Ознаке

, , ,

Наша штампа много је писала о „веома успешној“ посети премијера Србије Берлину. А шта о томе пишу немачки медији?

Ангела Меркел и Александар Вучић (Фото: AP Photo/Markus Schreiber)

(Не)видљив сусрет Вучић–Меркел

За разлику од српске телевизије, где су као ударну вест – а и иначе вести са свих српских телевизијских канала почињу редовно са извештавањем „о дневним активностима премијера Вучића“ – пласирали сусрет Вучића са Меркеловом, немачки медији пропратили су тај сусрет веома кратко, штампа тек са свега неколико реченица, а телевизија је сасвим игнорисала тај догађај. Овде пре свега мислим на две најважније ТВ-куће – на Први (ARD) и други програм (ZDF). Они уопште нису извештавали о сусрету немачке канцеларке и српског премијера.

Службени сајт немачке владе исцрпно извештава о том сусрету.

Одмах на почетку текста стоји да је Меркел „похвалила реформе у Србији“ („die Reformen in Serbien gelobt“). Канцеларка је такође истакла позитивну „улогу Србије у вези са избегличком кризом“ (die Rolle Serbiens in der Flüchtlingskrise). На сајту немачке владе стоји и ово: „400 000 Срба стално живи у Немачкој. Трговинска размена између две земље износи годишње четири милијарде евра. Немачке директне инвестиције износе 1,3 милијарде евра (Die deutschen Direktinvestitionen beliefen sich auf 1,3 Milliarden Euro). Преговори око приступања Србије у ЕУ налазе се на добром путу („EU-Beitrittsverhandlungen auf gutem Weg“). А мало ниже стоји следеће: „Важне немачке инвестиције долазе од фирми као:  STADA, METRO, Henkel, Siemens, Bosch и Messer.“

Вест на сајту немачке владе

Но, тај сајт читају само службеници немачке владе, политичари и новинари. Дакле, они који морају. Огромна већина Немаца то уопште не интересује. Ништа није другачије ни са сајтом српске владе. Ко то код нас уопште чита?

Вучићев задатак – држати прекодринске Србе под контролом Немачке и ЕУ

На сајту немачког Министарства иностраних дела: http://www.auswaertiges-amt.de  налазе се адресе неколико немачких фондација: Конрад Аденауер, Хајнрих Бел, Фридрих Еберт, Фридрих Науман (Konrad-Adenauer-Stiftung, Heinrich Böll Stiftung, Friedrich Ebert Stiftung, Friedrich Naumann Stiftung).

Све оне имају своја представништва у Београду. Њихова улога у креирању немачке политике није безначајна. Формално, те фондације заступају немачке парламентарне странке у станим земљама. Стварно, они су агенти немачког утицаја у страним државама, дакле, у конкретном случају, у Србији. Узео сам времена и труда и прочитао сам извештаје свих фондација које имају своје бирое у Србији. Као да преписују једни од других. Њихова слика Срба знатно се разликује од оне пласиране на сајту немачке владе. Укратко, нити једна фондација не показује много разумевања и симпатија за нашу земљу. У том погледу најгора је фондација „Зелених“, која носи име славног немачког писца Хајнриха Бела.  Сигуран сам да би се Бел окренуо у гробу, када би знао како страначки функционери и чиновници из те странке говоре језиком мржње против Срба, против једног народа коме су Немци нанели толико зла у последњих сто година. А управо се Хајнрих Бел ангажовао на пољу културне сарадње са Истоком, а нарочито је наглашавао потребу сарадње између Немаца и Руса.

Фондација „Зелених“ о Србији пише као и у време најгоре хајке на Србе током Првог и Другог светског рата, или између 1990. и 1999. године. Ево неколико кључних реченица из тог извештаја:

„Балкан је нестабилан. Главни кривац јесте Србија, чија стратегија јесте да дестабилизује регион“ („Serbien, dessen Strategie der Destabilisierung der Region“). Србија још увек ради на великосрпском пројекту“ („für das großserbische Projekt“), а за остварење тог циља Москва даје Београду наду и готово свакодневно подстиче их („Moskau gibt diesen Hoffnungen beinahe täglich Nahrung“).

Сајт фондације Хајнрих Бел

Да овде није реч о озбиљној политичкој анализи у Србији већ о примитивној пропаганди човека који управо патолошки мрзи Србе – види се најбоље по томе што он нити једном речју не критикује политику Хрватске, Шиптаре са Косова, а ни босанске муслимане. За све су, по њему, криви Срби и само Срби.

