Једна од најзанимљивијих појава у нашем интелектуалном животу, захваљујући преводиоцу Драгану Мраовићу, свакако је млади италијански филозоф, Дијего Фузаро. Његова колумна у Печату, бр 478, од 7. јула 2017, стр. 30-31, из много разлога заслужује да се препише и прочита. Ако се и не слажете са становиштем аутора, његово суверено поигравање са Русоовим читањем Робинзона као конститутивног мита модерне, оставиће вас замишљеним

Дијего Фузаро у Београду

Робинзон Крусо је слика савременог субјекта. Ми смо сви, у суштини, попут њега. Ослобођен сваког метафизичког и теолошког основа, данашњи homo claussimus не може ни одлучивати, нити одредити било шта у оквиру социјалног пејзажа у коме се чини да је једини слободни субјект, по божанском праву, тржиште, а човек се своди на хетеродиригованог пиона процеса производње, промета и потрошње. Он је архетипски модел Крусоа – великог мита који прати тржишну савременост – сувереног појединца који успоставља однос са другима само да ојача и обликује  свој стечени егоизам који је натурализовала модерна песимистичка антропологија. У данашњој робинзонској цивилизацији генерализованог аутизма, дарвиновска селекција руши комунитарну солидарност и, уз то, намећу се без мере приватизација и либерализација које непрестано генеришу све срамније разлике у богатству. Робинзон је, у перспективи, савремени начин преживљавања субјективности унутар металног кавеза.

СПАСЕЊЕ ОСВОЈЕНО ЕКСПЛОАТАЦИЈОМ

Човек је роб протестантске секуларизоване етике у капиталистичком духу: свако спасава само себе, у егзодусу из социјалне димензије, као места неаутентичности. Он никада не доводи у питање начин производње и дистрибуције, он не подрива постојећу геометрију садашњости. Робинзон мења набоље свој живот и окреће у своју корист и на штету сиромашног дежурног Петка, контрадикције система које би било бесмислено покушати променити или чак срушити. Ради свога индивидуалног спасења и своје среће, довољно је да се цинично искористе прилике које омогућавају израбљивање других и одговарајуће валоризовање себе.

Ако то није могуће у својој земљи, неопходно је, као Робинзон, запловити морем и тражити другде своју срећу, у складу са нежељеним саветом који се данас све више даје новим генерацијама, том “трећем свету” у коме је посао несигуран и у коме су млади обични мигранти. Зато смо данас сви ми Робинзони. На историјском хоризонту глобализма лишеног суверенитета доминира модел принудног уклањања било какве могуће везе са колективним историјским субјектима почев од народа до класа, од нација до држава. Једино призната и допуштена субјективност је појединац усамљен  као Робинзон Крусо, недруштвено друштвен и високо конкурентан, почев од афирмисаног бизнисмена до навалентног стартапера (нов образац бизнисмена коме није битно предузеће већ профит, брзина итд. па непрестано отвара нова предузећа и затвара стара – прим. преводиоца).

ИНСТРУМЕНТИ УПРАВЉАЊА

 Ако се баци поглед неусловљен хегемонијском потком, веза која повезује кризу и тероризам јача је него што може да изгледа на први мах. То је, у оба случаја, спољашњи кохерентни израз парадигме vivre dangereusment (Живети опасно – прим. преводиоца) коју је уочио Фуко као шифру неолибералног система. За разликовање кризе и тероризма користе се одреднице међусобно повезане неизвесношћу на послу, несигурношћу и ризиком. Њихов заједнички именитељ су дестабилизација, угроженост и поништење нормалне ситуације.

Тачније, тероризам се појављује као политичка страна ванредног стања у коме је криза економски рејтинг. У оба случаја, регуларност и извесност, сигурност и редовно стање су суспендовани и замењениструктурно нестабилним и несигурним стањем, уз непредвиђене преокрете и неочекиване ефекте. Резултат је буквално ненастањив услов, усмерен на стратегију глобализоване напетости.

Постојање постаје чисто преживљавање увек у опасности. Планирање постојања као основе за стабилан и консолидован живот пуног облика у садашњости и будуће перспективе је укинуто и замењено нови стањем “бити још једва” о чему говори Андерс у своме делу Човек је застарео. Криза је економски тероризам владајућих кругова, баш као што је тероризам криза политичке егзистенцијалне стабилности. Сваки од два пола преокреће се дијалектички у онај други: криза је тероризам, а тероризам је криза.

Оба израза, у својој двојној вези, представљени су као кохерентни изрази “друштва ризика” (Урлих Бек). У оба случаја, генерални страх због несигурности најближе будућности се исказује као ефикасан инструмент владавине која чини још крхкијим и нестабилнијим слугу на раду на одређено време, и наводи га да прихвати, да би преживео, оно што јасно подрива његово већ неповољно стање.

Из ове перспективе види се како страх све више постаје метод владавине који чини поданике послушнима и покорнима, а самим тим и лакшим за дисциплиновање и управљање на начин који доводи у питање и саму демократску структуру. У том смислу, очигледна је аналогија између кризе као терористичке владавине и тероризма као перманентне кризе. Уопштено говорећи, парадигма владавине кризом као методом владавине намеће се у геополитичком облику кроз концептуални облик тероризма.

(Блог Александра Живковића)

ИСПРАВКА: Овај чланак је промењен 19. 7. 2017. у 14:35 – исправљена је словна грешка у речи конститутивног у уводу.

Categories: Преносимо

Tags: Александар Живковић, Дијего Фузаро, Драган Мраовић