Појмови глобализације и глобализма су данас у честој употреби, међу академским радницима и међу лаицима. Не постоји, међутим, широко прихваћена дефиниција оба појма. Поједини аутори наизменично користе оба термина ради описивања истог процеса или скупа процеса, или пак једном приписују значење другог или пак користе само један термин. Други тврде да су појмови смишљени како би се замаскирали поједини процеси који имају врло разумљиве називе (колонијализам на пример).

Глобализација се може разумети као објективан процес глобалног повезивања, али и као процес спровођења (над)идеологије глобализма. Ове и сличне терминолошке недоумице у вези глобализације и глобализма имају објективне и субјективне разлоге. Павленко и Штол сматрају да се објективни тичу некритичког прихватања теоријских ставова, као и да постоји површни методолошки приступ који занемарује историјску повезаност појава и филозофски аспект. Субјективни разлози се траже у томе да је приступ научним информацијама подређен интересима оних који теже да владају светом и којима одговарају (контролисане) глобалне везе у свим сферама.

Оба појма имају исту основу, „глобал–“ (од енглеског „global“ чије је порекло ид латинске речи „globus”, што значи лопта, а односи се на умањени приказ наше планете), што значи да се оба појма односе на процесе и појаве које се тичу целе планете. Ради се о релативно новоформираним појмовима. Реч глобализација је први пут ушла у енглески речник 1961. године. На први поглед изненађујуће, према онлајн издању Мerriam–Webster речника, реч глобализам се појавила две деценије раније, 1943. године у време другог светског рата, а глобализам је јасно дефинисан као национална политика која третира цео свет као сферу свог политичког утицаја.

Жеља за моћ над светом и људима у свету

На пример, Киохејн и Нај наглашавају да се појмови глобализација и глобализма морају разликовати. Они глобализам одређују као неутрално, објективно стање глобалне повезаности. Сматрају да глобализам није друго до поглед који описује свет који се одликује мрежом веза међуконтиненталних размера. Глобализам описује објективно стање те међуповезаности и вишеструке међузависности. Свет је повезан кретањем робе, капитала, информација, идеја, људи… Глобализација, с друге стране је процес повећања глобализма (којим он постаје изражено згуснут), те се тиче динамике, брзине промена у степену међуповезаности, било данас, било у прошлости. Глобализам, према овим ауторима, није нова појава, јер су одувек постојали токови људи, идеја, новца, робе, те је свет у већој или мањој мери био повезан на различите начине у прошлости.

Овакав поглед на глобализацију и глобализам има недостатке. Наглашавајући објективност процеса, он занемарује субјективни фактор који је везан за човекову вољу и свест.

Марковић је такође нагласио потребу да се појмови глобализација и глобализам одвоје, али је његово одређивање појмова дубље. Он сматра да реч глобализација има двоструко значење. Једно је научно и тиче се објективних процеса свеобухватног повезивања на планети и односи се на „… развој модерне технологије, комуникације, научног истраживања, уједначавање економских и политичких институција и модела у разним деловима света, повезивање различитих националних и регионалних култура и цивилизација, свеопшту деградацију природне средине итд.“  Друго значење је идеолошко, тиче се тумачења глобализације као процеса остваривања глобалне владавине. Ради разликовања уводи се појам глобализам, који означава „… све већу контролу над светском привредом, политиком и културом од стране влада и мултинационалних корпорација…“

Печујлић говори о дводимензионалности глобализације, њеној објективности али и улози субјективног фактора – глобалне елите моћи, као и „владајућем крилу“ исте: „Једну … димензију чини: трајни и незадрживи објективни процес глобализације – компресије времена и простора, све тешње међузависности друштава и успона транснационалних сила и институција. Друга димензија је променљива историјска форма коју међузависност задобија – она може да буде демократска или ауторитарна, хуманија или асоцијалнија. Форма глобализације је плод интереса и светоназора владајућег крила глобалне елите моћи.“

Глобализација има историјске корене. Одувек је било тежњи за планетарном повезаношћу, са различитим мотивима: економским, војно–освајачким, радозналости ради, нових сазнања и размене идеја итд. На глобализацију с пуним правом можемо гледати као на процес (објективан, али усмераван од субјективних фактора) који је започео у најранијој људској историји, али који је пуно остварење добио у новијој историји, захваљујући у великој мери развоју саобраћајних средстава који олакшавају кретање робе, људи и идеја, као и комуникационе технологије (почев од проналаска телеграфа и првог кабла који је спојио Европу и Америку, па све до савремених средстава високе технологије који доводе до повишене свести о глобалном).

