Ознаке

, , , ,

Душан Ковачев

Када је Александар Вучић 2015. године потписао „Споразум о Заједници српских општина“, локалне самоуправе са српском већином је препустио беспоретку лажне државе „Косово“, илегално признао супрематију сепаратистичких прописа на Косову и Метохији, а све је прогласио успехом. Вучић је сад напрасно „открио смисао“ онога што је потписао, па је изгубио веру у сепаратисте. Милован Дрецун прориче „велики хаос“, пише Душан Ковачев на сајту ФСК.

Што се мрчи када коват нећеш?
Што збор купиш када зборит не смијеш?
Његош

Пошто је Вучићева Влада коначно одбацила установе власти Републике Србије на Косову и Метохији, које су замениле установе НАТО – режима, ваља подсетити домаћу јавност да је све извршено у складу с политиком Тадићевог режима.

Умир сепаратиста на политичким тековинама Јеремића и Тадића

На слици: Косовка девојка, рад Ферда Кикереца. Фото: www.magacinportal.org

На слици: Косовка девојка, рад Ферда Кикереца. Фото: http://www.magacinportal.org

НАТО на кризним подручјима након 2006. године осим војног врши цивилно, социјално и економско деловање[1]. Косово и Метохија је област чију управу НАТО сматра својом легитимном надлежношћу. У складу са доктринарним оквиром „НАТО 3.0“ та алијанса делује у форми цивилне мисије ЕУ путем „Еулекса[2]“. Након илегалног увођења ове мисије, допуштењем Јермићеве дипломатије[3], уследио је процес „нормализације“ односа Србије са сепаратистима и до 2013. г. представљао се као „технички“ и „политички“[4]. Иако је „нормализација“ до данас изгледала као процес успостављања дипломатског односа, њена правна природа била је безбедносна, потпуно по мери савремене доктрине НАТО-а.

Још 2011. г. постигнут је низ споразума трилатералне форме „Еулекса“, Београда и Приштине о личним исправама, матичним књигама, царинском печату, катастарској евиденцији, признавању диплома и интегрисаном управљању државним границама / административним линијама (енгл. Border Management / IBM). У име „Београда“ је споразуме постизао српски дипломата Борислав (данас Борко) Стефановић са Едитом Тахири (у име Приштине). Установљена су и дипломатска представништва чији је елемент међународности симулован називом „официри за везу“. Већ 2012. године Договором о међународном представљању и сарадњи, Влада Р. Србије је прихватила да сепаратисте назива „Косовом“ (са звездицом)[5].

Установљењем Дачићеве владе (Александар Вучић је постао „први потпредседник“), у априлу 2013. године Скупштина Р. Србије је усвојила Резолуцију о основним принципима за политичке преговоре са привременим институцијама самоуправе са КиМ[6]. Чланом 1. г. предвиђено је: „Све надлежности које као резултат преговора буду поверене привременим институцијама у Приштини биће потврђене уставним законом и пренете органима Аутономне Покрајине Косово и Метохија, у складу са Уставом, законима и другим прописима Републике Србије“. Овај пропис је од необичне важности, пошто су сепаратисти игнорисали овај пропис, а Срби формирали Скупштину АП КиМ која формално и данас постоји.

После овакве Резолуције су се у „преговоре“ укључили ЕУ и НАТО директно, преко Представнице ЕУ за безбедост Кетрин Ештон. Тадашњи председник владе Србије Ивица Дачић је са вођом сепаратиста Хашимом Тачијем 19. априла 2013. године потписао „Бриселски споразум“. Његов званични назив је Први споразум о принципима нормализације односа Београда и Приштине. Веома је важна чињеница да метаправни елемент „Бриселског споразума“ из 2013. г. јесте безбедносни интерес ЕУ и НАТО, а не технички, политички, социјални или међународно-правни интерес. То значи да је суштина Споразума евроатлантски умир октроисан влади Р. Србије и косовским сепаратистима под притиском НАТО дипломатије. Форма тог ЕУ-НАТО умира је јасно указала на регресију међународног права ка дипломатској пракси XIX века. Александар Вучић је убрзо у Косовској Митровици убеђивао Србе зашто морају да прихвате „Бриселски споразум[7]“. Коста Чавошки је упозорио да је Споразум закључен у форми историјски превазиђеног акта о оснивању реалне уније, да сепаратистичка страна нема правног субјективитета и да споразум чак није објављен у Службеном листу Р. Србије[8].

