Случај воза који је на српску Нову годину кренуо из Београда за Косовску Митровицу, а стигао само до Рашке, спада у још једно промашено показивање мишића, које Србија, заправо, и нема.

Несуђени воз на линији Београд — Косовска Митровица (Фото: Танјуг/Тања Валич)

Аутор овог „пројекта” засад није познат и вероватно ће такав и остати. Није немогуће да је то и неки од добро плаћених саветника из иностранства, али ће срамота у сваком случају остати на Александру Вучићу, јер једноставно није могуће поверовати да је неки нижи апаратчик, а без његовог знања и одобрења, саставио, опремио, украсио и са београдске железничке станице покренуо композицију вагона са натписима „Косово је Србија“.

Није било потребно много мудрости па претпоставити да се ова замисао не може допасти приштинским властима, што се и видело одмах пошто је воз свечано испраћен из нашег главног града. Одјекнули су протести поводом „провокације” из Београда, док је у исто време косовска жандармерија послата да га заустави на „административној граници” са Србијом и тако спречи да стигне на циљ. Уследила је затим и вест како су специјалне јединице прегледале пругу (кад пре!) и утврдиле (још брже!) да на њој нема експлозивних направа, што баш и није звучало много уверљиво ако се у обзир узму дужина тог дела пруге и временски услови.

Схвативши да су се појавиле препреке које ће онемогућити њихову акцију, организатори Новогодишњег воза за Косовску Митровицу, користећи се празном причом о слободи кретања, очекивали су помоћ од ЕУ, надајући се ваљда како ће Брисел наредити Приштини да пропусти композицију до Косовске Митровице. Реаговање се, међутим, састојало (као и обично) од ћутања и савета како Београд и Приштина треба да се посвете примени одредба споразума које су потписали…

Унутрашњост воза (Фото: Танјуг/Тања Валич)

У добри час, како им је изгледало, покретачи воза из Београда сетили су се затим да према закљученом споразуму, косовска полиција мора да тражи дозволу од НАТО-а уколико жели да дође на север Косова. Пошто је није ни тражила, није било сумње да је заобишла постојећи споразум. Међутим, схватљиво негодовање из Београда званичници НАТО-а брзо су охладили изјавом како нигде није ни написано да је косовској полиција за долазак на север Косова неопходно одобрење НАТО-а.

Од премијера грађани Србије могли су затим да чују како је тачно да не постоји писани споразум, већ је то усмени договор. Додао је – мислећи ваљда да ће тако умирити јавност у Србији да потписи постоје само на два или три споразума (остали су само усмени), а што је несумњиво озбиљан разлог за неизвесност и бригу о томе ко ће их и како тумачити и примењивати.

У вези са тим, огласио се и министар спољних послова, Ивица Дачић, па (ваљда да помогне премијеру) ноншалантно изјављује: „Какве то везе има да ли је договор усмени или оверен парафима на неком папиру или салвети… Председници влада и министри спољних послова имају ваљда капацитете да оно о чему се усмено договоре и остваре…”

Стварно лепо и охрабрујућа порука. Можда, ипак, ако политички вук Ивица Дачић са вишегодишњим искуством у првим борбеним редовима власти још није увидео каква је разлика између писаних и усмених споразума, не би било згорег да о томе нешто сазна од Михаила Горбачова или, уколико му је то згодније, да поразговара са Радованом Караџићем или генералом Ратком Младићем.

После промашаја са Новогодишњим возом, уследило је и врућепаролно реаговање Томислава Николића. Председник Републике, који се, ваљда, није довољно наратовао у млађим данима, запретио је Шиптарима да ће, ако буду угрожени животи Срба на Косову, послати војску да их брани и одбрани.

То је одличан пример постизања аутогола, двоструко вредног Шиптарима – иако је свакоме сасвим јасно да је та претња обична научна фантастика – који би тако добили најбољи изговор да манастир Грачаницу и остале доступне им српске манастире претворе у данашњу Палмиру, док се не сме ни помишљати како би се провели становници српских енклава. Председникова ратоборна порука, уз реаговања са разних страна, посебно оних који једва чекају да негде чују или прочитају изјаве и „доказе” о српској крволочности, изазвала је осуду чак и потпредседнице Владе и СНС-а. Како је она овом приликом вероватно наступила као премијеров представник за штампу, то се може претпоставити како се сада већ зна кога Александар Вучић неће подржати на изборима за председника Републике.

Да се не заборави: Воз који је требало да спаја Београд и Косовску Митровицу – композиција удобних вагона, украшених копијама фресака из српских манастира и натписом „Косово је Србија”, сада превози путнике између Ужица и Краљева. Није, како каже наша народна пословица, коме је речено, него коме је суђено.

Categories: Судбина као политика

Tags: Александар Вучић, Војислав М. Станојчић, КиМ, Косовска Митровица, Томислав Николић, руски воз