Недавно се завршила друга сезона америчке серије „Човек у високом дворцу“, снимљене по мотивима истоименог култног романа Филипа К. Дика (усрдно их препоручујем). Као што већина читалаца вероватно већ зна, реч је о делу из поджанра паралелне историје: радња се одвија шездесетих година у Америци која је изгубила Други светски рат и коју су су окупирали и поделили Немци и Јапанци. И у серији и у роману, живот обичних Американаца под немачком и јапанском чизмом описан је застрашујуће уверљиво. Онима које такве ствари занимају препоручујем и сјајну књигу Роберта Хариса „Отаџбина“ на исту тему, али са савим другачијим заплетом.
Премијер Александар Вучић извео је за српску јавност малу демонстрацију паралелне историје када је прошле недеље говорио о поклоњеним миговима из Русије. Он је рекао да ће са набављеним миговима Србија моћи да заштити „градове, села и мостове“, али да нема намеру да води било какве офанзивне ратове и сукобе. „Ми смо ово урадили бисмо заштитили нашу децу и да бисмо им гарантовали будућност. Много смо српских глава изгубили“, поручио је премијер и као кључни аргумент навео следеће: „Наш народ онакву судбину какву је доживљавао 1995. и 1999. године више неће доживети“.
Хајде, заиста, да замислимо шта би било да смо тих година имали тих десет мигова-29 о којима је говоио Вучић. Хрватска онда сигурно не би смела да покрене офанзиву на Книн, а ако би и покушали, наши супериорни авиони би је стукли у зачетку, а на книнској тврђави би се и данас поносно вијорила српска застава. Следствено томе, да смо их имали 1999, НАТО не би смео да нас пипне и Косово би остало наше, по могућству без Албанаца. Тако отприлике изгледа верзија паралелне историје која произилази из премијерових речи, и било би баш супер кад би неко мало напрегао машту и написао књигу или сценарио на ту тему.
У ствари, уопште нема потребе да било ко напреже машту, јер смо 1995. године имали не десет, него четрнаест исправних Мигова 29, колико их је претекло од укупно двадесет који су набављени за време Анте Марковића. Као што знамо, „Олуја“ се свеједно десила, а мигови су остали у хангарима, јер је Слободан Милошевић проценио (исправно) да Крајину не треба бранити. Па ћак и да су ти авиони дигнути, тешко да би променили исход, јер је хрватска противваздушна одбрана још 1991. године доказала да са њима може да се носи тако што је оборила два комада.
А да смо их имали 1999? Е имали смо их, истих тих четрнаест, мада неки дотад више нису били исправни, али је процењено (опет исправно) да би их НАТО радари открили чим би упалили моторе, па би били уништени пре него што би стигли да полете. Стога смо их сакрили и тако сачували од непријатеља, али не и од зуба времена, тако да смо данас спали на четири, од којих само два могу да полете, док остали служе за резервне делове. И та два која лете су увелико дотрајала
Истина је, дакле, да поклоњени авиони нису никакав фактор одвраћања и да су се „Олуја“ и операција „Савезничка сила“ (а не „Милосрдни анђео“ као што неки тврде), догодиле не због тога што је, како Вучић рече, „Србија била слаба и неприпремљена да се брани“, већ су биле резултат Милошевићеве политике. И њихов исход – распад Војске Републике Крајине и одсецање Косова од Србије – био је предодређен том политиком, као што је у недавном тексту за „Пешчаник“ одлично објаснио Немања Стјепановић.
Најбоља одбрана од агресије, дакле, није број авиона него паметна и добро промишљена политика. Да ли Србија данас има такву политику? Два кључна документа која би требало да је дефинишу – Спољнополитичка стратегија и Стратегија одбране – усвојена су крајем прошле деценије и од тада нису допуњавани, иако се свет у међувремену прилично променио, као и безбедносни изазови у окружењу. Уместо да се граде на њима, српска спољна и одбрамбрена (па и сва остала) политика зависе од тренутног расположења премијера и хирова надлежних министара. Шта ће нам, уосталом, било каква политика сад кад имамо мигове – и паралелни свет у глави премијера који успешно већ годинама пројектује на нас.
Categories: Преносимо
Оставите коментар