ДСС и СРС су пред Уставним Судом Р. Србије одмах покренуле поступак оцене уставности „Бриселског споразума“. Пред Уставним судом је вођена расправа[9] о „Бриселском споразуму“, али је исти крајем 2014. године одбацио захтеве пошто је, очигледно, усвојио став тадашпњег министра правде Николе Селаковића (СНС) да је реч „о политичком, а не правном питању[10]“.

Јавности није било јасно зашто се Вучић пред камерама исплакао пред спомеником Краљу Милутину у Грачаници почетком 2015. године[11]. Његова влада је потом унапредила безбедносне компромисе којима је НАТО са Тадићем, Јеремићем и Стефановићем развијао умир сепаратиста на штету Србије. На основу „Бриселског споразума“ је премијер Александар Вучић 25. августа 2015. г. са Исом Мустафом потписао „Споразум о ЗСО[12]“ под званичним називом: Главни елементи и основни принципи Асоцијације-Заједнице општина са српском већином на Косову[13]. У чл. 1 и 2 „Споразума о ЗСО“ имплицитно је прихватио важење „Бриселског споразума“, па је његова влада потом укинула легалне српске државне установе на Косову и Метохији које су проглашене за „паралелне“. Вучићева влада је потом признала сепаратистичке творевине које је развио Јеремићев „Еулекс“. Уз „Споразум о ЗСО“ Вучићева влада је са сепаратистима одмах потписала „имплементационе споразуме“ (о енергетици и телекомуникацијама), те донела пратеће акте ради њиховог спровођења[14].

„Грамофонске плоче“ Алeксандра Вучића

На слици: Старац дана, фреска из Пећке патријаршије.

На слици: Старац дана, фреска из Пећке патријаршије. Фото: Поетски летопис, Александар Марић, аleksandarmaric.blogspot.rs

Тадићев, Дачићев и Вучићев режим су „имплментирали“ све што им је тражено у корист сепаратиста, а сепаратисти нису имплементирали ништа у корист Срба. Тачи и Вучић су са састанка у Бриселу 1. фебруара 2017. г. изашли без икаквих информација за јавност.

Ветар албанског сепаратизма је однео смоквин лист са „Споразума о ЗСО“ којег је Вучић потписао, па његове правне последице постају очигледне. Последње легалне установе власти Републике Србије на АП Косову и Метохији су престале да постоје. Срамота Вучићевог режима постаје очигледна па се вајка и чуди, иако је лично, у пролеће 2015. године, потписао и спровео акт којим се одриче Косова и Метохије: „Не верујем им ништа. Они хоће да направе Заједницу српских општина, а да од тога направе невладину организацију која ће да пушта грамофонске плоче. То је смисао целе њихове приче.“ (…) „Да извргну руглу све што је потписано пре четири године“. (…) „Зато су они све ово радили да би избацили Београд и да би могли да кажу да могу то да ураде без Београда и да могу да нађу неког другог.[15]

Ето како се завршило оно што је пре две године Вучић називао „одличним послом за себе и народ“, „више и боље него што смо очекивали“ и „легализовање позиције Србије“[16].

