Илузија слободе

Извор: Доста је било

Била једном једна партија. Основала ју је једна државна служба јер су таква била времена. Три кандидата су, не тако давно, била заједно у тој партији. Две војводе и један почетник. Доктор, грађевински техничар и пионирски првак Београда у шаху. Доктор и грађевинац су још и кумови, председник и потпредседник партије. Шахиста кибицује, учи и стрпљиво чека прилику да промовише пешака у даму.

Прво је постао генерални секретар партије, затим најмлађи посланик. Именован је за директора базена, где показује пун пословни потенцијал увођењем ноћног купања. Клијентелу је привукао огласима у партијском листу. Медијски простор јесте био скуп али је новац обезбедио маестралним издавањем пословног простора око базена. Након извесног времена постаје министар информисања у влади народног јединства. Вишеструко је превазишао свог учитеља, такође одличног министра у једној ранијој немачкој влади.

Његова одбрана поретка и брига за ментално здравље грађана Србије остаће у најдубљем сећању свим преживелим новинарима тога доба.

Заслужено добија и леп стан од стотинак квадрата, који и откупљује.

Као што се у животу често дешава, након оволиког просперитета, црни облаци се појављују на хоризонту. Народ је пожелео бољи живот, али не само на јавном сервису. Потпомогнути демократским ветром са запада, брод слободе је запловио у боље сутра. Наступају тешки дани за младог политичког лава. Не ценећи његове претходне заслуге, нису га се сетили ни у једном тренутку. Није оптужен ни као близак сарадник оног збаченог диктатора. Морао је да плати порез на име екстрапрофита. Остао је само посланик у парламенту и живео изузетно тешко, како сам каже ,,од скромних посланичких примања”. Није могао ни рачун за телефон да измири неких 15 месеци.

Размишљајући о својој будућности, послушао је предлог својих идола из тада владајуће странке. Напустио је свог политичког оца и заједно са војводиним кумом основао нову странку напредних политичких идеја. Модерну, про-европску, а не тамо неку са линије Карловац–Карлобаг–Огулин–Вировитица.

Интимни пријатељи су га обилато помагали, што финансијски, што на друге начине. Информације о склоностима и гресима политичке елите су се показале као сјајно средство за постизање циљева.

Поново је засијала његова звезда. Једно време је чак и радио у маркетинг агенцији, ваљда због претходног искуства са медијима. Додуше, чинио је услугу блиском партијском пријатељу, власнику те агенције. Вишеструко се исплатило, мада није волео о томе да говори. Кад су га у једној ТВ емисији питали о том раду, није хтео ни да се сети имена агенције. Таман посла, па да му после приговарају да протежира пријатеље. Само поштено и вредно. Успех неће изостати.

Када је постао министар војни, иако није служио војску, наставио је стопама претходника. Војска им неће никада заборавити резултате остварене за њихова два мандата. Лагано постаје први потпредседник владе и, никада до тада виђено у свету, координатор свих служби безбедности. Како ли му је било то само он зна. Толика количина информација о којима мора да брине. Замислите да само неки криминалци сазнају да им се спрема хапшење, или тајкуни ручају са министрима у необезбеђеним кафанама? Као премијер многима је обећао пругасте кошуље и букагије. Неки су чак били и ухапшени, мада су због несавршености правосуђа били и пуштени, уз симболичну одштету. Нек види народ да нема шале.

Он ради по 15-16 сати дневно, увек је присутан, спашава из вејавица, поплава. Љубоморни противници и неодговорни медији му приписују кривицу за све, па чак и за хеликоптерску несрећу у којој је погинуло седам људи и једна беба.

Одговорио им је су се и раније дешавале несреће, па нико није одговарао. Уосталом није он то организовао, већ министар војни и министар здравља. Формирана је и комисија која је узроке несреће истраживала годину дана. Није он крив, ни министар војни, ни министар здравља. Можда је магла крива или ноћ ?

Касније су набављена два нова хеликоптера, са опремом за летење у отежаним условима.

Саградио је толико тога, да је тешко све набројати. Путеви, тунели, насеља на води, фабрике, школе, домови здравља. Страни инвеститори хрле, купују земљу, запошљавају народ. Лењ додуше, како он каже, али промениће се то. Дајемо концесије, да не би упропастили све сами, немамо ми људе способне да успешно управљају. Смањује се број незапослених, расту плате, а и пензије. Скромно, колико се може реално. Нема расипања.

О спољној политици и великим успесима се може написати цела књига. Умешним потезима и политиком неутралности је успео да ојача позицију наше земље у свету, а очекује се и формирање заједнице српских општина на северу Косова. Велике силе се отимају за нашу наклоност, он је најпопуларнији лидер у региону, по неким угледним часописима и Европљанин године. Мир по сваку цену, разговор са сваким. Уме да покаже и одлучност када га понизе и изнервирају. Упркос свему је опредељен за мирна решења, само да нико не убија Србе.То је црвена линија коју неће прећи.

За сваки случај је набавио и неколико авиона, тенкова и још понечег, злу не требало. Некада је био министар војни, па је учествовао у реформи војске и отписивању силних вишкова непотребне гвожђурије. Полако постајемо водећа војна сила у региону.

Логично је да после оволиког искуства и заслуга постане и председник државе. Заслужио једа постане врховни командант и господар Србије. Можда не би било лоше и да задржи и положај премијера, има већ искуства, а и воли га народ. Раздрагани народ, једва чека изборе. Илузија слободе им је загарантована.

Categories: Судбина као политика

Tags: Драган Антонић