Милош Милојевић: Одговор Д. Анастасијевићу или “Вучићу, буди као Милошевић из 1995“!

Поводом текста Вучић у високом дворцу Дејана Анастасијевића, Време, 29. децембар 2016; пренето и на Стању ствари

Милош Милојевић

Милош Милојевић

Постоје текстови који због своје претенциозности, квазиморалне надмености и политикантске демагогије просто провоцирају да се на њих реагује. Такав је текст, усудићу се да кажем, господина Дејана Анастасијевића објављен на сајту недељника Време. Када сам прочитао овај текст помислих да је писан и објављен у тзв. „најлуђој ноћи“ јербо се сваком деси да га понесе атмосфера и да попије неку више. Али авај, авај! – oвај кратак урадак објављен је 29. децембра. Mожда неки са новогодишњим лудостима почну и раније?

Елем, ако нисте прочитали горе споменути текст, он се бави – како сам аутор саопштава – деконструкцијом паралелног тока историје који је, поводом планиране набавке руских авиона, јавности саопштио Александар Вучић. Према речима премијера – које преноси Анастасијевић – „Ми смо ово урадили да бисмо заштитили нашу децу и да бисмо им гарантовали будућност“. Даље се наводе и друге Вучићеве речи кључне за разумевање целокупног текста: „Наш народ онакву судбину какву је доживљавао 1995. и 1999. више неће доживети.“

Да разјаснимо једну ствар – Вучић је вероватно у праву када каже да набавка шест ловачких авиона није агресивно усмерена према српским суседима. Тај тим и та количина авиона генерално су потпуно неупотребљиви за било какво офанзивно ратовање. И да се разумемо: та бројка авиона није погодна ни за неку нарочиту дефанзивну улогу. Војни значај ове набавке стога је упитна и многи су дошли до закључка да је разлог набавке руског наоружања пре пропагандно-политичке него војне и стратешке природе. Укратко, ако руски авиони пристигну за неки месец они ће више ојачати Вучићев рејтинг (је л´ то још увек могуће?) него укупну одбрамбену снагу Србије.

Оно што је занимљиво у Анастасијевићевом тексту није оцена Вучићевог говора и његове сувислости него ауторово размишљање о алтернативној историји коју тобоже Вучић излаже. Наиме, ако се критички размотри Вучићева теза да би Србија – да је располагала овим борбеним капацитетима – била способна да одврати Хрватску од извођења операције Олуја 1995, односно НАТО од агресије 1999. године, лако се долази до закључка да ово нема много смисла. Наиме, Савезна Република Југославија је у обе прилике располагала са више авиона истог типа, додуше знатно слабије опремљених, па су опет споменуте војне акције уследиле уз, за Србе, тешке последице.

Тако да када се овај сегмент Анастасијевићевог текста размотри њему се нема шта приговорити. Са становишта аритметике војних ефектива, он је апсолутно у праву. Отприлике као што би био у праву неко ко би рекао да када би Србија имала француске топове 1914. Аустро-Угарска се не би усудила да изврши агресију на Србију. Али, ми наравно знамо да је Србија имала те топове и да је Аустрија упркос томе напала Србију. Тако да је сасвим разложан закључак да поседовање тог-и-тог типа оружја у одређеним ситуацијама није представљало одлучујући фактор одвраћања потенцијалног агресора.

Да се Анастасијевић задржао на овој опсервацији ништа се не би могло замерити. Али авај, авај! – идеологија је по ко зна који пут узроковала перфидно злостављање расуђивања. Тако да у једном одељку Анастасијевић бележи следеће: „поклоњени авиони нису никакав фактор одвраћања“ и да су се „Олуја“ и „Савезничка сила“ одиграле не зато што је, како Вучић каже, „Србија била слаба и неприпремљена да се брани“ већ због погубне Милошевићеве политике.

Наравно, све горе наведено је серија глупости. Наравно да „поклоњени авиони“ могу бити фактор одвраћања. Можда не шест поклоњених мигова али – кажу неки – да Израелу много боље иде од кад је добио значајне контигенте америчких авиона Ф-16. Познаваоци тамошњих прилика кажу да је генерално неразумно напасти државу која располаже надмоћном авијацијом и уопште оружаним снагама. Да ли је гарант израелске безбедности промишљена политика? Тешко. Посебно ако се та политика изузме из контекста војне, привредне надмоћи и серије постигнутих војних победа.

