Ознаке

, , ,

Да ли би ситуација могла да се промени на боље у Србији? Разлог за разговор био је изјава министра пољопривреде Бранислава Недимовића о ограничавању права странцима да купују нашу обрадиву земљу. Наиме, од 1. септембра 2017. године почеће да важи одлука Уговора о стабилизацији између Србије и ЕУ, а према одредби тога уговора ми смо обавезни да за мање од осам месеци дозволимо несметану продају нашег пољопривредног земљишта странцима.  Емисију СВИТАЊЕ на радију 2М водио је новинар Танјуга у пензији Недељко Којић, а гост је професор Миладин Шеварлић, угледни агроекономиста, нестраначки посланик у Народној скупштини Србије.

Недељко Којић и професор Миладин Шеварлић (Фото: Јутјуб)

Недељко Којић и професор Миладин Шеварлић (Фото: Јутјуб)

На питање да ли ти прописи нама могу нешто да помогну и шта то значи за нашу земљу проф. Шеварлић је одговорио да је тај Споразум о стабилизацији и придруживању Србије Европској унији вероватно најлошије испреговарани споразум који је потписан са ЕУ. Споразум је потписао потпредседник Владе у то време господин Ђелић, али кад је „лично разговарао на ову тему са њим Ђелић је рекао да су та поглавља била већ испреговарана пре него што је он преузео преговарачке позиције“, а у ЕУ важи правило да кад „затворите један лист – нема више враћања на то поглавље“. Дакле, „пре њега је та поглавља испреговарала екипа на челу са професором Лабусом и да Ђелић ту више ништа није могао да уради“.

„Овде се не ради само о земљишту, овде се ради о продаји свих непокретности и стицања истог, равноправног положаја грађана купаца из земаља ЕУ као и домаћих купаца. Оно што је карактеристично то је – да ниједна земља није дозволила да продаје пољопривредно земљиште.“

Ниједна земља која је већ била члан, као и земље кандидати пре нас, као и оне које су примљене у међувремену.

„Ниједна земља није дозволила да пре него што постане пуноправна чланица купци из земаља ЕУ стичу право да могу да купе земљиште. Међу онима које су и постале чланице, Пољска је на пример имала 8+4 године продужетка па тек после куповину, Мађарска 7+4 али је пре истека једанаесте године променила Устав и забранила продају пољопривредног земљишта странцима. Имајући у виду да је земљиште природни ресурс који је практично неумножив, непреносив, и практично се не може раубовати ако газдујете као добар домаћин. И отуда кажем за земљиште да је „мајка свих ствари“, јер има вишеструке функције. За један  сантиметар хумусног слоја да се формира у природи треба да прође хиљаду до две и по хиљаде година, значи за десет сантиметара треба практично десет хиљада година. То су хиљаде генерација, са просечним животним веком од 75 година. И када неко пита колика је цена земљишта одговор треба да гласи – колики је бенефит за све генерације које ће живети у наредних двадесет хиљада година. То је један аспект.

Други аспект је што практично, продајом пољопривредног земљишта ви продајете део суверенитета своје земље…“

„Устав забрањује продају природних ресурса. Међутим када је министар Влаховић био министар за привреду и приватизацију (садашњи председник Савеза економиста Србије), тада је дато тумачење да се не продаје земљиште него капитал пољопривредних предузећа.Будући да је тада била друштвена својина над пољопривредним земљиштем, у књигама је вођена ниска књиговодствена вредност да не би плаћали порез на имовину. Тако да у Војводини тада нисте могли имати земљиште које се водило по вредности већој од хиљаду марака, то је 500 евра… И још кад су та предузећа ушла у стечај, због амбијента у који су доведена после НАТО бомбардовања итд.. ми имамо показатеља да је откупна цена била од 50 евра до 1.500 евра, а данас сваки тај хектар вреди бар 20.000 евра…“ – објаснио је проф. Шеварлић катастрофално вођење политике приватизације земљишта…

Највећа пљачка пољопривредника

„Негде око 200.000 хектара пољопривредног земљишта са којим су газдовале задруге или су биле у задружном власништву – што се водило као друштвена својина, приватизовано је, јер су задруге после шездесете године припајане пољопривредним комбинатима, пољопривредним предузећима. Међутим, када је дошао Закон о задругама 1974.године НИЈЕ ИЗВРШЕН ДЕОБНИ БИЛАНС и НИЈЕ ВРАЋЕНА ТА ИМОВИНА ЗАДРУГАМА. И то је највећа послератна пљачка пољопривредника као оснивача физичких лица, као оснивача задруга и задружне имовине.“

Погледајте видео снимак целе емисије:

За СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

(ФБ Репортер, 3. 2. 2017)