Ознаке

Тражио сам богат плод, но трулога воћа сокови отроваше сина твог.
Мирисима вођен бијах, мирисима смрада злог, поколебан и измучен добих наду, добих спас.
Каква ли је судба стада да ли пастир стадо гледа је ли стадо без пастира ђе је жртви крај и мјера?
Заклан сирак жив уздише, срамотни се просу глас врх онога светог двора, ђе је једном био цар

Лука Вукадиновић

Ево данас размишљам о јуче а јуче је давно прошло, прошло без наде за сјутра.

Пролази суштина а очај расте, разум тражи самог себе.

Од данас више нијесам мали и нећу да слушам сулуде жеље.

Од данас више нема сјутра, нема више планова и жеља, од данас нема лутања, нема више бунила.

Кад се сјетим да сам некад био мали а то је давно било, сјетим се родитеља и времена бољих.

Кад утонем у бескрајни круг моје прошлости и мојих суза сјетим се себе и молим за спас.

Нећу више да будем мали, оћу да растем на начин други, оћу да снове очајне и тешке заробим у тамницу дубоког сна.

Нећу да јутро моје душе окује ледени сумрак времена тог, нећу страх желим пут.

Не могу да чујем кораке твоје свијетлости тиха, не могу јер глув сам, нијем и тврд.

Обузеше мисли тешке обузеше слугу твог, саплела се дивна срећа, прескочи је страшан звук.

Чаробна је и малена тајна пута дугачког, савршена и бескрајна чудна сила незнаног.

Кренуо сам да те молим, обузе ме леден зној, почео сам да те гледам замагли се поглед мој.

Говорим док те слушам, чујем тебе чујем себе, чујем страшан људски крик.

А био сам сигуран и љут, био лош, тежак и луд.

Тражио сам богат плод, но трулога воћа сокови отроваше сина твог.

Мирисима вођен бијах, мирисима смрада злог, поколебан и измучен добих наду, добих спас.

Каква ли је судба стада да ли пастир стадо гледа је ли стадо без пастира ђе је жртви крај и мјера?

Заклан сирак жив уздише, срамотни се просу глас врх онога светог двора, ђе је једном био цар.

Добили смо нова лица савладали тежак пут, остало је у времену записано штиво, запечаћен круг.

Јутро ново мрак дозива, страх је мањи кад је ноћ, сакрила се у времену зебња дана будућег.

Сад сам зрео, нијесам млад, сад сам теби живот дао да ме пазиш док сам, сам.

И кад прође у пролазу свих прилаза прилазна жеља моја, доћи ће крај лутању и страху и биће дан.

Доста је било, било је вријеме друго, вријеме ђе нам свима препознаше траг, остаде запис а оно прође, прође и остави нас без времена и наде за спас.

Прашина велика и страшна сакупља себе узима нас.

Ријеч говори последње слово, гаси се живот јавља се глас.

Свијетло не могах да видим, обузе ме диван сан, пробудих се међу своје, почео је први дан.

Ево данас размишљам о јуче а јуче је љубав прогутала страх.

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.

Advertisements