Ознаке

, , , ,

Извештај са трибине посвећене Васкршњем бомбардовању Београда 1944. године

У среду 26. априла у Парохијском дому Вазнесењске цркве у Београду одржана је трибина „Бомбе на Васкрс“ посвећена англо-америчким бомбардовањима Београда и Србије током 1944. године а посебно ваздушним ударима на Београд априла 1944. године.

Поред уводне речи домаћина јереја Арсенија Арсенијевића, окосницу трибине чинила су излагања двојице историчара Ненада Антонијевића из Музеја жртава геноцида у Београду и Бојана Вићентића, историчара ваздухопловства из Музеја ваздухопловства у Београду. Два излагача су поделили ову тему на две целине: Антонијевић је говорио о бомбардовањима Београда током 20. века, историјским околностима бомбардовања 1944. и жртвама ових дејстава док је Вићентић своје излагање концентрисао на технички аспект напада, њихов стратегијски значај и политичко значење, утицај на шири комплекс дешавања на југоистоку Европе током Другог светског рата и друге сродне теме.

Обојица излагача су говорила исцрпно заснивајући своја предавања на властитим истраживачким радовима што им даје особиту вредност – много тога што је речено мало је или нимало присутно у нашој јавности често уз паушална уопштавања, непрецизне наводе и дневнополитичку или идеолошку инструментализацију. Међутим, верујемо да након што се говор о прошлости заснује на чврстом темељу квалитетних историографских радова простор за дисторзију јавног говора о ових збивањима се сужава, ако не и потпуно укида. Зато ћемо се потрудити да у овом извештају изнесемо што више релевантних навода са ове трибине како бисмо подстакли и читаоце да се детаљније упознају са „савезничким“ дејствима над Србијом 1944. године.

Говорећи о историји бомбардовања Београда почев од 1914. преко 1915. до 1941. и 1944. па све до 1999. године Ненад Антонијевић је навео како је циљ увек поред стицања војног и стратегијског преимућства било и што више деморалисати противника. Отуда и велики број цивилних жртава као и огромна материјална разарања која немају много везе са војним циљевима. Већ у артиљеријском бомбардовању 1915. године велики број цивила је страдао, приличан број објеката је потпуно или делимично уништен а градско становништво се већином евакуисало у унутрашњост земље – слична ситуација је била и 1944. године.

Велико бомбардовање Београда 1941. било је једно од догађања којим је почела инвазија сила Осовине на Краљевину Југославију. Након што је споразум постигнут између Југославије и Осовине развргнут после војног удара и демонстрација 27. марта уследила је одмазда Немачке и њених савезника. Антонијевић је напоменуо да је словом овај споразум био изузетно повољан – заправо најповољнији писани споразум који је потписао Трећи рајх са неком државом изван Осовине. Разуме се, подсетио је Антонијевић, исто тако је познато да вођа Трећег рајха често није поштовао уговоре које је постизао.

После раскидања овог уговора Београд је бомбардован 6. и 7. априла 1941. године. Жртве су биле знатне али мање него током бомбардовања 1944. године. Мете током овог бомбардовања изведеног у више навалних таласа током два дана били су и војни и цивилни односи. Уништено је 600 а теже оштећено 1600 објеката, делимично 6000. Број цивилних жртава веома је тешко проценити.

Србија је као немачко окупационо подручје била под врло строгим окупационим режимом – принцип одмазда „сто за један“ постојао је у драстичнијој форми само да неким деловима окупиране територије Совјетског Савеза. Овај „пропис“, донет да би у крви сломио устаничку вољу 1941. године, није укинут до краја рата. Они који су се борили против окупатора – што је како Антонијевић навео једна племенита и часна побуда – нису марили за цивилне жртве које својим активностима изазивају. Отуда је велики број људи страдао у Шапцу, Драгиновцу, Краљеву и Крагујевцу.

Оба покрета отпора која су деловала у Југославији – партизански покрет и Југословенска војска у отаџбини постављала су циљеве за савезничка бомбардовања, указао је Антонијевић. Међутим, Југословенска војска у отаџбини је то чинила током 1942. и 1943. године очекујући Савезничку инвазију на Балканском полуострву и ослободилачки талас који би одатле проистекао.

Посебно тешка бомбардовања Београд је доживео у априлу 1944. године (3. априла, 16. и 17. априла, али је било дејстава и у мају, јуну, јулу и септембру исте године). У највећим нападима страдало је према наводима немачких извора преко 1000 Београђана а повређено је преко 5.000 људи. У мају је страдало доста људи на периферији града, махом они који су ту избегли током претходних напада на уже градског подручје. Дошло је до стравичне деморализације становништва. Чудили су се зашто се то уопште дешава.

