Economist: Погрешно и постојано – Запад враћа балканске самодршце да чувају мир

(The Economist, 1. 7. 2017)

Вучић је именовао Ану Брнабић, отворено геј жену, која се захвалила страним либералима. У ствари, Вучић ће водити земљу и он није либерал. Сада су западни либерали опуштени. Србија је најмоћнија земља западног Балкана, па какав год био господин Вучић и без обзира на његове мане, он може да га одржи стабилним

Јуна двадесет трећег, у присуству онолико страних велможа колико је могао да сабере, Александар Вучић је самог себе миропомазао за председника Србије. Бивши премијер, изабран 2. априла, заклео се на службу у мају, али је одлучио да изведе велики инаугурални обред којим би обзнанио свој углед. Као наследника на месту премијера Вучић је именовао Ану Брнабић, отворено геј жену, која се захвалила страним либералима.

У ствари, Вучић ће водити земљу и он није либерал. Сада су западни либерали опуштени[1]. Србија је најмоћнија земља западног Балкана, па какав год био господин Вучић и без обзира на његове мане, он може да га одржи стабилним. Варијанте оваквог договора се могу видети у читавом региону. Неки називају овакве владе „стабилократијама“.

Главни председнички противник господина Вучића је био Вук Јеремић, некадашњи министар спољних послова. Кампања је била гадна. Медији који су подржавали господина Вучића су износили чудне тврдње. Да је Јеремић наводно тајни муслиман упетљан у високи криминал ИСИЛ-а. Да је наводно његова супруга водила картел трговине дрогом. Полиција га је изненада истраживала због наводних финансијских неправилности. Ни једна тужба није поднета, а г. Јеремић је рекао да су све ово измишљотине.

Оно што се догодило г. Јеремићу никог није изненадило. Према црногорском академику Срђи Павловићу, који је сковао термин „стабилократија“, земље Запада игноришу антидемократска дела обласних самодржаца догод одржавају мир. Босна је пример. Остала је нефункционална дуже од две деценије након краја рата, подељена међу националним партијама. Америка и Европа то толеришу, докле год њени лидери осигуравају да криза не прерасте у насиље.

Стабилократија дејствује различито од земље до земље. У Црној Гори је јасно ко руководи представом. Од 1989. године је то Мило Ђукановић – који је три пута напуштао председника или премијера само ради тога да би се вратио пошто среди ствари иза позорнице. Црногорска влада је хваљена на Западу кад је увела земљу у НАТО 5. јуна. Али она никад није извукла руку из гласачке кутије. Гласови се купују државним послом, као свуда у региону.

На Балкану је уобичајено да избори воде коалиционим преговорима усредсређеним на поделу плена (избори попут албанских, где су 25. јуна победили социјалисти, ванредно су ретки). Лако распореде коме ће које министарство. Велика питања јесу ко ће добити које јавно предузеће – прилику за покровитељства и подмићивања. Пошто је у Македонији ВМРО-ДПМНЕ владала више од деценије, подлегла је сазнањима која су открила корупцију и утицање на мешања у рад правосуђа. Социјалдемократска партија је заједно са албанским странкама 31. августа преузела власт. Међутим, нове власти ће поновити оно што је већ хронично – изузев „ако не разбију образац партијске контроле државе“, каже политиколог са универзитета у Грацу Флоријан Бибер. Висок је то захтев у области где држава није била независна од странака, како у доба комунизма тако и данас.

„Грађани су од политике отуђени, гласају за сопствену опипљиву корист или из страха“, наводи се у извештају са Округлог стола о стабилократији Балкана у организацији Саветодавне групе за европску политику. Господин Павловић је закључио да давањем легитимитета овакве ситуације Запад ствара непријатељство према себи. Партија која је на косовским изборима 11. јуна била најмоћнија водила је кампању против западне подршке корумпираној влади. То је странка која подржава стварање „Велике Албаније“. Ко би покушао да спроведе тај пројект вратио би област у рат чим би фисови[2] из својих дворишта ископали оружје. Дугорочно, стабилократија је рецепт за нестабилност.

Са енглеског посрбио: Душан Ковачев

Објашњења:

Наднаслов текста „Wrong and stable“ (у нашем преводу „Погрешно и постојано“) веома је двосмислен, пошто је stable именица намерно употребљена уместо фонетски сличног придева (stabilе). Наиме, stable је именица која се у енглеском језику користи и у придевском значењу као stabile, али као именица значи штала или обор. Пошто је смисао текста критика аутократије на Балкану, а у уводнику текста се говори о „стабилитократији“ (stabilitocracy) као тумачењу ове појаве, јасно се ради о рафинираној иронији. (Прим. ДК)

[1] Прим. ДК: Relived је намерно употребљена реч која може значити и „ослабљено“, али и „опуштено“.

[2] Прим. ДК: Аутор је употребио израз menfolk који означава групу мушкараца локалне заједнице фамилија или племена.

