Ознаке

, , , , ,

Није ништа ново да кандидати за председника наше Републике немају исте услове за вођење кампање, односно, могућности да се обрате грађанима Србије и објасне за шта се залажу. Још пре почетка кампање, могло се претпоставити, и пре но што се дознало кога ће предложити владајућа коалиција, да ће се они прилично разликовати. Тако је, рецимо, када је заштитник грађана Саша Јанковић најавио да ће се кандидовати, напредњачка коалиција оштро реаговала захтевајући да он најпре поднесе оставку на своје садашње занимање, ако већ има намеру да уђе у изборну трку. Исти услов, међутим, нису помињали и за Александра Вучића када га је главни одбор његове странке прогласио за председничког кандидата.

Од тог часа, па све до данас, као и обично хиперактивни председник Владе шпарта Србијом, отварајући фабричке погоне, пруге, школе, дечје вртиће, спортске сале и све остало што је неопходно отворити ради напретка земље. Тим свечаним догађајима обично присуствују и бројни министри и његови други сарадници (питам се само: ко за то време ради њихов посао, да ли су на колективном годишњем одмору или су можда сви узели слободне дане?), а премијер тако води успут и своју предизборну кампању, што ће рећи, о трошку пореских обвезника Србије. Сасвим је разумљиво и што су ове његове активности изузетно праћене у свим медијима, а нарочито на телевизијским станицама. У исто време, Саша Јанковић и остали кандидати за председника, немају прилике да ишта свечано отварају, већ могу да буду пресрећни ако им телевизија посвети неколико десетина секунди како би наговестили свој програм, а новине објаве неколико редака о њиховим јавним обраћањима грађанима.

Упоредо са тим, из редова владајуће коалиције и од самог Александра Вучића, чују се оптужбе на рачун неких опозиционих кандидата (истина не свих, већ само оних који им изгледају као могући конкуренти) да их „подржавају неке стране силе”. А чим је тако, јасно је да су они њихови плаћеници и да свесно раде против интереса сопствене земље.

Изгледа да је најочитији пример за то Вук Јеремић, чију кампању, како му послушни медији и Вучићевци непрекидно приписују, финансира нико други до злогласни Џорџ Сорос! Што је разуме се, веома забрињавајуће, кад се зна где је тај човек све умешао своје прсте и где их и данас меша и са каквим циљем. Паметном Србину су, по њима, и две речи доста. Наша јавност би свакако морала озбиљно да се забрине после њихових упозорења: нарочито она јавност која нема грам мозга у глави и уместо свог мишљења има насловну страну „Информера“.

С друге стране, она је несумњиво задивљена кампањом Александра Вучића, његовим огромним билбордима, плакатима, лецима који је прате на сваком кораку. Где се год макне угледаће његов благи а у исто време и озбиљан и покровитељски осмех („Велики брат те посматра”), и огромне латиничне иницијале АВ (који се, што је баш згодно, могу прочитати и на немачком језику као АФау), а има и изузетну прилику да се по више пута свакога дана диви његовом глумачком умећу у рекламним спотовима у којима игра самога себе…

Колико све то кошта државу (а можда и неког тајанственог финансијера?) или сви у медијима а и ван њих раде бесплатно како би помогли премијеру да оствари свој сан из детињства и постане председник републике Србије? Одговор не знам, а чисто сумњам да је и већина осталих наших грађана боље обавештена.

Можемо једино да нагађамо и слежемо раменима, с једне стране, а са друге да се чудимо због чега Џорџ Сорос – у односу на раскошну кампању коју је водио АВ – толико цицијаши док помаже Вука Јеремића. Да ли то можда гласине о његовом баснословном богатству нису сасвим тачне или га је пропала инвестиција у кампању Хилари Клинтон навела на опрезност?

Advertisements