Антонијевић је навео да је током свих савезничких ваздушних кампања над Југославијом страдало свега 16 авиона. Савезници су често слушали упутства вођа партизанског покрета – тражено је бомбардовање насељених места у Србији. То су чинили Коча Поповић, Митар Бакић, Пеко Дапчевић и други. С друге стране стоји, према Антонијевићевим речима, Степинчев пример који је писао протест британском амбасадору у Ватикану да не бомбардују Загреб. Броз и Бакарић су тражили да се не бомбардују насељена места. Краљевска Влада реаговала је често на ова дешавања тражећи да се што више умањи страдање цивилног становништва. Посебно је значајан и богат фактографским материјалом меморандум Милана Недића из маја 1945. године упућен Американцима о последицама ваздушних напада. Случајно или не, после упућивања овог документа он је био изручен југословенским властима. Његови извештаји о бомбардовањима су очекивано били најдетаљнији, с обзиром да је апарат власти деловао на нападнутој територији. Антонијевић је навео како су током 1944. године бомбардовани и домови са избегличком децом. Постоји документи о нападу на Матарушку бању код Краљева где су била смештена деца избегла из Независне Државе Хрватске. Срећом, неке бомбе које су овде напе нису експлодирале па су њихови животи сачувани.

Фото: Marta Lutovac/Tango Six

Континуитет бомбардовања иде до последње деценије 20. века. У априлу 1994. године бомбардовани су српски положаји код Горажда а широка ваздушна кампања вођена је и против ВРС и против снага РСК у лето 1995. године, посебно у августу и септембру. У овим бомбардовањима, подсетио је Антонијевић, учествовали су авиони из осам земаља. Случај Рачак послужио је 1999. године као оправдање за ваздушне нападе на Савезну Републику Југославију, војну кампању „Савезничка сила“. Бомбардовани су и цивилни објекти, а коришћена је муниција са осиромашеним уранијумом, касетне бомбе и графитне бомбе против електромреже. Процењује се да је извршено 2300 ваздушних удара са 1150 борбених авиона. Више од 2000 страдалих цивила и преко 1000 војника и полицајаца. Извршено је више напада на цивилне него на војне објекте. Антонијевић је навео да је Србима одузето право на живот, које у корпусу људских права које заговара западни либерализам заузима најистакнутије место. Напади на инфраструктурне објекте, електромрежу, водоснабдевање, болнице и друге сличне објекте требали су да до крајњих граница отежају живот цивилног становништва и да га у крајњој линији учине неиздрживим. Када се сагледају ови подаци верујемо да се и ова кампања може окарактерисати као кампања терора, усмерена недискриминаторски на све становнике једног подручја. Да је реч о замашном ратном злочину не треба посебно ни образлагати.

Други део трибине било је излагање историчара ваздухопловства и кустоса у београдском Музеју ваздухопловства Бојана Вићентића. Вићентић је као историчар ваздухопловства изнео доста занимљивих увида, техничких и војноисторијских података које чак и стручњаци „општег“ усмерења занемарују или просто са њима нису упознати.

Према његовим речима, „савезничка“ бомбардовања Србије и уопште Југославије су контроверзна тема, можда и једна од најконтроверзнијих тема из историје Другог светског рата у Југославије. Иако контроверзи о овом историјском раздобљу не мањка. Ову тему, указао је Вићентић, морамо посматрати из војног и политичког аспекта. Године 1944, после релативног боравка у запећку ратних збивања, Балкан постаје једно од бојишта Другог светског рата (након савезничког искрцавања у Италији, потом италијанске капитулације и немачке окупације делова Италије као и совјетског примицања балканском полуострву са Источног фронта).

Савезничка, и то претежно америчка авијација, масовно је бомбардовала објекте на Балканском полуострву. У питању су дејства 15. америчке ваздушне армије стациониране на југу Италије, око града Вође. Она се састојала од пет бомбардерских формација са авионима типа Б–17 (популарно названих Летећа тврђава) и Б–24 Либератор. Оба типа су четворомоторни тешки бомбардери намењени за стратешка ваздухопловна дејства. Као авиони стратешке авијације они дејствују у дубини непријатељске територије. Имају улогу и застрашивања непријатеља. Циљ је деморалисати противника, сломити његову вољу за отпором, показати да није безбедан чак ни на огромној удаљености од линије фронта.

