Ознаке

, , , ,

(Атлантик, 22. 3. 2017)

Ако се, како полиција већ сумња, покаже да је смртоносни напад у среду, недалеко од зграде Британског парламента, био акт тероризма, он ће се умногоме разликовати од образаца терористичких напада на Западу. У свету контратерористичке надзорне државе и усамљених нападача радикализованих преко интернета после Једанаестог септембра, терористи углавном не користе софистицирано оружје које може да привуче пажњу власти и више им одговара да не нападају пажљиво обезбеђена места. Уместо тога, они често користе лако доступна, релативно груба оружја (ножеве, пиштоље, возила) против „меких“ мета (ноћних клубова, божићних вашара, масе која прославља Дан пада Бастиље).

Наоружана полиција испред Парламента током инцидента на Вестминстерском мосту, Лондон, 22. марта 2017. (Фото: Stefan Wermuth/Reuters)

После напада у Паризу 2015, на пример, Вашингтон пост се ишчуђавао: „Овде се ни не претварају да нападају чворишта структура моћи. Не покушавају да разнесу војно пловило, амбасаду, касарну. Не нападају зграде владе или полицијске станице. Нападачи се устремљују на људе који се забављају – вечерају у ресторану у петак увече, одлазе на концерт или гледају пријатељски меч између Француске и Немачке на фудбалском стадиону.“

У случају насиља недалеко од Вестминстерске палате у среду, оружје се показало као једноставно – аутомобил, нож – али је у питању једна од најтежих мети у земљи. Резултат није број жртава упоредив са оним током напада у Паризу – показало се да су власти муњевито реаговале и сузбиле инцидент пре него што је нападач могао да се пробије у сам парламент – али се ипак показао као разарајућ: законодавци су се закључали и били су евакуисани у Вестминстерску опатију, британски премијер је одлепршао у сребрном јагуару, а неколико људи, укључујући и полицајце, лежали су мртви и повређени недалеко од седишта Владе.

Док терористи нападају углавном слабо брањене мете, стручњак за тероризам Бенџамин Кол пише „да је кључна карактеристика тероризма та да се терористичке групе континуирано усавршавају са намером да поразе одбрану око специфичних мета“. А ове мете укључују владине објекте, пошто је циљ тероризма делимично и то „да поткопа фундаментално утемељене државе“ – „перципирану непобедивост коју она култивише међу својим становништвом“ – и да „демонстрирају неспособност државе да заштити кључне личности и стратешке објекте“. (Владини објекти су трећа најуобичајенија мета терористичких напада широм света од 1970. године, после приватног власништва и пословних објеката.)

Као што је стручњак за тероризам са Џорџтаун универзитета Брус Хофман забележио, иако су напади Привремене ирске републиканске армије против британских лидера Маргарет Тачер и Џона Мејџора током 1980–их и 1990–их технички гледано оманули, они су „привукли нову медијску пажњу на терористе, њихове циљеве, и њихову импресивну способност да ударе на срж британске Владе, чак и у време повишене сигурности“. ИРА је, како је један северноирски полицајац запазио у то време, „увек корак испред вас“. Терористичке групе и њихова мотивација су се промениле од тог времена, али ова постојана чињеница представља један од разлога зашто је тако тешко спречити терористичке нападе.

Јури Фридман (Uri Friedman) у месечнику Атлантик прати светска дешавања. Раније је радио као заменик извршног уредника (managing editor) у часопису Форин полиси

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић