Ознаке

, , , ,

Тешко да пише у неком бонтону нешто попут: не нападајте суверене државе док вечерате са кинеским председником. Не би било згорег да се укључи слично здраворазумско упутство уз наду да ће – макар преко Твитера – допрети до америчког председника Доналда Трампа.

Извор: Печат

Трамп је, наиме, у часовима пред први сусрет са кинеским председником Си Ђинпингом а након састанка са уским кругом саветника издао наређење да се изведе ракетирање сиријске ваздухопловне базе. Док су председници завршавали оброк томахавци су летели са лансирних платформи у источном Средоземљу ка својим метама. Убрзо су се појавили коментари који су указивали да је Трамп по свој прилици планирао овакав потез како би оставио утисак на кинеског председника. Било, како било, дводневни америчко–кинески самит остаје у сенци овог догађаја иако је, према различитим извештајима, реч о трезвеном пробијању дипломатског леда између предводника две моћне државе које је превазишло очекивања (која, руку на срце нису ни била нарочито високо постављена).

Дуг пут до сусрета

Један кинески званичник који је радио на припреми посете кинеског председника САД, а који је из дипломатских разлога инсистирао на анонимности, рекао је према наводима Њујорк тајмса како су обојица председника изразито „снажне личности“. То је несумњива истина али се отприлике једном ставком исцрпљује списак сличности између кинеског председника Си Ђинпинга и Доналда Трампа.

Си је познат по господственој одмерености као и по томе да говори мало и одмерено. Трамп, с друге стране није баш господствено одмерен и представља још увек новајлију у сложеном свету међународних односа. За Сија није познато да је присутан на друштвеним мрежама док је Трамп, барем на Твитеру, незаобилазна и радо цитирана звезда. Због Трамповог специфичног наступа и непредвидљивости кинески дипломатски чиновници који су радили на организацији посете прибојавали су се највише да се не деси некакав „гаф“ који би осрамотио кинеског председника, који долази из културе у којој је симболика у међуљудским односима веома комплексна и веома важна чак и изван света дипломатије.

Међутим, колике год биле разлике између двојице људи који стоје на челу две од три најмоћније државе на свету, игром случаја њихов политички положај у двема државама показује и извесне сличности. Наиме, Сија крајем године чека нови Конгрес Кинеске комунистичке партије на коме ће се расправљати и усаглашавати ставови о будућем државном развоју. Према познаваоцима кинеских прилика у таквим околностима међународна арена служи и за слање сигнала на унутрашњем плану – Си је стога на Флориди желео да делује као снажан лидер способан да се носи са америчким председником али да истовремено избегне претерано затезање струна између Пекинга и Вашингтона. У Трамповом случају неколико врло неугодних узмака на унутрашњем плану довело је до тога да је принуђен да рејтинг поправља спољнополитичким акцијама – постоје тумачења да је и ракетни напад на Сирију предузет између осталог и са тим циљем. Кинески званичници су са зебњом пратили шта ће се збити са Трампкером, покушајем републиканаца да опозову Обамине реформе америчког здравственог система и са нелагодом су примили вести да је Трамп овде доживео потпуни фијаско (о чему можете читати у претпрошлом броју „Печата“).

Како Иван Оснос, новинар Њујоркера, запажа, Кина игра истакнуто али и компликовано место у Трамповом светоназору. У председничкој кампањи ретки су били говори у којима није оптуживао Кину како експлоатише САД својом трговинском политиком и ускраћује америчким радницима добро плаћане послове. Трамп је Кинезима посебно замерао што депресирају вредност своје валуте како би појефтинили извоз. Заправо, иако је ово вероватно тачно, економски односи између Кине и САД су далеко сложенији – и док САД и даље имају висок дефицит у трговинској размени са Кином (вредност кинеског извоза у САД прошле године је била 462,8 милијарди долара уз суфицит од 347 милијарди) Кина се, услед промена у властитој економској политици, појављује као све значајнији увозник америчких роба и услуга. Неки делови САД посебно добро пролазе у овој размени – Ајова је између 2001. и 2012. године учетворостручила извоз у Кину док је извоз у остале делове света порастао за тек ¼.

Трамп је по преузимању председничке дужности знатним делом одустао од протекционистичких мера и у трговинској политици се углавном приклонио републиканском мејнстриму према коме су економски односи са Кином исувише значајни да би се допустило било какво експериментисање. Међутим, и као изабрани председник Трамп је направио неколико гафова који су озбиљно могли да наруше фину мрежу америчко-кинеских односа. Наиме, он је у децембру прошле године прихватио телефонски позив од „тајванског председника“ Тсаи Инг-вена који му је честитао изборну победу. У америчкој штампи се дигла велика повика због Трампове дипломатске неопрезности – ниједан амерички председник није урадио тако нешто још од 1979. године када су прекинути дипломатски односи између САД и одметнутог кинеског острва. Чак ни Тајвану наклоњени хладноратовски јастреб Роналд Реган није пристајао на непосредну комуникацију са званичницима острва. Ипак, за разлику од америчких медија англофони кинески Чајна дејли је далеко опрезније коментарисао ове догађаје: Трампов потез протумачен је као неопрезност новоизабраног председника и његовог окружење пошто још увек немају довољно искуства у дипломатским пословима.