Вићентић је детаљно размотрио евентуални значај Београда као војног и стратешког центра у доба када су бомбардовања вршена – Београд је логистички центар немачке војске. У њему се налазе три фабрике авиона и аеродром Земун–Београд. Тај аеродром коришћен је као школски центар и радионица за поправку авиона и на њему није било борбених формација Луфтвафеа. Од три фабрике, Змај и Рогожарски коришћене су искључиво за поправку авиона док је Икарус и производио неке делове за авионе Месершмит Ме-109 и Ме-110 (ловачка авијација, први тип је произвођен у великој количини и имао је важну улогу у ловачкој заштити Рајха).

Вићентић је закључио да је Београд имао улогу у немачкој војној машинерији, али је она била далеко од круцијалне. Од немачких снага ту је било свега неколико противваздушних батерија распоређених на Звездари, у Вишњици, Крњачи (вероватно за заштиту Панчевачког моста) и за заштиту аеродрома. Да у Београду није било знатнијих немачких снага сведочи и чињеница што је на аеродрому у Земуну уништено свега шест авиона (од тога 4 месершмита Ме-323, транспортна авиона), као и понеки хангар.

Вићентић је навео нека занимљива сведочанства из америчких летачких дневника, прворазредног и нажалост још увек недовољно искоришћеног извора за ова дешавања. Он је навео један цитат из дневничке белешке од 16. априла 1944. Ту је назначено да је Београд бомбардован као секундарна мета пошто су метеоролошки услови изнад Плоештија у Румунији били очајни. Страдала су свега два америчка авиона од око 600 колико је учествовало у налету. Та два авиона носила су необична имена – Ел Диабло и Литл Џизус (Ђаво и Мали Исус).

Ови сразмерно мали губици сведоче да Београд за Немце у том тренутку нема претерану велику важност. Вићентић је указао да би у супротном Немци ту концентрисали знатније снаге – чак имајући у виду да 1944. они већину ваздухопловних и противваздушних снага концентришу на одбрану уже територије Рајха. Наиме, чак и изван ове територије где су имали посебно важне интересе – као на пример око рафинерија и налазишта нафте у Плоештију – они су концетрисали знатније снаге. Хју Џонс, митраљезац 15. ваздушне армије, записао је у свом дневнику да прижељкује још оваквих „лаганих“ мисија. Вићентић је указао – не само да на територији окупиране Србије није било знатнијих ваздухопловних и противваздушних снага, него и немачка копнена војска није имала вредније јединице распоређене у Србији. Углавном је било речи о позадинским снагама пошто су од 1941. Немци регулисање прилика у Србији поверили махом својим савезницима.

Савезничко бомбардовање немачких положаја у Београду 1944. године (Фото: Википедија/Tango Six)

Вићентић је као посебно контроверзне моменте навео питање оправданости ових удара, као и то ко је тражио да бомбардовања буду извршена. Најчешће се спомиње да је то чинио врх партизанског покрета, али ипак су то чинили и Краљевска влада у Лондону и Југословенска војска у отаџбини – али 1942. и 1943. године када никаквих ваздушних напада није било.

Драгољуб Михаиловић траже од Савезника да изводе нападе на одређене центре али инсистира да се што више сведе број цивилних жртава – тако на пример изричито тражи да се не митраљирају насељена места. По свој прилици, интензивирање ваздушне кампање 1944. био је „део пакета“ подршке партизанском покрету од стране Англо-америчких савезника, што су, како је Вићентић објаснио, они чинили равнодушно, без претеране омразе и из уско схваћених стратешких интереса.

Вићентић је навео да је у једном допису Главног штаба из фебруара 1944. године наведено да је пристигао Џон Хеникер и да се жеље о бомбардовању одређених циљева достављају преко Главног штаба њему што ће он прослеђивати даље у Савезничку команду у Италији.

Фицрој Меклејн у књизи „Рат на Балкану“ пише о сарадњи са Кочом Поповићем током бомбардовања у операцији „Недеља пацова“. Током ове операције тешко су пострадали јужносрбијански градови, посебно Лесковац и Ниш. Идеја ове кампање је била да се онемогући, или барем отежа, повлачење немачке Групе армија „Е“ из Грчке али је са тог становишта операција била потпуни промашај – Немци су се успешно извлачили са југа преко Рашке и Босне и Херцеговине. Генерал Рендулић, истакао је Вићентић, одређивао је и описивао циљеве 1944. године. Коча Поповић је тражио да се бомбардују поједине улице у Београду. Англоамеричко ваздупловство пружало је снажну подршку партизанском покрету током операције „Коњићев скок“ о чему речито сведочи белешка у Ратном дневнику Вермахта – ту стоји да су немачке ваздушне снаге због премоћи Савезника у ваздуху могле да делују искључиво ноћу.

