Ознаке

, , , ,

Изгледа да је Александар Вучић постигао прећутни споразум са различитим Западним званичницима. У замену за одржавање стабилности, Вучићу је де факто дат бланко чек да нарушава основна права и слободе. Као последица тога, проширио се јаз који дели Србију од Европске уније. Ипак обе стране делују задовољно док одржавају илузију како су преговори о приступању и даље на добром путу, иако им се крај ни не назире

(Вашингтон пост, 13. 7. 2017)

Догађаји на Западном Балкану су у два наврата засенили збивања широм Европе у прошлом веку – прво 1914. а потом током 1990-их. У оба наврата, снаге које су ослобођене крвопролићем нису могле бити обуздане у оквирима постојећег међународног поретка. И у оба случаја, предложена решења нису успела да разреше напетости које су стајале у позадини збивања и које су заправо доводиле до сукоба.

Смештен на средишту између Берлина и Истанбула, Западни Балкан је најдиректнија копнена веза између Европе и Блиског истока. На његову стратегијску важност подсетила нам је недавна европска избегличка криза, када је регион послужио као главна копнена рута за милионе миграната који су бежали од насиља у Сирији и Ираку. Ако погледамо политичку карту Европе, видимо да је Западни Балкан – без обзира на своју стратешку позицију – остао изван Европске уније. Неки га означавају црном рупом Европе.

Обузета бројним изазовима, Европска унија је, по свој прилици, ставила интеграцију Западног Балкана на тиху ватру. У питању је једна од најкратковидијих стратешких одлука које је донела ова генерација лидера Европске уније.

Све удаљенија европска перспектива региона је олакшала посезање за моћи локалних аутократа кроз популистичку реторику, чиме су разорили достигнућа младих либералних демократија. Размотримо случај новоизабраног српског председника Александра Вучића, који је био министар информисања за време Слободана Милошевића 90–их година.

Изгледа да је он постигао прећутни споразум са различитим Западним званичницима. У замену за одржавање стабилности, Вучићу је де факто дат бланко чек да нарушава основна права и слободе. Као последица тога, проширио се јаз који дели Србију од Европске уније. Ипак обе стране делују задовољно док одржавају илузију како су преговори о приступању и даље на добром путу, иако им се крај ни не назире.

Овакве нагодбе нису само морално проблематичне; оне су такође у супротности са стратешким интересима региона и читаве Европе. Под Вучићем који све више влада челичном песницом и деспотски у Србији су се одиграли намештени избори, опозициони прваци су оклеветани без икаквих последица а медији су одустали од објективног и независног рада притиснути аутократским захтевима за верност и потчињеност. Ово не треба да изненађује, с обзиром да су се ове методе широко користиле претходног пута када је Вучић био на власти, током 90–их година. У међувремену, опада ниво страних инвестиција. Корумпирани и некомпетентни пајтоси заузели су све значајне положаје. А рекордан број младих и образованих напушта земљу.

Ситуација није ништа боља у другим државама, попут Македоније, Црне Горе и Босне и Херцеговине, где су се одиграле масовне уличне демонстрације, често насилне, током претходних неколико година. Чак се поново чују гласови који заговарају стваране Велике Албаније, која подразумева насилну измену граница – нешто што је тешко замислити да не изазове озбиљан метеж.

Ствари посебно лоше стоје на Косову, неславном европском рекордеру по броју бораца по глави становника који су се придружили сукобима на Блиском истоку. Ту ће, по свој прилици, нови премијер бити Рамуш Харадинај. Пре неколико година, Харадинаја је Међународни кривични суд за бившу Југославију са седиштем у Хагу ослободио од језивих оптужби, које укључују убиства и мучења српских цивила, након што су се сведоци у последњи час предомислили или су умрли под неразјашњеним околностима. Његов главни ривал је Аљбин Курти, један од најрадикалнијих популиста међу балканским политичарима.

Вучић и друге балканске аутократе делују под претпоставком да државне институције не морају да служе као ограничења за спровођење њихове воље за моћ и да је потпуно легитимно да манипулишу јавним мњењем како би служили сопственим себичним интересима. Овакве праксе не представљају добро утемељење за постизање дугорочне политичке и економске стабилности; нити доприносе успостављању одрживе економске сарадње – и још мање помирења. Указивање поверења оваквим тенденцијама има смисла само ако је циљ да се Западни Балкан ушанчи као зона ничије земље између Европске уније и Блиског истока, у контексту избегличког питања и много чега другог осим тога.

Ипак, верујем да је стабилан и просперитетан Западни Балкан – који у све већој мери изгледа као остатак Европе – достижан циљ ове генерације. Регион је благословен добрим географским положајем, обилним природним ресурсима, и што је можда најважније, паметним и креативним људима који имају чиме да се такмиче на светском нивоу на свом пољу рада. Постоји потенцијал да регион ухвати прикључак са Средњом Европом у смислу економског развоја и животног стандарда.

Међутим, ово може бити постигнуто само ако слободна размена идеја, промишљена дебата и напредовање само по заслузи[1] могу да се развију у оквирима истинског демократског оквира.

Вук Јеремић био је српски министар спољних послова од 2007. до 2012. године и председник Генералне скупштине Уједињених нација од 2012. до 2013. Био је и кандидат на председничким изборима у Србији 2017. године

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић


[1] Прим. ур.: У оригиналу meritocratic advancement.