Невезано за авијацију, свакоме је јасно да је тврдња да су се акције „Олуја“ и „Савезничка сила“ одигравале независно од непријатељске процене способности СРЈ да узврати крајње небулозна. Сувишно је аргументовати да респектабилне војне снаге одвраћају непријатеља. То што одређен мали број летелица вероватно не би одвратио Хрватску и НАТО, не значи да би никакви одбрамбени капацитети СРЈ не би утицали на одлучивање у војном врху Хрватске односно Алијансе. Заправо, недавни развој ситуације у Сирији јасно указује да располагање савременим и масовним средствима за противваздушну одбрану и те како може да натера чак и једну тако моћну војну силу какве су САД да два пута размисле да ли су спремне да предузму операције ширег обима.

Међутим, ово разматрање улоге наоружања у одвраћању потенцијалног агресора није ни најинтересантнија поента чланка. Оно што изазива посебну нелагоду јесте ауторове оцена да је „Слободан Милошевић проценио (исправно) да Крајину не треба бранити“. Занимљиво је да је реч о јединој одлуци коју би неки приложник Времена оценио као разбориту. Да ли је она заиста била разборита питање је за неку другу прилику. С обзиром на ондашње стање југословенских оружаних снага и потенцијалну способност одмазде НАТО-а, можда и јесте.

Али, делује помало лицемерно и мучно за читаоца да аутор у листу – који уздиже Принципове пуцње, критички поглед на двадесетседмомартовска збивања проглашава злоћудним ревизионизмом а антифашистичку борбу проглашава једним од темељних вредносних оријентира – заступа једну тако тврдо прорачунату реалполитику. Тешко да би трговачко рачунџијство повољно оценило оно што је уследило после Принциповог тираноубиства, преврата од 27. марта а о партизанском верању по босанским беспућима (да ипак не употребимо неки народскији израз) и да не говоримо. Са становишта хладнокрвне прорачунатости, сви ти потези су били крајње суманути. Немојмо се заваравати да и у оно доба није било Анастасијевића који би Пашићево хипотетичко поклоњење у Бечу, приступање Југославије Тројном пакту и једну лежерну колаборацију са Немачком оценили као чин врхунске политичке мудрости. Знамо да је таквих људи било иако о њима не знамо а ни не желимо да знамо Бог зна шта.

Милошевићев хладни макијавелизам добро се уклапа у ту традицију српске политике. Ону коју не памтимо а није нам посебно ни жао што је не памтимо. Милошевић је одустајући од покушаја да сачува своје сународнике од агресивне Владе обезбедио краткотрајну наклоност ондашњег хегемона и обезбедио какав такав мир за СРЈ – али зар се истом логиком нису носили господа Драгиша Цветковић и Александар Цинцар Марковић? И зашто су они који су устали против њихове „мудре политике“ вредни хвале док су они који сматрају да је СРЈ требало – или чак имала моралну обавезу – да помогне одбрану својих сународника од агресије загребачке Владе вредни презира?

На памет ми падају два потенцијална одговора. Један је да је партизанско јурцање по шумама и горама у оно време „кад смо бежали испред разноразних непријатеља“ херојски подвиг неких тамо људи а да би евентуални Милошевићев хазард додатно угрозио наш већ увелико пољуљани малограђански комфор. А то је, јасно је ко дан, неприхватљиво. Друга опција јесте да је сумануто бранити Србе у Хрватској али да је веома разборито и морално супериорно стати на црту Немачкој када је једна велика сила још у полуропцу, друга немачки савезник а трећа није баш сигурна да ли би хтела да војује. Посебно ако Србе у Хрватској треба бранити од хрватске политике према којој је овдашња полуграђанска-полусоцијалистичка квазиелита увек осећала инфантилну сервилност. Мени ниједна од ових опција не делује морално прихватљиво. А вама?

Advertisements


Категорије:Разномислије

Ознаке:, , ,

2 replies

  1. Познати вуковарски лешинар-новинар, својим повраћкама још увек успева да задржи ред пред англиканским казаном. Колико ће још дуго, не зна се јер је баш јака конкуренција …

    Свиђа ми се

  2. „од хрватске политике према којој је овдашња полуграђанска-полусоцијалистичка квазиелита увек осећала инфантилну сервилност“ указује аутор. Заиста о тој сервилности писали су многи од Винавера, преко Црњанског, до Ломпара, упослиједње вријеме, али Милојевић је, чини ми се, у праву када у њој налази један инфантилан комплекс који би захтијевао даља етнопсихолошка истраживања.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s