Александар Лазић: Реч на годишњем парастосу протојереју Жарку Гавриловићу

Изговорено о годишњем парастосу протојереју др Жарку Гавриловићу у Дрежнику код Ужица

Протојереј др Жарко Гавриловић

Протојереј др Жарко Гавриловић (1933-2016)

Ако би нечијим речима требало описати живот вашег и нашег Жарка онда ми се чини да је набоље цитирати највећег српског песника, и то из „Лажног цара Шћепана Малог“:

„Свак је рођен да по једном умре,
част и брука живе довијека!
Без муке је јунаковат лако,
ма под круном од олова тешко.“

Данас, годину дана од како наш Жарко није на овоземаљском бранику вере и нације, на бранику Светосавља и Српства – желим да истакнем да он није „јунаковао“ лако. И није случајно у једном од, нажалост ретких, написа поводом његове смрти истакнуто да „није имао сабљу у рукама, ону материјалну, од челика; али је стално био на мегдану“ (В. Димитријевић). О том Жарку, или Жарију како смо га ми у породици од милоште звали, покушаћу да вам кажем нешто – овог пута не о научнику и аутору великог броја књига (од философије Божидара Кнежевића преко „Српских псалама“ и „Исуса Христа као историјске личности“, до Православног кувара и „Букварице“, „Словарице“, „Светосавског декламатора“ за децу).

Колико је ваш и наш Жарко лично живео скромно, готово аскетски, толико је иза њега остала раскошна библиотека и архива. И није тајна, и нећу крити од вас – нисмо много одмакли у сређивању те архиве, али непоколебљиво стојимо да нам је очување лика и дела протојереја др Жарка Гавриловића први задатак и оно што смо прихватили као аманет. А нисмо одмакли јер се мука која је вашег и нашег Жарка пратила за живота настављена и после његовог упокојења: прво смо помислили да су многи одахнули кад је променио светом – сви смо сведоци да он није штедео ни себе ни друге; онда нам се учинило да му се свете и после смрти јер нису, по њиховој процени, стигли да то довољно ураде за живота; на крају смо схватили да га се и мртвог плаше, јер је „човек јачи мртав него нечовек жив“ (блаженопочивши патријарх Павле).

Намерно сам поменуо и патријарха Павла, са стране је изгледало да ваш и наш Жарко води некакав „рат“ против њега – али кад погледате архиву видите да је слично било и са патријархом Германом и са многим свештеницима и јавним делатницима: нит која се провлачи јесте да он са свим тим људима није имао ништа против на личном плану, него је кроз живот ишао вођен осећајем за Правду и оним да је „Истина Једна и у Једном“, као и да се „Богу треба већма покоравати него људима“ (Дела ап. 5,29).

Протојереј др Жарко Гавриловић (1933-2016)

Протојереј др Жарко Гавриловић

И кад прочитате документ „Синопсис мог живота у Христу“ који је остао иза њега, видите борбу и муку: ОЗНУ помиње још приликом уписа у Богословију, после завршене војске пише „хвала Богу када сам извукао живу главу из војске и одслужења војног рока и без осуде на Војну робију, која ми је висила о концу“. У Цветкама код Краљева, 1950-их година, већ креће судски спор око говора на једном опелу и добија претње ликвидацијом, а сведочи да му је благајник црквени донео „кратеж“ да пуца ако неко крене на њега! У Енглеској, на последипломским студијама на Оксфорду, тамошњи Срби га оптужују да је дошао по налогу комуниста, протестанти покушавају да га натерају да упише њихов колеџ, а по повратку у земљу оптужују га за сарадњу са емиграцијом и виђање са краљем Петром (што је, додуше, била и истина, ручао је са краљем). „После мог повратка из Енглеске мој даљи опстанак није више био могућ у Краљеву“, пише ваш и наш Жарко: у игру сада улази служба под називом ДБ, следи селидба у Београд, службино растурање брака, недозвољавање да буде изабран за професора на Богословском факултету… Одбија да буде члан „државног“ Удружења свештеника Југославије, као што одбија и све друго што се косило са његовим ставовима: није наш Жари био рођен да буде „подобан“ и „укалупљен“, већ да сведочи Христа. Следи пензија у четрдесетој години, потуцање од једне до друге београдске цркве, али и предани научни рад који нажалост није крунисан завршавањем Православне енциклопедије.

И после овог кратког прегледа мука које је претрпео скоро духовито звуче речи које је записао на крају поменутог документа, неколико година пред упокојење: За сада ме нико „у тоталном миру и мировини“ не дира, осим мафије у Цркви и држави која ми прети.

