у Крајини, на Козари, затим у источној Босни – читаво српство се љуљало у националној идеји ослобођења и уједињења.

Александар Раковић

Да ли је Карађорђе могао да добије већи споменик од Његошеве Посвете праху оца Србије, у Горском вијенцу, националној Библији српског народа… У Његошевим речима стопило се све оно што су Срби осећали према свом вожду.

Идеја водиља Карађорђа, Петра Првог и Петра Другог било је национално ослобођење и уједињење. У чему је проблем да ми о томе говоримо и данас? У чему је проблем да ми, у време када нам намећу да се ујединимо са Исландом и Малтом, не можемо да говоримо да желимо да будемо уједињени… Као што ми православни хришћани верујемо да ћемо живети у заједничкој небеској отаџбини, тако и ми православни Срби треба да радимо на новом уједињењу – Србије, Републике Српске, Црне Горе. То уједињење може бити боље од оног из 1918. Оно мора бити наше. Тога не треба да се стидимо. То је порука коју треба да преносимо једни другима. Никада се не зна шта носи дан, а шта ноћ. Никада се не зна када ће пропасти нека велика империја, као што је Аустроугарска пропала 1918, а Србија која 1915. није постојала, 1919. са својом војском била је на 200 километара од Беча.

Молим све Србе из свих наших крајева да стално преносимо ту идеју, да стално разговарамо о томе – ми смо један народ, ми имамо легитимно право да живимо уједињени.

Такође, стално треба да будемо на опрезу. Ко се данас сећа да су Сицилија, Јужна Италија и Малта биле православне земље? Ко данас говори јасно о томе да су земље од Горског Котара до Конавала биле православне земље? Противник је опасан. Морамо му бити дорасли. Он делује и даље овде, преко концепта дукљанства, као синонима за црвено хрватство.

Будимо достојни потомци Карађорђа, Св. Петра Цетињског и свих других Срба који су носили велике идеје. Не смемо да будемо мали народ на рубу Европе, него да будемо поново велики народ, што јесмо, упркос неповољним околностима које су се тренутно надвиле над нас.

Карађорђева идеја треба да нас носи и она није неактуелна ни двеста година након његове погибије.“

Опрема: Стање ствари

(ИН4С, 27. 7. 2017)

Advertisements