Ма каква „НВО која ће да пушта грамофонске плоче“! Бар да Срби могу да имају своју НВО. И то би било нешто уместо ничега у шта је Србе Вучић одвео „Споразумом о ЗСО“, пратећим споразумима и њиховим спровођењем. Вучић и даље прикрива оно што је одавно јасно. Када сам 2015. године писао о садржини „Споразума о ЗСО“ дословно сам тврдио: „Погрешна је теза да је правни положај ЗСО сведен на положај обичне невладине организације. Иако је ЗСО територијална организација, суштинска овлашћења су сведена на знатно мања овлашћења од НВО. Правни субјективитет ЗСО је попут правног субјективитета насцитуруса, а пословна способност ограничена јој је већ у фази израде нацрта сопственог највишег акта. Правни капацитет ЗСО према Споразуму нема капацитет локалне самоуправе, а ни територијалне аутономије.[17]

„Чаробни штапић“ Милована Дрецуна

На слици: Краљевић Марко, фреска из Марковог манастира. Фото: Википедиа.

На слици: Краљевић Марко, фреска из Марковог манастира. Фото: Википедиа.

„Ми немамо чаробни штапић“, вајка се сада Милован Дрецун[18] покушавајући да сву одговорност свали на сепаратисте, који су му криви јер су „уместо обавезне Уредбе о спровођењу Споразума о ЗСО покренули поступак пред уставним судом“. Дрецун прећуткује да је Вучић у својству премијера прихватио важење свих „прописа“ и „установа“ спаратиста, па пред „Уставним судом“ у Приштини нема силе да блокира поступак због „политичке природе“ акта као у Београду.

Сећате ли се улоге Милована Дрецуна у занемаривању Скупштине Аутономне Покрајине Косово и Метохија, коју су Срби формирали 2013. године у складу с домаћим и међународним правом? Дрецун се овој легалној установи Срба са Косова и Метохије одмах супротставио у својству председника Одбора за Косово и Метохију Скупштине Републике Србије из политичких разлога, убеђујући Србе да по свом „слободном избору“ учествују у формирању „скупштине“ сепаратиста у Приштини: „Оснивање Скупштине Косова и Метохије могло би да ослаби позицију Србије и спрског народа на северу КиМ. Нема простора за било какву другу врсту организовања јер све оно што би се радило мимо државне политике уводи паралелизам у решење косметског проблема и не може да ојача, већ да ослаби, позицију српског народа и Србије, сматра председник скупштинског Одбора за КиМ Милован Дрецун. Милован Дрецун, функционер Српске напредне странке, истакао је да је бриселски споразум саставни део државне политике Србије у решењу косовског проблема и да је њиме планирано оснивање Заједнице српских општина на Косову и Метохији, након локалних избора 3. новембра. Он је рекао да је ствар њиховог слободног избора“[19]. Скупштина АП КиМ формално и данас постоји, али је њен рад потпуно блокиран.

Заведени за Голеш планину

На слици: Милош обилић, рад Александра Добрића, 1861. г. Фото: Википедиа.

На слици: Милош обилић, рад Александра Добрића, 1861. г. Фото: Википедиа.

Сироти Срби са Косова и Метохије су поверовали Дрецуну, који им је толико година био „све наше“, а невернима су помогли да поверују „они који треба“. Три године касније Заједнице српских општина још увек нема, па Дрецун сад тврди да ће наступити „велики хаос“ и бити предузете некакве „мере“. Какав хаос? Какве мере? Ко ће их предузети? Дрецун је био врло јасан: „Да Срби из српских општина сами почну формирање ЗСО“. Шта то значи? Значи да се Срби на Косову и Метохији од сад сналазе сами како знају и умеју.

У „Споразуму о ЗСО“ којег је Вучић потписао 2015. године нема израза „косовски Срби“. У међувремену, све телекомуникације и енергетика Косова и Метохије су подведени под беспоредак сепаратиста[20]. То што сепаратисти нису способни да схвате значај уписа власништва у земљишне књиге званичници Вучићеве владе представљају као свој успех[21]. Изузетак је једино ХЕ „Газиводе“[22], пошто је Ибарски Колашин насељен Србима над којим сепаратисти нису силом завладали. „Полиција“ сепаратиста гони бивше српске полицајце због корупције[23]. Догодио се излет јединица РОСУ на север Косова[24]. Смењен је српске шеф посланичке групе који се супротставио Тачијевом „министру“ Љубомиру Марићу[25]. „Косово“ је добило међународни позивни број[26]. Фрескописани „Косовски воз“ је с правца ка Косовској Мировици преусмерен ка Вршцу[27]. Просторије „Српско-руског пријатељства“ и покрета „Отаџбина“ су спаљене[28]. Последњи остатак правосуђа у Покрајини (суд, тужилаштво и администрација) у Косовској Митровици је захваљујући „споразумима“ требало да буде предат сепаратистима 10. јануара 2017. г, тако да је особљу престао радни однос, а сепаратисти немају намеру да их интегришу у свој „правосудни систем“[29]. Срушен је зид у Косовској Митровици[30]. Сепаратисти озбиљно намеравају оснивање „Војске Косова“[31].