Међутим, Трамп је током ове краткотрајне међународне афере путем друштвених мрежа коментарисао како је чудно да САД продају милијарде долара вредно оружје и војну опрему Тајвану а да толико проблема представља један свечарски позив. Оно што је додао ипак је имало далеко већу политичку тежину – упитао се зашто би САД биле неупитно привржене политици једне Кине? Према Трамповом мишљењу и ова доктрина која се усталила у вишедеценијској пракси међународних односа може бити предмет погађања – ако је драга Кини, шта је Кина вољна да дâ заузврат како би постала драга и САД?

Тилерсон у извидници

Пошто су се у међувремену отвориле још неке горуће теме америчко-кинеских односа, попут, према америчким проценама, недовољног и неадекватног кинеског притиска на севернокорејски режим у вези са нуклеарним и ракетним програмом ове земље мисија Рекса Тилерсона на азијској турнеји, прошлог месеца, је по свој прилици требала да утаначи самит Трампа и Сија на Флориди и поред очигледних размимоилажења између две државе. Си-Ен-Ен је преносио како је током Тилерсоновог боравка у Кини договорен план посете а гласноговорник кинеског министарства спољних послова навео је како две земље одржавају „тесне везе“ како би се договорила посета.

Тилерсон је током своје азијске турнеје два дана боравио у Кини и разговарао је са кинеским председником и другим водећим кинеским званичницима. Према званичним изјавама разменили су куртоазне речи. На састанку у Палати народа у Пекингу контроверзна питања су стављена у страну – у духу крилатице да се слажемо како се око мало чега слажемо. Према наводима кинеског председника које су пренели медији амерички државни секретар је уложио знатне напоре како би се кинеско-амерички односи поправили. „Ви сте рекли како кинеско-амерички односи могу бити само пријатељски. Изражавам своју благонаклоност према том ставу“, изјавио је Си. Си је у коментару који је пренело Министарство спољних послова истакао како „заједнички интерес“ „умногоме претеже разлике, и како је сарадња једини исправан избор за обе земље“. Тилерсон је, са своје стране, указао да Трамп ишчекује прилику да продуби односе са својим кинеским колегом и како високо вреднује комуникацију која је остварена између њих двојице.

Међутим, иако је Тилерсонова мисија генерално оцењена као успешна неки дисонантни тонови у америчкој јавности указују да је он својим избором речи учинио превелике концесије кинеској страни. Током сусрета са кинеским министром спољних послова Ванг Јием 18. марта Тилерсон је окарактерисао америчко-кинеске односе као „бесконфликтне, лишене конфронтације, засноване на узајамном поштовању и сарадњи у којој је свако на добитку“. Иако, делује само као серија дипломатских учтивих фраза коментатори су указали да су ове речи готово дословно пренете из „новог модела односа између великих сила“ који је током састанка са претходним америчким председником Бараком Обамом у јуну 2013. године, разрађивао Си у грубим цртама. Према Мајклу Грину, који је Тилерсонову посету оценио као успех, не треба користити кинеску терминологију пошто се тиме прихвата званичан наратив кинеске Комунистичке партије о природи америчко-кинеских односа. Фенг Цанг коментарише да је овде заправо реч о америчкој нелагоди да прихвати успон Кине као реалну политичку чињеницу и да и кинеска страна има права да осмисли међусобне односе у складу са сопственим виђењем ствари – уосталом споменути „нови модел односа између великих сила“ је реакција кинеске стране на вишедеценијски период током кога је амерички дискурс о Кини и међусобним односима био доминантан.

