Ознаке

, , ,

Синоћ сам био на београдској премијери филма једног од најбољих српских редитеља, Драгана Елчића. И уживао (да, постоји и „радосна туга“, поштовани читаоци) свих тих деведесет минута, сећајући се смисла свега оног што сам осећао као свој живот током сада већ давних ратних година.

А, заједно са мном, филм су гледали и Момчило Крајишник, Соња Р. Караџић, Дарко Р. Младић, понеки министар Владе Републике Српске, силом (политичких прилика) пензионисани официри наше војске из оних времена, добровољачки команданти и ратници… и, уопште, моји саборци и сабраћа из сигурно најромантичнијег и најинтересантнијег дела мог (и, вероватно, њиховог) живота.

Наравно, ту је било и много оних што искрено и срцем деле иста родољубива уверења и завете са нама (који смо учествовали и, Божијом вољом, преживели), као и одређен број радозналаца на које је овај и овакав филм сигурно имао бар неко позитивно дејство. Јер је Елчић интелигентно и васпитно урачунао у свој ауторски концепт филма и такве гледаоце, оне што нису већ унапред били на Радовановој (и српској) страни…

Тема овог документарно-играног филма (Радована у ћелији глуми Љубивоје Тадић) била је подједнако интригантна, тешка за савладати и рекао бих готово „осуђена на пропаст“ (која се, на срећу и искључиво захваљујући Елчићу и његовим сарадницима, није догодила). Зато што је ту, од почетка, постојала скоро па нерешива дилема:

1) ако направи документарно-патриотски есеј о неправди светских моћника и Радовановој невиности – то ће бити неуверљиво, пропагандно-патетично и монотоно (биће све, али не филм, у суштинском смислу речи), а

2) ако направи занимљив и узбудљив, интересантан и необичан филм, пун обрта, промене ритма, креативне употребе слике и тона, са светлим, али и оним нешто мутнијим и тамнијим моментима – онда ће то неће бити историјски важан видео-документ, нити историјско сведочанство о изузетно важној епохи стварања Републике Српске и свега оног важног што стоји иза тога.

ИЛИ стереотип и класично српско кукање (а са пуно архивских, прашњавих докумената & скоро па ником више важних аргумената ) ИЛИ занимљива и помало бизарна прича без праве поенте и дубљег смисла (иза вешто сложених атракција и ефеката).

Веровали или не, Драган Елчић је, комбинацијом свог несумњивог знања (он је и професор режије) и искуства (огромног броја урађених и награђених документарних филмова), али, пре свега, своје урођене моћи саосећања и „уосећавања“ са оним које снима – ипак успео да пресече овај Гордијев чвор на коме би као проштац пали, убеђен сам, скоро сви други српски (али и не само српски) редитељи.

Тако да ми овде имамо специфично и поступно (неосетно) стезање омче око гледаочеве пажње и уношење у њега све више питања без одговора и убедљиво сажетог подсећања на општи оквир ратних и политичких, домаћих и међународних догађања која су пратили апокалиптички (одавно припремљени) распад СФРЈ. Без овог момента, читав филм би остао на нивоу безброј занимљивих, акробатски и виртуозно расутих слика и сцена.

Драган Елчић је, тако, поставио нове стандарде овим својим (и Радовановим) „Повиком иза зидова тамнице“, подигавши лествицу толико високо да је тешко веровати да ће скоро бити поновљен овакав подвиг (и на нивоу форме, исто колико и садржаја) у српској и балканској кинематографији.

А тиме што је до сада већ једном – али на сасвим други и другачији начин – режирао серијал о „хватању хашких бегунаца“, он је сад направио и величанствен скок и чудесни преокрет из потпуно „политички коректног“ у истинољубиви и правдољубиви филмски жанр. Чиме је читавој овој причи додао и помало бизаран моменат, али у оном бајколиком и покајничком, охристовљеном и изазивачки-смелом смеру.

То га је коштало јучерашњег вишесатног испитивања (нека за сада остане на томе, да му не би правили и додатне проблеме), као да је криминалац а не редитељ, и као да се и за њега спрема хашка ћелија, уз унапред написану оптужницу и већ потписану пресуду. Ми живимо у опасном свету којим владају наши (и даље веома моћни) непријатељи, са болном казном за сваки наш искорак из простора „препоручених“ и „једино дозвољених“ глобалистичких и еврофанатичних идеолошких мантри.