Александар Вучић је и даље на челу Владе Р. Србије. Милован Дрецун је и даље на челу Одбора за Косово и Метохију Скупштине Р. Србије. Љубомир Марић је и даље „министар за локалну самоуправу“ косовских сепаратиста.

Октроисани диктат без правне сврхе

На слици: Бошко Југовић, рад Паје Јовановића, 1922. г.

На слици: Бошко Југовић, рад Паје Јовановића, 1922. г.

Политички статус сепаратиста на Косову и Метохији је развијан од 1999. године до данас. Иако је Вучићев режим „Споразумом о ЗСО“ и пратећим актима творевинама сепаратиста дао привид легалности, смисао свих тих аката није правни. Катастрофа је то што је Вучић онемогућио постојање и рад легалних установа и службеника српске државе на Косову и Метохији јер их је НАТО – дипломатија прогласила за „паралелне“.

Једино правно стање има својство трајности. Беспоредак се може наметати годинама, али је његова суштина у насиљу. Оно што настаје насиљем нестаје увек престанком насиља. Насиље протеком времена не постаје право и не добија правни смисао чак и ако се заодене правном формом с писменим пристанком и потписом Вучића. Суштина права је у његовој сврси који је правда а не форма.

Превласт права над насиљем ће постати очигледна чим ослабе НАТО – насилници из чије премоћи извире значај сепаратиста и њихових помагача у српској власти.

(Блог Душана Ковачева)

_____________________

[1] Ковачев, Душан – Криза као битан елемент постојања НАТО, ЦСА, 25. 5. 2012. г.

[2] “In Kosovo, the NATO peacekeeping force KFOR works closely in the field with the EU’s Rule of Law Mission in Kosovo (EULEX)”. Видети: NATO – EU Relatinos, www.nato.int, Fact Sheet, Public Diplomacy Division (PDD) – Press & Media Sectio, July, 2016.

[3] Ковачев, Душан – Saving Private Jeremic, ФСК, 15. 10. 2016. г.

[4] Ђукановић, Драган – Односи између Београда и Приштине од техничког до политичког дијалога, Doiserbia, Народна библиотека Р. Србије, 2013. г.

[5] Дословно: „У том смислу `’Косово*` је једини назив који ће се користити у оквиру регионалне сарадње.“ Видети: Чл. 2, Договор о регионалном представљању и сарадњи, Влада Р. Србије.

[6] Резолуција о основним принципима за политичке преговоре са привременим институцијама самоуправе са Косова и Метохије, Сл. Гласник Р. Србије. 4/2013.. г, доступно на Paragraf Lex.

[7] Вучић: Споразум је једини начин да Србија опстане, да постоји, РТВ, 12. 5. 2013. г.

[8] О правно немогућој форми овог споразума видети: Коста Чавошки: Бриселски споразум – укидање последњих остатака државности Србије на КиМ, Фонд Слободан Јовановић, 30. 5. 2013. г, (Видео), доступно на НСПМ.

[9] Бета – Селаковић: Уставни суд ненадлежан за оцену Бриселског споразума, Блиц, 24. 6. 2014. г.

[10] Петровић, Александар – Политика“ сазнаје: Уставни суд одбио да одлучује о Бриселском споразуму, Политика, 14. 12. 2014. г.

