Ознаке

,

Велика тајна Божића обично се своди на изјаву да је то најрадоснији хришћански празник. Поједини народни обичаји, преживјели силом традиције, заузимају више простора у нашим медијима од размишљања шта силазак Господњи заиста представља, колику чудотворност и величину.

Милана Бабић

Милана Бабић

Оваплоћење Христово камен је спотицања за људску мисао – за наш ум је непојмљиво да је Бог постао човјек. Улазак Онога који је изван историје у историју, Нетрулежног у свијет подложан распадању и смрти, Неограниченог у неслободу и ограниченост тијела, Безвременог, Предвјечног у вријеме.

Оваплоћење Христово нераскидиво је везано за Васкрсење, за Његову побједу над смрћу. Христовим Оваплоћењем човјек више није сам у створеном свијету: Ево, Ја сам са вама у све дане до свршетка свијета.

Опредјељење једне Дјевојке, да буде слушкиња Господња, представља повратак човјека, његовог достојанства у служењу Богу. Спремност Богородице на жртву, њена вјера и улога у спасењу свијета и човјека, несагледива је. Немогуће је рационализовати вјеру Дјеве Марије. Њено ћутање говори више од било које ријечи. Њен лик, тих и њежан, истовремено је чудесно јак и постојан.

Христов долазак на овај свијет објављен је славословљем: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Једноставна, питка, готово дјетиње једноставно исказана порука. На земљи на којој је најмање мира и добре воља; чија је историја, прије свега, историја ратова – немира, раздора, разарања, сукоба, мучења, убијања. На земљи на којој је у протеклих 10.000 година мир трајао само 292 године – Божић, слављење Христовог рођења, увијек је позив на предах, на тиховање, на минут спокоја у каиновско-авељевској историји. Сваки рат је, чињенично, братоубилачки рат. Сви смо потомци једног човјека и једне жене.

Осјетити, макар дијелом свога бића, смисао Оваплоћења Христовог значи – осмислити свијет, обојити свијет, уронити у богатство историје. Ко може не наћи себе престрављеним стојећи пред вјечним ћутањем бесконачног простора (Паскал)? Једино човјек огрнут, усиновљен, откупљен великом цијеном.

Очовечење Бога тих је догађај, историјски ненаметљив. Прецизно вријеме Христовог рођења је непознаница, али Књига каже: У петнаестој години владе ћесара Тиверија…кад управљаше Понтије Пилат Јудејом, и Ирод четверовласник Галилејом… За вријеме првосвештеника Ане и Кајафе.

Празник рођења Христовог спрва се звао првим Богојављањем, јер је са аспекта раног хришћанства био битнији датум духовног рођења (крштења) него тјелесног рођења. Празник Богојављења првобитно је посвећиван уопште успомени јављања Сина Божјег на земљи. Тек у IV и V вијеку уводи се слављење Божића у појединим провинцијама.

Хришћанска заједница у прва три вијека је окренута ка Другом доласку Христа и свеопштем васкрсењу. Ова група људи била је изложена гоњенима и страдањима непојмљивим данашњем човјеку. Зато та заједница није имала ону перспективу коју имају данашњи хришћани – Царство Небеско је било њихова непрестана стварност; живот – сам подвиг или страшни пад, одрицање од Господа.

Христос улази у историју, не као господар, већ као слуга. Рађа се у пећини, живи као син дрводеље, послушно извршава своје дужности човјечјег сина. До почетка Његове проповиједи са тридесет година подаци су малобројни. И, зар то није дивно, тишином био је један од нас!

Христовим рођењем, пристајањем да довијека буде и Син Човјечји и Син Божји, сви који смо барем дијелом свога бића хришћани, осјећамо испуњење неке веће правде. Колико год заслужили бол, као пала бића Божја, и муку, и страдање, и дрхтавицу, паскаловску и кјеркеговску, пред пространством космоса и нашом сићушношћу унутар њега, имамо сатисфакцију – и наш Бог је то исто осјетио поставши човјек. Каква је само његова молитва у Гетсиманског врту! Ко може рећи да се барем једном у животу није молио том молитвом! Дубоко у себи знамо да само Бог који је спреман да се роди и проживи људски живот, и то баш овако танано и нечујно до почетка Своје проповиједи, као један од најуниженијих, у добровољном осиромашењу (кенози), може једино да буде Бог човјеку. То је Онај за којим вапије Јов па виче: Ко ће ставити руку, Боже, на твоје раме и моје раме и измирити нас. Богочовјек. Онај који мири Творца и твар Својим оваплоћењем, страдањем и васкрсењем. Помиритељ.