У Архиви је остао и податак да је у родослову Гавриловића наш Жарко отишао много уназад и стигао до јунака Баја Пивљанина. Али и тамо је писао као научник, оставио је једно велико АКО: ако је Бајо Пивљанин имао потомке, онда он и остали Гавриловићи из Дрежника воде порекло и до њега. Кажем, није ту научно доказао, али је живот који је ваш и наш Жарко водио био живот јунака, па је то посредна потврда тог родослова, можда и већа него они непотпуни историјски подаци до којих је стигао.

Био је велики беседник и није лако говорити о њему. Остало је и много беседа које је изговорио на гробљу, у различитим приликама. Али једна се понавља на много места, и има посебно место. То је беседа његовом и нашем Ранку (1930, Дрежник – †1998, Смедерево), још једном светлом имену из лозе Гавриловића. За крај, прочитаћу вам делове те емотивне беседе:

„Расли смо у породици која је била многодетна. Ми смо у породици нашој имали деце од четири мајке. У истој кући смо расли исти хлеб јели, исте игре играли, и братски се слагали. Међу нама није било неких проблема, међу нама је владала слога, како тада – тако данас и тако велим до века. Као деца остали смо рано без мајке. Морали смо да се довијамо и да се отимамо за кашику и за виљушку и за парче хлеба и за парче сира, ратне године су биле. Немаштина. Ослобођење, исто тако немаштина и откупи. Ја знам да сам кукао и плакао за сир, Ранко се увек знао снаћи, Ранко је био толико сналажљив да је био четовођа међу децом и да је давао задужења сваком ко треба да припреми за заједничку гозбу: ко треба сир, ко треба сланину, ко хлеб, а штавише и врућу ракију. […] Знам да је патио све патње људи из околине и знам да је помагао свакоме коме је могао. Један филозоф каже „сви сатови рањавају, последњи убија“.

Сви смо у породици везани и онда и данас, а посебно он и ја смо били везани пошто је он био на једној страни клацкалице државно-политичке и црквене, а ја на другој. Он је био на левици ја на десници, и поготову у млађим данима смо имали жучне расправе и погодило ме кад је у тестаменту оставио да му опростим младалачку занесеност за партију у коју се и он разочарао, али је остао доследан своме политичком убеђењу – које ја никада нисам хтео да реметим – желећи уз њега да буде поштен частан човек, частан грађанин овог друштва какав је и био.

Да искористим његове речи, управо ово да је ваш и наш Жарко, пре свега, био поштен и частан човек јесте оно што треба свима нама да буде водиља, и да следимо његов светао пример који показује да се и у најтежим ситуацијама не сме издати вера и нација, нити порекло и породица, јер:

Свак је рођен да по једном умре,
част и брука живе довијека!

Ја се од ујаковог упокојења молим светом владики Николају, за кога је наш Жарко био посебно везан и за чији се светачки лик предано борио – па и данас кажем: Свети владико Николају, моли Бога за душу нашег протојереја Жарка!

Аутор је сестрић протојереја Жарка Гавриловића

Advertisements


Категорије:Српско православно стање

Ознаке:, ,

6 replies

  1. Царство небеско подари Господе!
    Вјечнаја памјат !

    Свиђа ми се

  2. Zar se pod ovakvim skaradnim nikom može ovim tužnim povodom obraćati Gospodu?
    Uvreda je to velika za pokojnog Žarka, čoveka i Srbina dostojnog divljenja!
    Neka mu je laka srbska zemlja.

    Свиђа ми се

  3. Хвала Александру Лазићу на овој евокацији свијетлог лика Жарка Гавриловића.
    Све су силе биле удружене против њега али је он, радећи по својој савјести која је божанска одлика човјека, истрајао по оној јеваћеоској: благо томе ко претрпи до краја:

    Свиђа ми се

  4. Диван говор.
    Вечни помен и Царство Небеско проти Жарку!

    Свиђа ми се

  5. Изванредно написана реч. О почившем проти Жарку Гавриловићу сазнао сам много тога претходних годину дана, од његовог упокојења. Заиста упечатљива личност српске црквене, културне и политичке историје. Надам се да ће његова обимна и разнородна писана заоставштина наћи сзаинтересоване издаваче а потом и стићи до читалаца.

    Свиђа ми се

  6. Вјечнаја памјат дивном пастиру проти Жарку.
    Да чује оне дивне речи Господа: „ Добри и верни слуго, у маломе био си ми веран, уђи у радост Господара свога “ (Мт. 25.21)

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s