Хорде зомбираних се спремају, или их спремају, да у недељу изађу на биралишта.
Оних којима је прелепо да живе у илузији свеопштег просперитета и стабилности које сигнализира стално присуство премијера, а будућег председника на екранима.
Његова медијска свеприсутност је мерљива једино са некада Титовом, и има сличну функцију – ко је „против“ тај није нормалан и није „наш“, он се свесно опредељује за искљученост и маргинализацију.
Биће ту и других који се предају илузијама, еврофилским или русофилским, болестима носталгије према грађанском или самоуправном друштву, свеједно, али они у овом тренутку нису она „критична маса“ – критична маса јесте она из свих могућих разлога подлегла обманама нихилизма, спремна на једну регресију и ресантиман без премца, а опет тако у складу са „духом времена“.
Хитлер је дошао на власт на изборима, али можда је, суспензијом демократских процедура, могао бити заустављен, с обзиром да на изборе није ишао са позиција власти. И овде је суспензија демократских процедура више пута призивана – као онда када је ЈНА позивана на пуч против Милошевића, или сада, када су многи последњу наду видели у овде толико мистификованим „службама“.
Ипак, суспензија демократије никад није решење, па макар она схватана и само као формална, али решење није ни пасивност и препуштање терору манипулисане „већине“.
Није решење ни загледаност у сопствени пупак и аристократски презир према „пуку“, али ни пребацивање комплетне одговорности за национални пораз на „мрачне силе са Запада“.
Мета нашег отпора у будућности мора бити колонијални поредак и његове локалне структуре, и због тога се морају макар функционално и привремено ставити на страну генерисане идеолошке разлике и на њима засноване пројекције будућности, и као главни циљ истаћи идеја слободе. А трпељивост и дијалошка природа тог односа, заснованог на сагласности око основног циља, могла би нас научити и да би природа онога што би дошло после, а за шта се боримо, такође морала да почива на међусобном уважавању, трпељивости, здравој равнотежи и разноврсности. На томе да се не може све и одмах, и да је човек важнији од различитих, нужно произвољних, идеолошких схема.
Како конкретно, идејно и организационо осмислити, уобличити и активирати ту идеју слободе, то је задатак који се ставља пред сваког од нас.
(Фејсбук страница Владимира Коларића)
Categories: Забрањено са Владимиром Коларићем
Оставите коментар