Цијело хришћанство креће се између Христовог поздрава апостолима: Мир вам – и Његовог свједочанства: Нисам дошао да донесем мир већ мач. Хришћанство је парадокс, изазов за овај свијет, али и суд овоме свијету, мач Духа – како каже Свети Иринеј Лионски. Истовремено, оно је призив на преображај, непрестану могућност човјековог преумљења, преображаја себе и свеколике твари. Хришћанство је и непрестани позив на осмишљавање живота у сваком времену. Оно је дужно да дарује одговоре и на практична питања. Хришћанство није вјера – оно је систем живота, дјелатна духовност, стварност односа, а не идеја (Флоровски).

Вјерујући и невјерујући човјек стоје као антички јунаци једне трагедије – у непомирљивој супротности. Вјерујући човјек гледа из једног угла, невјерујући из другог. Што је једном смислено, за другог је будалаштина. Што је једном полазиште, други не узима у разматрање. Међутим, некада запањује до каквих све конструкција долази човјеков ум у тежњи да оповргне аутентичност Писма и, посљедично, Христове личности. Иако су рукописи Новог Завјета, по броју манускрипта, најочуванија књига на свијету, чији први примјерци нису много временски удаљени од описаних догађаја, за разлику од дјела Тацита, Платона или Аристотела чије очуване верзије од времена настанка дијели 1000 и више година, управо се аутентичност Новог Завјета доводи у питање (В. Димитријевић). Зашто? Да би се оповргао идеал човјека – Богочовјек, тако тешко савладив пут који Он нуди, истине које говори, максимализам на који указује и који је изазов, нешто што треба одбацити или митологизовати, да би се умирила нечиста савјест и живот учинио лакше проходним. Безазленијим.

Исток је преживио драму Христологије, упињао се, мучио, борио и изборио са два изазова – несторијанством и монофизитством. Ипак, несторијанство и монофизитство остали су изазов за људску мисао. Чисто несторијанство препознајемо у оптимизму рационализма, у прецењивању историјске критике, у митологизацији људске науке, у апсолутизацији политике и организације, у приоритету економско-производних односа; а монофизитска реакција се појављује у пуританском идеализму, у презиру према физичком човјеку, у неповјерњу према тијелу и његовим функцијама, у обездуховљењу структура, у митологизацији видљивих ауторитета, у мистицизму непогрешивог вођства (Х. Јанарас)

С једне стране, наше вријеме чедо је рационализације и технологизације. С друге стране, наше вријеме је чедо одбацивања оне укоријености у свијет и космос којим је тако дуго хришћанство оплемењивало свјетовне поретке. Глобализам – то је хришћанска јерес. Глобализам – то је херкуловски двиг хуманизма доведен до сатанских висина. У њему нема мјеста за хришћанску вјеру. Глобализам је нова вјера, вјера у свемогућство изабраних. Мали, презрени, одбачени, гладни и жедни, они којима када милост чинимо Њему чинимо – избрисани су са топографије вриједности овога новог свијета.

Како повратити смисао историји у времену које тежи да све обезвремени и сведе на тренутак, на сада, на одмах, на небригу за било кога осим себе? Како говорити у времену у којем је истина постала интерпретација, у епохи у којем капиталистички тотализам паралише критичку свијест и контролише саму способност мишљења претварајући у флуид све што би било стабилно (Б. Шијаковић)?

Тако што ћемо повратити актуелност библијске ријечи. Тако што ћемо на тренутне изазове одговарати талогом искуства. Ствари називати својим именима, разобличавати фарисејство, правити здраве аналогије, свједочити Истину. Ново доба? Када је оно почело? Са оваплоћењем Логоса. То је преломна тачка историје.

Када Флоровски каже да еволуција није факат већ конструкција, да она није нешто што је „дато“ већ нешто што се „уводи“ познавајућим разумом – те ријечи звоне. На исти начин отрежњује његова анализа методологије истраживања историјских процеса: „Потпуно је исти смисао историјско-генетских конструкција. Обично се заборавља да постоји неколико методолошких типова историје. Могуће је ‘без лукавог мудровања‘ описивати у хронолошком континуитету све ‘то што је било, и како је оно било‘; могуће је, пак, хаотичну масу конкретних чињеница, које се налазе у одређеним интервалима умјетнички синтезирати у ‘типове‘, ‘епохе‘, ‘средње пресјеке‘ и остало. Овдје су у питању два различита дискурса историјског познања: ‘првобитна историја‘ и ‘рефлективна историја‘, како је говорио Хегел. Међутим, у оба случаја недостаје унутрашња веза између елемента хронолошког низа, ту везу уноси само трећи методолошки дискурс, који је везан за ‘философију историје‘”.

Дакле, не може се говорити о еволуцији друштвених форми, то је конструкција. Живот није задатост и завршеност, ни на личном ни на друштвеном плану. Живот то је неизвјесност. Да, постоји непрестано „бојазан самобитности“ (Херцен), да тешко је стајати у страху од неизвјесности сутрашњег дана. Није лако бити свјестан отворености историје и носити бреме одговорности за свијет и за себе. Али преузимање одговорности је почетак пута.

(Евроазија, 13. 1. 2015)

Advertisements