Ако се и занемаре ове терминолошка цепидлачења две изјаве водећих америчких званичника су ипак показивале да је ситуација далеко од идиличне. Рекс Тилерсон је прво у Сеулу, 17. марта, изјавио како је у вези са Северном Корејом и војно решење „у оптицају“. То је до сада најоштрија изјава о Северној Кореји потекла из Трампове администрације. Потом је Трамп у интервјуу лондонском Фајненшел тајмсу ситуацију додатно закомпликовао. Он је изјавио да ће можда искористити механизме трговинског притиска како би осигурао кинеску кооперацију у вези са севернокорејским нуклеарним и ракетним програмом. Према његовим речима „Кина има велики утицај на Северну Кореју. И Кина ће одлучити или да нам помогне у вези са Северном Корејом, или да нам не помогне. Ако помогне биће то веома добро за Кину, а ако нам не помогне, неће бити добро ни за кога“. На питање да ли можда разматра „велику погодбу“ према којој би у замену за снажнији кинески притисак на Пјонгјанг дао гаранције да ће се Сједињене Државе повући са Корејског полуострва одговорио је криптично: „Па, ако Кина не реши Северну Кореју, ми ћемо. То је све што ћу вам рећи.“

Сусрет дивова

Оно што се може приметити као образац у Трамповим иступима у вези са Кином је да после неке позитивне изјаве или потеза уследи хладан туш. Није јасно да ли је ту реч о дипломатској игри или о још увек неоформљеној спољнополитичкој платформи – али после темпираног напада на Сирију пре ће бити да је реч о првој опцији.

Кинеска јавност не гледа повољно на Трампа. Заправо од 2014. године становништво две државе већински гледа са неповерењем на грађане оне друге државе. У Кини је Трамп послужио као погодна фигура да се исмеје читав амерички изборни систем још током председничке кампање. Негативан став о Трампу одржао се и после његове инаугурације – кинеска јавност не сматра само да је Трамп кловновска и поводљива фигура већ и да је, према речима стручњака за Азију из Евроазија група Евана Медеироса, „тигар од папира чијим се тежиштем на краткорочним добитима може лако манипулисати“.

Трамп је угостио Сија 6. и 7. априла на свом имању у гетсбијевском стилу Мар-а-Лаго ризорту, у Палм Бичу, на Флориди. Обојица саговорника су давала утисак како разговори теку у пријатној атмосфери иако никаквог суштинског договора није било. Трамп је притискао Сија у вези са Северном Корејом. Поставио је и питање хроничног дисбаланса у трговини између Кине и Сједињених Држава и предложио је Сију да две стране треба да моментално отпочну са регулисањем овог проблема. Спомињано је да треба донети стодневни план током кога би били преиспитани и регулисани трговински односи између две водеће светске економије.

Пошто је, као што смо истакли, Трамп заузео умеренији став у вези са трговинском политиком и како су позиције његовог водећег стратега у Белој кући Стива Бенона значајно ослабиле Кинези по свој прилици не осећају претерано велики притисак да Трампу изађу у сусрет. Пре самита је спомињано да Кина може да повећа увоз америчког течног гаса и прехрамбених производа као и да смањи царине на увоз америчких аутомобила. Неки други драматичнији потези се за сада не учекују.

Не мора се образлагати да су сви разговори пали у сенку напада на Сирију. Око осам часова и четрдесет минута увече, док су завршавали вечеру, Трамп је обавестио свог кинеског колегу да је наредио напад на Сирију као одмазду због смртоносног напада хемијским оружјем који се у Сирији десио. Си је рекао да разуме како је војни одговор неопходан када „људи убијају децу“. Тилерсон је протумачио Сијеву реакцију као благонаклону али се највероватније ради о запрепашћености. У петак је гласноговорник министарства спољних послова Хуа Чунјинг изјавио како се Кина залаже за мирно разрешење кризе у Сирији и да се противи потезима који погоршавају ситуацију.

Трампова администрација је вероватно имала више циљева на уму када је разрадила овакав план. Трамп је показао да је човек који доноси жестоке одлуке и који је спреман да дејствује одлучно. На питање да ли ће кинеска јавност променити због тога став према америчком председнику одговор је вероватно негативан. По свој прилици, администрација је хтела да пошаље поруку и Северној Кореји као и да изврши снажнији притисак на Кину у вези са овим међународним питањем. Иван Оснос напомиње да је Трамп овим потезом, средњорочно и дугорочно Кину суочио са већим проблемом: како је могуће веровати некоме чија доктрина у настајању допушта да својевољно нападне неку државу? По Сијевом одласку из САД кинески медији су крајње критично оценили овај амерички потез.

Трапу би вероватно било мудрије да је позвао Сија на партију голфа пошто поседује и терен за ову игру у оквиру истог комплекса. У овој игри би га вероватно лако победио. Си не игра голф, а ову игру која је до пре неку годину била популарна међу кинеским богаташима настојао је да сузбије затварањем стотина терена и забраном члановима Комунистичке партије да играју голф о друштвеном трошку. Ко ће бити победник у дипломатској партији која је нагло закомпликована додатним америчким упливом у сиријску кризу? На то питање одговор вероватно немају ни Трамп ни Си.

Скраћена верзија овог чланка објављена је у „Печату“, бр. 466, од 14. априла 2017.

Advertisements