Ознаке

, ,

Поводом полемике Светислава Басаре и Милоша Ковића, пренете и на „Стању ствари“ (први и други део)

Владимир Коларић

Полемика се очекивано наставља даљим Басариним лупетањем, мада се ни Ковић баш не прославља. Недостаје му сигурности потребне да „завршни ударац“: што није чудно, с обзиром да овде још нема искуства и одважности у супротстављању одавно институционализованим и нормализованим обрасцима колонијалног ума.

Најзанимљивије и најзначајније је то што се цела бука очекивано разоткрива као интрига, и то она најодвратнија – универзитетска. Ко је макар једном присуствовао гнусобама, какве су на пример састанци катедре, добро зна о чему говорим.

Укратко, Басарин другар (а кумови им Беба и Латинка) би нешто да уради са Ковићем, по могућности да га шутне с Филозофског. А Басара је ту да припомогне.

Ето још једног упозорења да када се једном продате због привилегија – а што укључује и обавезу да непрестано исповедате правоверност како бисте се искупили за „младалачке грехе“ – повратка нема.

А тужно је то некако за писца. Талентованог писца.

И наравно, никако не запуштати образовање. То је најбоље оружје против свих тих јадних, окошталих, провинцијалних умова који мисле да је пристанак на колонијализацију њихово највеће животно достигнуће.