Лако је бити анониман и просипати „смелост“ коју нико не примећује (па је зато и не кажњава), али је и те како тешко урадити и свету приказати овако (ненормално) нормалан филм, јер је то, без изузетка, праћено мучним казненим последицама на каријеру и даље преживљавање овако слободумних аутора – под упаљеним светлима рефлектора и медијске пажње најшире јавности. И поводом тога могу само да упутим братски поглед разумевања и наклон пун поштовања Елчићу за ту врсту (код нас све ређе) храбрости.

Било како било, ми овде имамо комбинацију Вендерсове и Роселинијеве („Путовање у Италију“), Херцогове и Фасбиндерове поетике, БиБиСи-јевог документарног метода и нашег „Повратка отписаних“, све то увезано са форензичарски прецизном естетиком „Црне хронике“ и поетске (момокапоровске и едгараланпоовске) прозе, са прстохватом Црњанског и, наравно, незаобилазних Андрића и Селимовића (без њих двојице ништа што се дешавало у Босни ма којих времена не може да се достојно и довољно мудро прикаже). И још много шта друго, модерно и традиционално (нераскидиво сплетено у велемајсторску целину „једног потеза“), знано и потпуно нам непознато, са повременим редитељевим искорацима у урбану рокенрол естетику (денибојловског и гајричијевског типа) и у тарковскијевске пасаже (као из „Огледала“, „Носталгије“ или „Жртвоприношења“). Баш као и код свих озбиљних уметника, све вам се чини некако познато, а, опет, све то је и сасвим ново, никад виђено и скроз оригинално…

Пошто не желим да препричавам сиже овог филма о председничким, затим „бежећим“, скривајућим и одметничким, па онда и утамниченим, робијашким данима Радована Караџића, творца Републике Српске (прве заиста српске државе после 1918-е) и њеног врховног команданта, задржаћу се овде још само на пар симболичких момената везаних за предваскршње расположење и дане поста и молитве.

Караџић је искрено религиозан човек, окренут Богу од најранијих дана, а православној вери од ратних времена. И много шта с њим у вези је уоквирено и проткано поукама са ове, „горње“ и метафизичке (пре него само-историјске и просто-фактографске) стране. Рецимо дан његовог хапшења и књига коју је у том тренутку читао. Да не идемо много даље од тога.

Радован Караџић је, подсетимо се, ухапшен у време владавине Микија Ракића и Бориса Тадића, у градском аутобусу. Било је то 21. јула 2008. године, да никад не заборавимо тај датум (ми, тако недопустиво заборавни и уобичајено неозбиљни према сопственој судбини и трагичном страдању наших народних вођа).

Тог дана се широм хришћанског света слави Свети Прокопије, бивши римски војсковођа и прогонитељ хришћана (нека врста ондашњег комунистичког или тајнополицијског функционера) који је доживео преобраћење и искрено покајање што му је донело мученичку смрт и место с десне стране Небеског Оца.

Слично Светом Апостолу Павлу, и овај опасни и на почетку своје каријере нимало духовни човек доживео је директно обраћање Бога, уз слику васкрсног, Христовог Крста у облику прозирно-кристалне, ваздушне иконе.

И од тог дана Свети Прокопије штити све оне који су спремни да добровољно и са разумевањем пострадају у име других, својих мање храбрих ближњих, нешто слабије вере и јачег страха од бола и смрти.

А баш на тај дан (21. јула) је римски папа (1542) основао Инквизицију, казнену ватиканску „међународну експедицију“ за спаљивање римокатоличких неистомишљеника, као симболичну претходницу Хашког трибунала.

Тог дана неке раније године (1985) је умро велики и непоновљиви српски глумац Зоран Радмиловић, а убијени су: међуратни краљевски министар и велики српски националиста, Милорад Драшковић, кога је (1921) пред унучицом у парку хладнокрвно убио комунистички активиста Алија Алијагић (припадник терористичке „Црвене правде“), као и немачки гроф и ратни херој Клаус фон Штауфенберг, атентатор на Хитлера (приликом стрељања, 21. јула 1944-е, узвикнуо је, без трунке страха од смрти: „Живела Света Немачка!“). А на тај дан се (1994-е) и Александар Солжењицин коначно вратио у своју вољену, „златоглаву“ Москву (долетео је из америчког егзила и након нестрпљивог, двомесечног обиласка разних делова руске Отаџбине, после 20 година изгнанства) и у Лондону су међународни завереници (костимирани у политичаре и државнике) пред целим светом најавили бомбардовање Републике Српске (речено је да ће „бити суочени са узвраћањем које укључује употребу ваздушне силе“).