Сама идеја о владавини и тежња да се независно од ширих интереса контролишу глобални токови људи, материјалних добара и идеја, такође није нова. Њен психолошки и метафизички корен се може тражити у жељи за моћ. Моћ над светом и људима у свету. Глобализам би онда био израз те жеље у новијој историји. За остваривање те жеље користе се иста она технолошка средства која  спајају људе.

Три типа глобализма

Према Панарину, постоје три типа глобализације/глобализма који се преплићу дајући варљиву слику савременог света.

Први тип је глобализам просветитељства који говори о тежњама, у оквиру изворне мисли европске модерне, ка формирању јединственог светског простора заснованог на универзалијама прогреса и једнако доступног свима. Панарин сматра да се самој просветитељској мисли  штошта може  приговорити,  али се не може оспорити да су  „аутентични глобалисти били … наследници класике хуманизма, који су говорили о јединственоме за све пројекту Просветитељства… – о јединственој историјској перспективи читавога човечанства, које се заједнички уздиже са једног ступња прогреса на нови. Савремени глобалисти баш ту јединствену историјску перспективу човечанства све отвореније поричу“ .

Идеја о заједничком светском друштву је само плански искоришћена  од стране носиоца глобализма како би се изманипулисала не само најшира јавност, већ и национални „представници“ који су увлачени у наднационалне структуре.

Други тип је управо глобализам тих наднационалних структура – глобалних елита, који је Панарин назвао езотеричним глобализмом. Он се одвија на нивоу тајне политике, тајних служби, тајних друштава, дакле често у „подземљу“ и невезан је за интересе широких народних маса, већ само „изабраних“ који имају своја правила и формирају наднационалне структуре. Они своје интересе остварују преко широког дијапазона организација, од јавних, преко полутајних до сасвим скривених који покривају целокупну сферу људског деловања, људског живота.

Трећи тип јесте глобализам заснован на процедури претварања једне велике силе, са свима њеним националним и локалним ограничењима, у јединог носиоца светске власти у условима једнополарног глобалног система. Овај трећи тип се манифестовао као глобална доминација Сједињених Америчких Држава. Иако су глобалне елите по саставу мултинационалне, а по идеологији наднационалне, оне су у свим димензијама биле усмерене ка овој земљи – већина моћних политичких организација и снажних глобалних корпорација има своје извориште или упориште на северноамеричком континенту. Тако су Сједињене Америчке Државе постале језгро глобализма и покретач глобализацијских токова новијих времена.

Сведоци смо великих промена, трећи тип глобализма губи на снази. То међутим не значи да је глобализам на умору.

Глобализам и тежња ка глобалној идеолошкој хегемонији

Термин идеологија је настао у доба Француске револуције и њеним творцем се сматра Де Траси, Француз шкотског порекла, који је под идеологијом подразумевао науку о идејама, при чему су идеје биле само продукт људског мозга, а на основу информација које мозак добија од чула.  Идеолози, група филозофа окупљених око Де Трасија и Института који је основао, су настојали да све појмове филозофије објасне рационално. За њих је сва претходна филозофија била метафизичка. Познати су по изразу  laissez-faire, који се везује за слободно тржиште. Били су против интервенционизма у економији, заступници републиканског политичког уређења, заступници свих врста слобода и једнакости (идеја просветитељства). Пежоративно значење термину идеологија даје Наполеон који је са идеолозима имао врло занимљив однос  (видети Кара–Мурза, ниже наведено дело). Термин идеологија се данас веома различито тумачи, а често има негативно значење. У енглеском језику термин идеологија има неутрално значење и представља скуп друштвено – политичких, моралних, религиозних и других ставова  једне друштвене групе. Но, проблем са неутралношћу појма идеологије се јавља  ако (кад) се установи да се она намеће, односно када друштвена група креира теорију и начине њене примене ради задовољења сопствених потреба и жеља на рачун потреба и жеља других. При том, наметање може бити засновано на сили (оружаним дејствима на пример), али и без примене силе.