Advertisements

5 thoughts on “Economist: Погрешно и постојано – Запад враћа балканске самодршце да чувају мир”

  1. Са енглеског посрбио: Душан Ковачев – Само оно „Погрешно и постојано“ у наслову је исправно посрбљено. Иначе, други део оригиналног наслова „The West backs Balkan autocrats to keep the peace, again“ је погрешно посрбљен. Исправно је: „Како би одржао мир, Запад поново подржава балканске аутократе“. О неком „враћању“, како у наслову стоји, нема говора, а ипак је боље рећи „аутократ“ (то увек има негативну конотацију), док је „самодржац“ био део званичне титуле руских царева/императора, што бар за неке од нас не мора увек имати негативну конотацију. Поднаслов, који је важан за разумевање текста: „Some call it `stabilitocracy`, others call it the way things have always been“, је изостављен – уопште није посрбљен
    Уздржавам се од коментарисања посрбљавања даљег текста.
    Иначе, сматрам да је избор да се овај текст посрби врло добро учињен.

    Свиђа ми се

  2. @ Иоанн Дубињин

    Хвала на коментару.

    Поднаслов сам ја избацио, и то иде на моју душу. Био је посрбљен као

    Неки то називају „стабилократијом“, други називају то начином који се већ догађао

    и проценио сам да то српском читаоцу неће значити ништа ако већ не значи мени.

    Прихватајући начелно ваше примедбе, морам да кажем да је реч о тексту који је објављен у преводу истог дана, тј. у првој половини тог дана када се појавио на сајту Економиста, па сви (евентуални) пропусти ипак иду на моју, уредничку душу.

    Александар Лазић

    Свиђа ми се

  3. Хвала коментатору на критичком коментару, а уреднику на одговорности и искрености о својој интервенцији. Журио сам с преводом управо из разлога којег је коментатор правилно уочио (избор) и актуелности, а то се одразило на квалитет превода.
    Енглеску фразеологију је тешко превести на српски, нарочито када треба превести иронију као стилску фигуру. Дух српског језика теже подноси иронију од сатире, српски слушалац и читалац често иронију погрешно или малициозно разумеју, а дух енглеског језика иронију радо износи и прихвата. У српском језику иронија сама собом носи негативну ауру, креира посебан контекст.
    Превод је тежак задатак кад хоћете да верно преведете стилски утисак, често немогућ задатак. Осим тога, у тексту на енглеском је аутор употребио каламбур (stabile i stable), a коментатор је правилно уочио и проблем конотације.
    Осим тога, чини ми се да је аутор оригинали текст врло дискретно поставио тако да има алузија и на једно дело енглеске књижевности. У оваквим условима сам раније писао посебна објашњења као увод у текст, али сам од тога одустао након консултације са уредником, да читаоцима не сугеришем унапред мишљење.
    Није једноставно преводити са енглеског језика. Дух, фразелологија, употреба стилских фигура, контекст, конотације и алузије се и при најквалитетнијем превођењу лако губе, још лакше оштете. Некад давно су наши преводиоци битно мењали формалне елементе превођених дела, нарочито када су преводили драмске текстове. Тако је настао антономни жанр драмске књижевности у XIX веку – посрбе. Чини ми се стога да је и уредик правилно схватио наш труд, па преводе назива посрбљивањем.

    Свиђа ми се

  4. Слажем се и потпуно прихватам објашњења уредника и преводиоца. Заиста је у брзини (а овде је била добро дошла) тешко пренети на српски језик (често истанчану, али зато и не мање отровну) иронију неког добро написаног енглеског текста. Баш и због тога је потпуно на свом месту и одлука редакције да уместо „превод“ говори о (лепом, старинском појму) „посрбљавању“ – то унеколико ослобађа од дословног превођења које често зна и да „убије“ дух текста. Сви који су се бавили тим послом знају колико је то тешко. На жалост, међу нама више нема таквих какав је нпр. био велемајстор тог заната Станислав Винавер…

    Свиђа ми се

  5. Одлично је г. Дубињин поменуо Винавера. Велики преводилац са више језика (преводити Раблеа је, кажу ми они који говоре француски, немогућ задатак). Винавер је био велемајстор језичког каламбура у доба када се његова употреба сматрала књижевним изразом декаденције. Рекао бих да због проблема духа српског језика у вези ироније, постоји одијум Срба према Енглезима. Насупрот томе, због српске љубави према сатиричном изразу у властитом стилизовању говора и писања, странци су често престрављени од Срба. Срби радо, не мислећи о перцепцији странаца, користе према њима своје сатиричне фразе сасвим не појмивши колико оне делују насилно људима чији дух изажавања и разумевања није српски.
    Каће речено, Срби се вређају кад се неко о њима изази иронијом, а кад се другима обрате неспорно увредљивом фразом не мисле да је то увреда. Још и објашњавају како „то код нас није ништа“. Као што Живка Министарка енглеском конзулу правда свог сина.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s