Вићентић је проценио да је током бомбардовања Србије 1944. године психолошки аспект био важнији од војних циљева. Овакав приступ коришћен је и приликом бомбардовања Немачке – масовни, неселективни удари са великих висина који треба да изазову страховита материјална разарања, велике жртве и да застраше и обезвоље цивилно становништво. Указао је да је већина других циљева на Балкану, попут Винковца, Славонског Брода и Софије, била на територији немачких савезника док је Србија била окупирана територија и савезничка земља. Закључио је да се савезничка авијација није понашала савезнички и да је дала отворену подршку партизанском покрету у грађанском рату.

Указао је да постоје наводи о овим бомбардовањима који – иако нису атипични и уклапају се у ширу слику – немају недвосмислену потврду у изворном материјалу. На пример, постоје сведочења да су партизани током тешких бомбардовања црногорских градова певали „нека виде сад четници на чијој су страни Савезници“. То не би било нешто необично али нема довољно чврсте изворне поткрепљености. Слично је и са тврдњом коју су наводили и неки преживели да је на појединим неексплодираним бомбама било исписано „Сретан Ускрс“. Нема потпуно задовољавајућег доказа за ову тврдњу иако, како је навео Вићентић, то су чиниле и ваздушне снаге и артиљеријске јединице током различитих дејстава.

Савезнички авиони су се концентрисали на простор Сајмишта (циљ су били мостови), као и фабричка постројења. Према подацима летачких дневника 15. армије Београд је бомбардован у 12 наврата.

Вићентић је навео да у постратовској комунистичкој историографији постоји тенденција да се ови напади правдају тобожњим значајем Београда за немачку војску. Један од екстремнијих ставова који се, како је рекао, провлачи у делу литературе до данашњих дана је тврдња да је Београд као „најквислиншкији“ град, потпуно пацификован заслуживао овакве одмазде. Прва теза – о значају Београда за немачку војну машинерију – не може да издржи темељнију историјску критику док друга с обзиром на морално одвратан став који заговара није ни вредна озбиљније полемике.

Вићентић је рекао да је уочљиво да Краљевска, избегличка, влада и ЈВуО моле да се избегавају цивилне жртве, а Влада упућује протесте Савезничким командама. Ти протести нису имали неке нарочите практичне консеквенце али су били јасно заузет морални став и осуда ових напада. Једини протести које су упућивале партизанске командне инстанце односили су се на то што су Савезници дали неколико авиона Б–24 Либератор Краљевској авијацији у избеглиштву. Истина је, подсетио је Вићентић, да је савезничка авијација вршила ударе и у Грчкој, али треба узети у обзир чињеницу да су овде биле распоређене знатно моћније немачке снаге укључујући и неке елитне јединице. У Србији се, како смо већ споменули, ослањају махом на своје балканске савезнике. Дванаеста армија, која је заправо била окосница Групе армија Е, успешно се повукла а као своју руту уопште није користила Моравску долину. Повлаче се заправо тек када је Београд већ био ослобођен од снага Црвене армије и партизанских снага.

После ова два излагања уследила је интересантна дискусија и питања публика. Важне теме које су аутори расветлили толико су широке и додирују практично сваку тему која се односи на историју Другог светског рата у Србији и Југославији да је било тешко у дискусији ограничити се на тему трибине у ужем смислу. Руку на срце, слушаоци то нису покушавали, па је расправа нажалост била прилично расплинута. А могли су се можда сазнати још неки детаљи о овим страдањима.

Међутим, и оно што смо чули, као и ниво поткрепљења изреченог који су нам аутори понудили, било је изванредно. Документарна заснованост, темељ сваког сувислог историјског говора, била је на нивоу какав се среће готово искључиво само у круговима академске историографије. У широј јавности – ретко или никако. Количина вредних увида и информација саопштених на трибини заиста је велика, овде је (надам се) прикупљено оно најважније. Такође се надам – а верујем да ту наду деле и други слушаоци трибине и читаоци овог извештаја – да ће истраживања страдања Београда и других српских градова током 1944. године бити крунисана вредним, можда и монографским публикацијама.

Милош Милојевић

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.