Па ипак, и у таквом одвратном памфлету може да се нађе нека вредна информација. Тако аутор Полтерман (Andreas Poltermann),  признаје, да су Берлин и Брисел дали задатак српској влади, да „Додика држе под контролом“ , односно да „спрече Републику Српску да крене у правцу цепања“ Босне („Dodik unter Kontrolle halten…. in Richtung Abspaltung verhindert“).

Главобоља од Русије

Немцима изгледа највеће главобоље задаје став Москве, јер Русија је већ послала сигнале, да ће признати референдум“  Републике Српске („Russland hingegen hat schon signalisiert, dass es das Referendum anerkennen wird“).

Тако сам аутор противречи сам себи јер – са једне стране тврди да Београд и даље ради на пројекту Велике Србије, а са друге стране, ево, признаје да је задатак Вучића да држи прекодринске Србе под контролом Немачке и Европске уније.

Срби, разуме се, добро знају, да је Вучићу важније да испуни сваку жељу Берлина или Брисела, него да брани најосновнија права српског народа на Космету, у Црној Гори, Републици Српској или Србији.

Поред Русије, Полтeрмана забрињава српско руководство и српска булеварска штампа, која „Немачку посматра  као европског хегемона“ („Die serbische Führung und der Boulevard betrachtet Deutschland als europäischen Hegemon). Немачки аутор заборавља да тако мисле и многи у ЕУ. На крају немачки службеник фондације „Хајнрих Бел“ свој текст закључује податком да готово 80 одсто Срба јесу „против чланства Srbije у ЕУ, ако је услов да Србија мора да се одрекне Косова  („Fast  80 Prozent sind gegen eine EU-Mitgliedschaft, wenn sie mit dem Verzicht auf Kosovo verbunden wären“). Извор: Dr. Andreas Poltermann, geboren 1951 in Wiesbaden, leitet das Auslandsbüro der Heinrich-Böll-Stiftung in Belgrad, Serbien.

Андреас Полтeрман

Највећи немачки и европски недељник „Шпигел“ од 14. марта 2017. године овако је пропратио цео догађај: „У уторак Ангела Меркел је слободна. То се ретко догађа. Шта да ради?  („Das passiert selten im Leben der Bundeskanzlerin. Was könnte sie nun alles machen). Због снега, у последњем тренутку отказан је сусрет са Трампом у Вашингтону. Уместо у уторак, договорено је да се сретну у петак. На брзину је нашла једног међународног госта: српски председник владе Александар Вучић, кога је она спонтано могла да прими  (einen internationalen Gast gefunden, den Merkel spontan empfangen kann: Serbiens Ministerpräsident Aleksandar Vucic). Очигледно да Вучић није имао ништа у плану,  или он за Меркел увек има времена (Offenbar hatte Vucic gerade nichts anderes vor – oder er hat für Merkel immer Zeit)“.

Немачки потрчко 

Није само реч о информацији која је, најзад, свима позната, већ о тону, у коме Немци извештавали о том сусрету. Немачка штампа третира Вучића, како смо видели и из овог „Шпигеловог текста“, као неког немачког потрчка, који, ето, „увек има времена“. Вучић као приватна личност може да путује куда хоће, но он нема право да, као премијер једне државе, понижава народ кога представља у свету.

Но, оставимо на тренутак „велику политику“ и вратимо се обичном, свакодневном животу. Посетио сам једну од највећих берлинских књижара „Хугендубел“ (има три спрата). Нисам успео да нађем ниједну књигу неког српског аутора. А од словенских нашао сам свега два пољска писца и пет руских. У одељењу за речнике дочекало ме још веће изненађење: видео сам да нуде на продају десет хрватских речника, разних величина и од неколико издавача, а свега један српски и то онај најмањег формата који стане, рецимо, у џеп летње кошуље. Сви други речници народа са Балкана такође су прилично добро заступљени, а нарочито румунски и мађарски.

Ангела Меркел и Александар Вучић (Фото: Влада Републике Србије)

И овај мали пример можда и више говори о односу Немаца према нама, него што је Вучићева посета Берлину, или уопште свет дипломатије, где се ипак важе свака реч, дакле, говори једно – а мисли друго. Наша култура у очима већине Немаца јесте нешто сасвим безначајно. Или, да кажем речником београдских тинејџера: „Немци нас уопште не констатују.“ Данас је у том погледу стање чак и горе, него пре сто и педесет година. Тада су Гете, Јакоб Грим и Леополд Ранке – захваљујући Вуку – показали велико интересовање за српску историју и српску народну поезију. Нажалост, о њој не воде рачуна ни српска држава. Но, то већ прелази границе овог  прилога.