А код себе је Радован Караџић – тада још увек јуродиви Драган Давид Дабић, народни лекар, парапсихолог и „учитељ живота“ – имао књигу Светог Теофана Затворника (1815-1894), теолога, књижевника и испосника који је на руски превео најважнију књигу читавог светоотачког богословља („Добротољубље“) и тиме судбоносно утицао на појаву уметника и интелектуалаца боготражитеља (од Гогоља и Достојевског до Розанова и Берђајева, Флоренског и Франка) у редовима све до овог превода поприлично западњачки оријентисане руске интелигенције. Век пре њега је „Добротољубље“ на црквено-словенски превео (1793) Преподобни Пајсије Величковски, руски (православни и дубоко верујући) пандан француским „енциклопедистима“ исте те епохе, а ствар је онда довршио и крунисао Свети Теофан, својим издањем ове светоотачке антологије на руском народном језику – што је било камен темељац руске религијске ренесансе (познате нам под називом „Сребрни век“).

Тај и такав духовник, као што је био Теофан, био је последњи писац кога је Радован Караџић читао на слободи, прерушен и прогоњен од удруженог безбожног и антихришћански-настројеног света.

Овај руски „старац“ је веровао у Бога снажно као и његови претходници из апостолских и мученичких времена и зато је последње деценије живота провео у својеврсном добровољном „затвору“, заточен у пустињској испосници одакле је писао своја чувена „Писма о хришћанском животу“, молећи се Богу и живећи тако, као узидан, у пустињском олтару Свете Русије.

Отуд и оно специфично „Заточник“ („Затворник“) у духовном имену овог мистичног епископа Владимирског, Тамбовског и Шацког, легендарног настојатеља Вишинске пустиње.

Велики познавалац психологије из хришћанског угла, Теофан (у световном животу Георгије Васиљевич Говоров) је био прави интелектуалац, полиглота, професор и ректор Петербуршке Духовне академије, мисионар и ходочасник (који је посебно добро познавао Свету Гору Атонску, Јерусалим и Цариград), али је све то на крају живота свео на само најбитније од најбитнијег: на веру, молитву и духовно-поучне текстове о вечном спасењу.

И баш те духовне савете из писама слатих из пустиње и аскетског „затвора“ читао је Радован Караџић, интелектуалац, песник и психијатар, политички вођа и предводник Срба у, можда, њиховом најважнијем устанку после Карађорђевог и Милошевог – у тренутку када су издајници српства и слуге наших непријатеља одлучили да га издају, ухапсе и предају „на клање“ и инквизиторско суђење нашим најгорим мрзитељима и најстрашнијим противницима.

Један од главних налогодаваца је, у међувремену, изгубио сву власт и (макар формални) ауторитет који је тада имао, а други је већ дуже времена покојник, отишавши експресно Богу на истину. Конкретни извршиоци хапшења су остали (нама али не и Богу) непознати, тако да не знамо каквим мукама и страдањима су они изложени…

Ето, толико о филму и око филма, који се на ползу свом роду и свима нама појавио синоћ и побрао више него заслужене аплаузе (и понеку сузу).

Не откривајући превише, рећи су само да се филм о Радовану завршава са народном, гусларском пресудом којом последњи српски Вожд добија ореол уместо неправедне казне; са молитвом „Многаја љета!“ и натписом у одјавној шпици којим се наглашава то да је филм завршен „уочи Васкрса 2017. године“.

Ко разуме схватиће (како то клинци умеју да кажу).

P. S.

А пресуда хашког преког (политичког) суда је изречена на још један симболички (црвеном, крвавом бојом) потцртан дан у календару. Било је то 24. марта 2016-е, тачно на дан почетка некажњеног бомбардовања Србије, за које још нико није кажњен (бар не од овоземаљских судова), ни осуђен.

Као да ништа у случају историјског јунака овог велемајсторског филмског житија није случајно, ни безначајно.

Опрема: Стање ствари

(Част отаџбине, 12. 4. 2017)

Advertisements