[11] Сантовац, Адам – Премијерове сузе код споменика у Грачаници, Н1, 14. 1. 2015. г.

[12] Тачан назив „Споразума о ЗСО“ из 2015. г. је: Главни елементи и основни принципи Асоцијације-Заједнице општина са српском већином на Косову. Заснован је на Бриселском споразуму“ из 2013. г. чији тачан назив је „Први споразум о главним принципима нормализације“.

[13][13] Документ на енглеском језику: Association / Community of Serb majority municipali’es in Kosovo – general principles, main elements , ЕЕАС, docs/150825_02.

[14] На основу акта „Закључци ЕУ посредника о спровођењу Споразума о енергетици“ и „Закључци ЕУ посредника о спровођењу Споразума о енергетици из 2013. године“ из 2013. године“ , постигнути су и „Споразуми у вези са енергетиком“ 25. 8. 2015. г, и донет акт под називом „Телекомуникације“ и „Акциони план у области телекомуникација“, (ПДФ плана) 25. 8, 2015. г, Све доступно на сајту владине Канцеларије за КиМ.

[15] Танјуг, Срна – Вучић: Не верујем ни Албанцима ни онима који их штите, они би од ЗСО да направе НВО која пушта плоче, Блиц, 6. 2. 2017. г.

[16] Вучић честитао Србима на КиМ-у формирање ЗСО: Постигли смо више и боље него што смо очекивали, KSPl , 25. 8. 2015. г.

[17] Ковачев, Душан – ЗСО као Потемкиново село или илегално препуштање Срба беспоретку тзв. „Републике Косова“, НСПМ, 3. 9. 2015. г.

[18] Дрецун: Уколико се не формира ЗСО, имаћемо велики хаос, Н1, 8. 2. 2017. г.

[19] Север КиМ: Срби формирали привремену Скупштину, Вести онлајн, 4. 7. 2013. г.

[20] Телеком је пренео своје власништво на „ћерку фирму“ „Телеком ДОО“ која ће функционисати у складу са сепаратистичким „прописима“, а шеф Канцеларије за КиМ је то прогласио „успехом“. Видети: Споразум о телекомуникацијама, Ђурић: Договором са Приштином сачувана имовина Телекома, Блиц, 13. 11. 2016. г;

[21] Гедошевић, Лана – Откривамо: Договор Београда и Приштине о телекомуникацијама постигнут на потпуно неочекиван начин, Блиц. 14. 11. 2016. г.

[22] Влашковић, Зоран – Брана и ХЕ Газиводе припадају Зубином Потоку, КМ Новине, 19. 2. 2015. г.

[23] Албански медији брује: Српски полицајци из Косовске Митровице под истрагом због мита, Телеграф, 19. 12. 2016. г.

[24] Танјуг – Ракић: Тражимо хитно повлачење РОСУ са севера Косова, Србин.инфо, 14. 1. 2017. г.

[25] Фонет, Српска посланичка листа сменила Славка Симића, Вечерње Новости, 21. 12. 2016. г.

[26] Косову додељен међународни позивни број, Н1, 15. 12. 2016. г. Српској јавности је Канцеларија за КиМ изнела рационализацију како позовним бројем +383 и даље располаже Србија, јер је наводно Косово „географска“ а не међународна област.. Видети: Позивним бројем ‘383 и даље располаже Србија, Јединство, 23. 11. 2016. г; Ђурић: Телеком остаје српски, +383 у власништву Србије, Јединство, 21. 11. 2016. г.

[27] Велико интересовање за осликани воз до Вршца, РТВ, 3. 2. 2017. г.

[28] Радуловић, И – Пожар уништио просторије „Српско-руског пријатељства“ у Косовској Митровици, Вечерње новости, 7. 2. 2017. г;

[29] Одложена интеграција српских судија у косовски систем,Спутњик,9. 1. 2017.

[30] Радови у Митровици: Зид је срушен, ниче ограда, Ало, 7. 2. 2017. г.

[31] Косовска скупштина: Усвојена резолуција за формирање војске, РТС, 14. 2. 2017. г.