Ознаке

, ,

Ђакон Ненад Илић

Диван дан у Србији.

Пролећно сунце, мир али мало као после битке. На насловним страницама свих оних новина које су пре неки дан имале исту насловну страну опет исто лице.

Сви пишу о томе како је Вучић победио, а сви остали изгубили. 

И делује као да је тако. Помало збуњујуће и суморно: један је победио, а сви остали изгубили…

Али сваког чуда за три дана доста, а може и раније.

А мени као мелем јутрос стигла ова фотографија из Индонезије. Бака Славка која годинама живи тамо одлучила је да направи превод мог филма о Светом Николају Српском за православне Индонежане. На њену молбу сам јој преко пријатеља послао енглески превод да би могли лакше да ураде и индонежански.

У пропратном писму (опет преко пријатеља) пише:

Не могу Вам описати колико овој златној дечици значи благослов самог аутора, који је и свештеник, кажу, сам их је Бог помиловао. Одмах су направили сада тако популарни „селфи“, који Вам шаљем.

Молим Вас, пренесите драгом о. Ненаду нашу велику радост, дубоки наклон и рукољуб, за подарену нам љубав, подршку и поверење. Потрудићемо се да оправдамо.

Грлим Вас
бака Славка

Нисам свештеник, само сам обичан ђакон који годинама покушава да служи својој цркви и свом народу, па га понекад ухвате и сумње у вези са сопственим народом – да ли је он само лепа успомена или ће из старог стабла ипак избити и неки нови зелени изданци које тако жељно чекам и призивам.

А ови дивни православни из Индонезије су ми омекшали срце, некако ме „из одбитка“ утешили, и то из велике даљине, подсетили да се може бити странац и у сопственој земљи и у сопственом народу, али да увек има оних чистих и једноставних који ће сачувати пламен вере и пламен народног предања. Ако их је и мало – њихова снага може бити велика.

Живеће Србија ако буде живела наша вера.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Advertisements