Ђакон Ненад Илић: „Српска Нова година“

Можда да избегнемо већ досадно прегањање о календару. Без обзира да ли почетак Нове године обележавамо са данашњим даном или га у складу са већинским искуством видимо 1. јануара по практично важећем календару, можемо да нам пожелимо нешто добро у овој години.

ni-1412017

Можда је то кашњење од тринаест дана потребно нама Србима да се добро смислимо како да почнемо годину. Један дан је мало 🙂

Шта год добро пожелели а да није добитак на лутрији – жеља има смисла само ако покреће и усмерава нашу активност (мада је чак и за очекивање добитка на лутрији потребно изаћи из куће и дати неку пару за тикет).

Појединачних жеља је много и тешко их је побројати, али можда бисмо могли да пронађемо макар неке заједничке жеље.

Као прво – било би добро да коначно схватимо да је у овом свету рат практично непрекидан. Кад бисмо развили свест о томе да се налазимо у сред економског, културног, духовног ратовања и да у свему трпимо приличне губитке због наше пасивности, без обзира чиме је она изазвана – самооправдање нам ту не помаже много – можда бисмо могли да пожелимо да почнемо у тим ратовима да добијамо по неку битку. Па кад се мале победе умноже – можда се отвори простор и за лакше остваривање појединачних жеља.

Прича о томе да побеђујемо не помаже много ако ми не осећамо да побеђујемо.

Које су то битке у економији, образовању, науци, култури, ширењу вере на које можемо да пристанемо и које могу да нам побуде жељу за борбом, уместо гњецавог безнађа и роптајућег трпљења у коме смо се прошле године још дубље заглибили?

Није на једном човеку, ни на једној групи, ни на једној партији да формулише наше жеље. Морамо их сами изнети, али са надом да се оне могу испунити. Жеље за које се не надамо да се могу испунити не вреде нам много.

У економију се не разумем довољно и остављам предлоге у тој области онима који се боље разумеју. Али да не заборавимо да колико год већини нас то био можда горући проблем да не заборавимо да економски проблеми, колико год велики, нису једини и можда се лакше решавају кад се неки други проблеми реше.

Прилажем овде неколико за које је потребно окупљање и сабирање снаге и памети, а имају везе са областима којима се са својим пријатељима бавим. Оне су можда још увек велике али у њима има места за проналажење мањих жеља које појединачно или заједнички можемо испунити.

Рецимо – да капитализујемо нешто чега се многи од нас стиде, а о томе већ и многи у свету другачије говоре – то што смо пре четврт века, међу првима пружили отпор глобалистичом цунамију. Поготово сад кад глобализам полако али сигурно почиње да пуца по шавовима. Прошле године је чак и Хашки суд морао да изрекне ослобађајућу пресуду покојном Милошевићу. Можда није изгледно тражити одмах извињење за све оно чему смо били изложени, али није ван памети изменити наш имиџ у правцу очекивања неких првоборачких бонуса. А после… Без обзира да ли смо Милошевића волели или не. Сви заједно смо на неки начин учествовали или макар трпели последице једног пораза, који сад престаје да буде бесмислен.

Да коначно почнемо да поштујемо на прави начин наше жртве. А имамо их толико много.

Затим – да под хитно успоставимо извозну снагу наше културе како бисмо очували наш национални идентитет. А управо то што смо поред свега до сада успели да га сачувамо – један је од највећих наших успеха.

Да не заборавимо да је највредније што нисмо сачували наша духовна култура, сачувана у нашим манастирима, на иконама и фрескама, у старом појању, може да постане тема конкурса али и приватних иницијатива. Наравно не само у то него и у све остало вредно из наше традиције поново се загледати чистог срца. Савремено обликована дела на основу овог материјала. у најразличитијим облицима и формама, увек ће бити пожељна на међународној сцени.

Да спасемо наше образовање од плагијаторства у сваком смислу. Пре свега да престанемо да плагирамо туђе образовне системе, притом још и насумично изабране. Да почнемо да вреднујемо успехе наших ученика на прави начин.

Да помогнемо макар мало наше научнике и проналазаче као што је на пример Милковић из Новог Сада, који на Теслином трагу има револуционарни проналазак – скоро перпетумобила, а не знамо шта с тим да урадимо.

Да се изборимо за очување традиционалних вредности које су истовремено и општељудске вредности и да их на свакодневном нивоу враћамо у обичаје а не да ламентирамо над „примитивцима“ који су се намножили…

Да коначно схватимо да без обзира на ограниченост доступних добара једни друге не угрожавамо него смо потенцијална помоћ једних другима.

Има сигурно још много оваквих жеља. Можда ће нас неке од њих побудити. За неке је очигледно потребно да их прихвате и политичари, али политичари иначе делују под притиском. Пожелимо себи да се не предамо и да унутрашњи притисак који иде од нас колико толико уравнотежимо са спољним притисцима и личним слабостима касте политичара.

Да и нама Србима, после толико времена, коначно буде једна „Нова година“. Или макар година у којој ћемо осим по неког успеха наших спортиста, ма колико сјајног, остварити још по неку победу.

Да бисмо на крају ове године поново наслутили наду.

Можда да почнемо са списком жеља. Али не оних „лутријских“. 🙂

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

Оставите коментар