Ознаке

, , , ,

Сретање пре Сретења илити Има ли за шта погинути

Према народном веровању: ако дан пре Сретења Александар Вучић изађе на конференцију за штампу и угледа своју сенку како касни за њим – година ће бити изборно берићетна, а сенку ће највероватније сменити, јер ко није у стању да прати његов ритам – нема шта да тражи у историјски најисторијскијој влади!

Михаило Меденица

Михаило Меденица

Дакле, прекосутра се срећу зима и пролеће док ће се сутра срести Вучић и Николић (заједно чине пето годишње доба: ВуНик- време кад пупе и цветају амброзивне инвестиције и у земљу се додолски полаже семе камена темељаца) како би у двогласу саопштили име кандидата СНС-а за председничке изборе.

Узбуђење расте ко пред пуцање водењака, Србија жељно ишчекује име како би знала да ли нам је одлично али ће нам за две до две и по године бити још боље, или нам је толико добро да нема разлога мењати било шта осим незахвалног народа који изборе схвата као право уместо као обавезу да се човеку без сенке нађе као сенка…

Шалу на страну, сасвим је све једно с којим ће именом изаћи, јер се дилема у суштини своди на то хоће ли Змај од Шипова ући у „Парове“ или на „Фарму“, а номиновани за избацивање ћемо вазда бити ми!

Ко год да победи – победиће Александар Вучић, Србија се умногоме извитоперила и прихватила медиокритете и лажне месије за шерпасе, па ће стигма ове и овакве власти, илити, благослов како за себе воле да мисле, још дуго чинити Србију робињом с оковима од „свиле“.

Нама се ваља мењати, јер уколико је, рецимо, барем упола тачан јутрошњи податак да чак 73 одсто грађана Србије не би ратовало за Косово и Метохију – чему призивати одлазак Александра Вучића и веселе дружине из дневног боравка – Немањина 11?!

Поражавајуће је уопште изнети такав податак, а камоли веровати да је тачан, и није суштина у томе да верујем у рат као једино спасење, већ заиста јадикујем над народом који страхује да немајући ништа не изгуби све!

Није поента у томе јесмо ли за дизање на оружје или не, лично бих ратовао за Србију вазда јер ратовао бих за добро сутра своје деце, за колевку и гроб, за идеал да је живот вредан живљења колико и смрт за њега!

Нисам никакв фундаменталиста, али сам потомак оних који пострадали да бисмо ми данас шта- листом рекли да су били будале ван „тренда“, тотално „аут“, апсолутно „ретроградни“ и да такве треба изопштити с „Фејса“, Инстаграма, Твитера и ресто „друштвених“ мрежа које су постале Кајмакчалан уместо Кајмакчалана, Мојковац ‘место Мојковца, Газиместан уместо Газиместана…

Може ме разапети ко хоће, али нико никада не може да ми оспори веру да Србин нема за шта часније и славније дати главу од Косова и Метохије!

За колевку и гроб – у гроб без размишљања, како би се љуљале колевке и нема ту веће мудрости нити другачијег завета!

Све остало је, рекох, само питање хоће ли Змај од Шипова ући у „Парове“ или на „Фарму“, односно, јалова дилема Вучић или Николић?!

Вазда ће они губити оно за шта ћемо се ми борити (мислим на политичаре, част реееееетким часним изузецима) али то није оправдање да пристанемо на предају пре него што је ико с друге стране повикао: „Јуриш“!

Народ који нема за шта да се бори, илити, не жели – народ је који ће довека ратовати изгубљене ратове, па како год ко схвати?!

Наслов и опрема: Стање ствари

(Недељник, 13. 2. 2017)