У овом другом смислу, уводи се термин идеолошка хегемонија којим се означава сваки покушај моћних група (владајуће класе код Грамшија) да сопственим веровањима, вредностима, моралу и ставовима дâ универзалан значај и прикаже их као природан поредак ствари. У ту сврху уводи се контрола школа, закона, религијских организација, медија као и  разна политичка и друга средства (Ариго и Јанг).  Хегемонија се овде схвата у смислу како ју је означио Грамши. Према Кара–Мурзи: „По Грамшију се власт владајуће класе не држи само на насиљу, већ и на сагласности. Механизам власти није само принуда већ и убеђивање. Овладавање власништвом као економска основа власти није довољно – превласт поседника се тиме аутоматски не гарантује нити обезбеђује стабилна власт . Значи, држава, ма која класа била владајућа, стоји на два стуба – сили и сагласности. Стање у коме је постигнут довољан степен сагласности Грамши назива хегемонијом (…) хегемонија претпоставља не само сагласност, већ и благонаклону (активну) сагласност при којој грађани желе оно што је владајућој класи потребно“.

Према томе, да би хегемонија била постигнута, неопходно је користити „лаж у обландама“, манипулацију јавности. Грамши је термин хегемонија користио на нивоу државе и у оквиру теорије класа. Говорити о глобализму, значи говорити о тежњама ка идеолошкој хегемонији на глобалном нивоу. Војни аспект глобализма, примена силе, се испољава када други методи закажу или кад их је потребно појачати или убрзати.

Глобализам за његове носиоце има исту улогу као идеологија за Републику у време директоријума – да штити позиције оних који се дистанцирају од света желећи корист само за себе. Но, ваља рећи да глобализам није засебна идеологија нити се чврсто везује за једну конкретну идеологију, већ пре за читав сет идеологија од којих се поједине проглашавају за неприкосновене у одређеним периодима и на одређеним местима, у зависности од конкретног циља који се жели постићи. Крајњи циљ је светска (глобална) владавина. На тај начин, глобализам представља пре надидеологију наднационалних  структура који теже стварању глобалног наддруштва (Зиновјев).

Напомена аутора: Текст је прерађени исечак из мог магистарског рада „Утицај глобализације и глобализма на спортске догађаје“ и није заокружен, већ представља увод у друге текстове на теме које се тичу глобализације и глобализма

Литература:

• Arrigo, В., Young, Т.(1999).The Dictionary Of Critical Social Sciences. Westview Press.
• Зиновьев. А. (2000). На пути к сверхобществу. http://www.zinoviev.ru/ru/zinoviev/zinoviev-sverch.pdf
• Кара–Мурза, С. (2008). Манипулација свешћу. Преводилачка радионица Росић: „Никола Пашић”.
• Keohane, R. , Nye, J. (2000). Globalization: What’s New? What’s Not? (And So What?).
• Foreign Policy, No. 118, стр. 104-119.
• Марковић, М. (2006). У Зборник радова „Филозофеме“. Српски филозофски форум, Нови Сад. Стр. 5 – 18.
• Павленко, В., Штол, В. (2013) Проект «глобализация»: роль и место во всемирно историческом процессе (I) Обозреватель-Observer [онлајн], стр. 6–26. http://www.observer.materik.ru/observer/N4_2013/006_026.pdf
• Павленко, В. и Штол, В. (2013) Проект «глобализация»: роль и место во всемирно-историческом процессе (II). Обозреватель-Observer [онлајн], стр. 5–28. http://www.observer.materik.ru/observer/N5_2013/005_028.pdf
• Панарин, А. (2002) Православная цивилизация в глобальном мире. Алгоритм.
• Панарин, С.  (2011) Дезертерство елита у епоси катастрофа. У: Летопис матице српске књ.488 св.4, стр. 528-529.
• Панарин, А. (2012) Агенти глобализма. Летопис Матице српске, књ. 489, св. 1-2, стр. 108–135.
• Панарин, А. (2012) Манипулатори и мешетари Нове интернационале“. Летопис Матице српске, књ. 490, св. 3, стр. 415–435
• Pečujlić, M. (2003) Globalizacija – dva lika sveta. У Aspekti globalizacije. Beogradska otvorena škola. http://www.bos.rs/materijali/aspekti.pdf

Categories: Аз и буки

Tags: Владанка Војводић Милетић, глобализам