Не ваља политички систем у коме живимо и сви то видимо. Осећамо се беспомоћни и тешимо се. Колико је само сјајног хумора потрошено на представнике власти. Не можемо им ништа – па онда макар да им се смејемо, ругамо, понекад да их заједнички, због немоћи, мрзимо. Или оговарамо, беснимо. А свиме тиме, осим што се кваримо, само отпуштамо сигурносни вентил и наше незадовољство чинимо безопасним. По нас али и по полуге погрешно успостављеног система.
Велике промене настају кад било која алтернатива почне да изгледа боља од садашњости. Пре тога, док систем може да пружи чак и најмање и најбедније задовољење мрвицама које су бачене беспомоћнима, за огромну већину, али и за нас, није бесмислено да се држимо онога што тренутно имамо, колико то год било мало и безначајно, уместо да се упустимо у ризичну и непознату будућност. А и минимална утеха помаже да останемо у том незадовољавајућем али ипак сигурном, макар и понижавајућем стању.
Рекло би се да је наш проблем у томе што нас је катастрофална парада политичара убедила у то да до дна може још доста да се путује. Под дном сад већ мислимо на то да останемо без хране за нас и нашу децу, избачени на улицу, без грејања, струје, мобилног телефона, интернета. Све у свему изгубили смо наду у промену пре него што дође до катаклизме.
Можда би било у оквирима елементарног људског достојанства да се подсетимо онога што бисмо могли да будемо, уместо да пристајемо на оно на шта смо натерани.
Ми који припадамо Цркви знамо да је наше назначење Богочовек.
И пред собом и пред светом имамо обавезу да сведочимо Богочовека. У мери у којој смо се с њим спојили, колико смо узрасли. Ма колико то било мало или много.
Не одређује наш однос са Богом економско стање. Да ли смо сиромашни или богати. Међутим, кад елементарна људска солидарност, кад основно људско достојанство буде угрожено – не можемо да останемо равнодушни.
Бог је са нама, али колико смо ми са Њим? Колико се боримо за људско достојанство унутар саме Цркве? За достојанство верујућих људи, за достојанство свештенства? Достојанство није исто што и сујета, оно је више обавеза. Заједничка обавеза – сачувати и достојанство других и своје сопствено. Не према грађанским и економским критеријумима, него према Богочовеку.
О, Господе, да ли ћемо твојом силом и љубављу коначно опет постати субверзивни за овај свет који је очигледно у великом квару? А права субверзивност би вероватно била заснована на гласном и јасном постављању слике човека као бића на путу ка Богочовеку, бића створеног по образу и подобију Божијем. Сви компромиси на том путу сад већ заслужују само презир.
А понекад изгледа да смо се претворили у сам млаки компромис.
Уместо да правимо инфлације ордења и грамата, можда бисмо могли да делимо необрађене крстове – према моћи оних који треба да их носе, али и према духовној процени колико им је потребно да постигну равнотежу. Уместо да се старамо о самоодржању институције за коју нам је Бог обећао да је врата адова неће надвладати – можда да се упрегнемо заиста у службу лечења оболелог света, колико је то у нашој моћи, да се отворено и радосно боримо за живот света. Да свештенству уместо грађанских критеријума успешности буде циљ пастир који даје живот за своје стадо. Да верујућем Народу Божијем не буде циљ детињасто збацивање бремена слободе и пребацивања било на успешне или неуспешне духовнике, него преузимање озбиљне улоге одржавања цркве у своје руке, наравно под вођством свештенства, али уз пуни свест да и свештенство треба понекад будити. Поготово кад достојанство људске личности почиње и у Цркви и ван ње драматично да бледи. Не можемо се сакрити од Богочовека.
Због чега ми комуницирамо овде?
Један од можда најважнијих разлога је – утеха.
Тешимо једни друге. тешимо једни друге зато што пронађемо да има још неког ко мисли као ми. Нисмо потпуно сами. Тешимо једни друге чак и кад се расправљамо, па чак и кад се свађамо.
Постоји неко ког интересујемо, ко се овако или онако бави нама.
Свет је постао тешко подношљив, утеха јесте потребна и она је нешто од љубави.
Међутим, сви добро знамо да у целом овом процесу комуникације постоји и уграђена замка. Ми се анаестезирамо и заправо уз одређене муке пристајемо на свет који је потпуно у квару.
Питање је једноставно. Да ли бисмо можда боље искористили и овај комуникациони канал, не да анестезирамо једни друге и помажемо једни другима да се прилагодимо болно погрешном свету, него да ојачамо једни друге у способности да одбијемо овакав свет? Да нам постане неподношљив, и да уместо сати које проводимо плутајући по информацијама које нам пријатељи преносе, из пријатељских побуда – почнемо да размишљамо о конкретним поступцима којима ћемо се борити против оваквог света. У љубави, као прави Христови борци.
За почетак морали бисмо да почнемо доследно све да меримо према Богочовеку. Да не очајавамо због наше несавршености, али и да не чинимо непотребне уступке систему који нас неузнемирен, упорно и доследно претвара у црве.
(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)
Categories: Преносимо
Оставите коментар