Ознаке

, ,

Оглас из наслова само је мала карикатура онога што нам се дешава. Један Чачанин и један Ужичанин испричали су ми сличну причу: њихови бивши суграђани продају станове у којима су рођени и одрасли и за тај новац обезбеђују кров над главом у новим „отаџбинама“.

vasovic-milenko

Миленко Васовић

Наравно, не могу да купе квадрат за квадрат, али имају учешће за кредит. То су људи који су отишли у време распада Југославије и касније, а њихови родитељски станови у међувремену су остали празни. И сада „све своје са собом носе“.

Има тога, вероватно  и у другим градовима. То је обрнут процес од оног када су се некада новцем зарађеним у иностранству градиле и куповале некретнине у Србији.

У малим срединама где је тражња за становима слаба ове продаје додатно обарају цену. Уједно, то нам говори да они који су отишли немају намеру да се икада врате. Што је још поразније и сада већина младих људи жели да оде.

Последње истраживање у 11 земаља Европе (Хрватска, Летонија, Мађарска, Литванија, Естонија, Пољска, Словенија, БиХ, Србија, Чешка и Словачка) показало је да становници Србије од свих највише желе оде из земље. На то је спремно чак 82 одсто испитаних , а одмах иза нашег неславног рекорда су комшије из БиХ (79 одсто) и Хрватске (77 одсто).

Врло је карактеристично да су у овој анкети и средовечни људи, они старији од 55 година изразили велику спремност за одлазак – 58 одсто њих.

Ако летимично погледамо писање медија о овој теми у последњих две,три деценије видећемо да су текстови и наслови из године у годину исти: „Све више образованих одлази“, „Млади желе да оду“. Србија је по томе сами светски врх, једино је испред нас Гвинеја Бисао. Сиротиња!

Из Србије годишње одлази више од 30.000 људи. За последњих 20 година ми смо изгубили 600-700 хиљада најбољег националног потенцијала. Сви који су отишли имају жељу да се скуће „тамо“. И то ће урадити много лакше него они који су остали у Србији.

Када се упореде просечне плате и просечне цене станова „тамо“ и „овде“ добије се разлог више за одлазак. На пример, за стан од 60 квадрата у Берлину потребно је издвојити 107 плата  или 9 година рада. За исти стан у Прагу  Чеси морају да раде 15,6, година док за 60 квадрата у Београду треба одвојити 22,4 године рада.

Слика коју ових година гледамо из многих руралних подручја; празне куће напуштена имања за десетак година биће уобичајена и за градске средине. Празно, напуштено, на продају…

Ниједна власт 30 и кусур година ништа није учинила да се ово стање промени. И не причају о томе, сем ако их неко не прозове. А шта онда у оваквој слици пропадања значе рејтинзи, „једногласна подршка“, шта ти значи „изаћи ћу свима на црту“.

Смеш ли пријатељу, смемо ли сви ми, да изађемо на црту оном мученику са острва Видо, јунаку са Кајмакчалана, регруту у сремском рову. Јесу ли они гинули за овакву Србију из које младост бежи. Је ли то смисао политике и вођења државе!?

Не чујем вас, вас, вас који све радите због Србије.

(BIZLife, 18. 2. 2017)

Advertisements