Војислав М. Станојчић: Очекујући Сретење Господње и Вучићевог кандидата

Реформе и избори, управо овим редоследом, главне су теме које Александар Вучић преко медија непрестано намеће грађанима Србије, без којих им нема бољег живота једнога лепог дана. Реформе су непрестано – ако не у току, а оно бар у најавама да ће их бити – док су тренутно најважнији избори за Председника републике, или можда и остале органе власти широм земље, ако тако одлучи премијер.

Александар Вучић

Чекајући одлуку: Александар Вучић

Сад је највећа непознаница кога ће он предложити као свог кандидата. Досад се знају само они који му се не допадају, али је обећао да ће на Сретење објавити ко је човек (или можда жена) по његовом укусу и потребама.

Медији – шта би друго – настоје колико могу да што више збуне бираче, па распредају приче о могућим кандидатима, нагађају који би могли да добију подршку појединих странака и колики су им изгледи да стигну до Андрићевог венца. Једногласни је закључак да је неопходно уједињење „проевропске опозиције” око једне личности како би могла да се супротстави кандидату СНС-а, али се засад не примећује да су те странке спремне и способне да се договоре.

Но, пре свега, знамо ли шта у нашим условима уопште значи „проевропска опозиција”? Каква је разлика програма тих странака од програма еврофанатика Вучића и његових следбеника? Шта ће оне да понуде досад неодлучним или потпуно разочараним бирачима, који уопште не користе право гласа. Која би их обећања привукла на биралишта?

Кандидати и кандидати за кандидате (Извор: TakoStojeStvari.rs)

Кандидати и кандидати за кандидате (Извор: TakoStojeStvari.rs)

Основнo је, према томе, питање: да ли су „проевропски опозиционари” уверени како су у стању да надмаше СНС и њеног председника у послушном испуњавању онога што Запад затражи, па се тако најзад докопају власти или им је њихов опозициони положај сасвим задовољавајући, пошто не сносе никакву одговорност за дешавања у Србији, већ без икаквих последица могу да критикују погрешне одлуке владајуће клике, уместо да њих неко позива на одговорност?

Александар Вучић непрестано плаши бираче да ће дати оставку на место премијера ако његов кандидат за председника Републике не буде изабран. Што подстиче неке стручњаке за политику да објасне јавности како је веома важно да победи управо онај кога премијер предложи како не би била отежана њихова сарадња, док могућу Вучићеву оставку не узимају у обзир.

Томислав Николић, коме се очигледно допала улога председника Републике и желео би да је понови, први је најавио своју кандидатуру.

Томислав Николић / Фото З. Јовановић

Сам свој кандидат: Томислав Николић (Фото З. Јовановић)

После њега су се постепено јављали и други кандидати: заступник грађана Саша Јанковић, потпредседник ДСС-а Александар Поповић, председник Двери Бошко Обрадовић, несуђени председник Генералне скупштине УН Вук Јеремић… а уследила је и најава чак двојице кандидата из редова Српске народне партије – њеног председника Ненада Поповића и Милана Стаматовића, једног од оснивача те странке. (Занимљиво је да је СНП, иако није присталица Европске уније, чланица владајуће проевропске коалиције, а и да њен председник изјављује како је „отворен за разговоре о заједничком кандидату наше коалиције ако се буде ишло на постизање таквог договора”. Што је само још једна потврда старе изреке да је у политици све могуће.)

На кандидатуре Саше Јанковића и Вука Јеремића реаговали су из СНС-а и Покрета социјалиста. Посебно је лоше прошао Вук Јеремић „који је успео да својом политиком посвађа Србију са најмоћнијим земљама, а сада би да као председник Србије буде помиритељ у Србији и зато је он лажни помиритељ”, изјавила је гђа Зорана Михајловић, док је Александар Вулин закључио како ће Вук Јеремић, „после бројних неуспелих покушаја да се удоми негде у свету, покушати да се удоми негде у Србији”.

Део кампање против Јеремића: Информер од 17. јануара 2017.

Део кампање против Јеремића: Информер од 17. јануара 2017.

Јасно је да још ништа нисмо чули, да је ово само почетак кампање против кандидата који се не допадају Вучићу, и да је њен циљ да их представи у најгорем светлу. Како се избори приближавају, биће све више ниских удараца, што ће уједно бити и најбољи знак колико се премијер, заправо, плаши могућег пораза, иако је тешко поверовати да би он заиста испунио своју претњу и поднео оставку. Србија, нажалост, није толико срећна земља.



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s