Драган Петровић: Како до промена или Грудва снега за будућност Србије

Др Драган Петровић

Др Драган Петровић

Ситуација у Србији, је веома тешка и стално се погоршава у економском, социјалном, јавно-информативном, општедруштвеном и државном нивоу. Такође због политике званичног Београда сада осетно трпи и читав српски фактор у региону, и то не само због одсуства очекиване и логичне помоћи већ и због активних потеза који се у том правцу предузимају, а који су супротни са нашим есенцијалним интересима. Народ у Србији је плански деполитизован, дезинформисан, и погрешно усмераван и то не само од компрадорског дела постоктобарске елите, већ и од дела елите са тзв. патриотским префиксом, што је део свеукупног пројекта одржавања постојеће власти и премијера, који се показао далеко „успешнијим“ (заправо у пракси притворенијим и деструктивнијим за есенцијалне српске интересе) од претходних гарнитура „жуте“ власти, које су директно и јавно и идеолошки и практично често вукле лоше потезе по државне и друштвене интересе.

Читава игра нама ненаклоњених сила у Србији је да се путем контролисања главних токова у земљи, посебно медија, грађанима и јавном мњењу у иначе врло контролисаном плуралистичком процесу, стално нуди са једне стране постојећи режим на челу са Вучићем, који се максимално штити и помаже, а са друге стране у опозицији постоје и фаворизују се политичари и странке „жутог“ порекла, који сви заједно не доводе у питање суштинска стратешка питања даљег погрешног вођења неолибералне економије, антисоцијалног законодавства, некритичког пузања ка ЕУ и мање више максималних уступака по државотворној политици, односно подела на „плаве“ и „црвене“. Како већ у 2017. години предстоји ступање на снагу закона у правцу даљег продужавања приближавања ка ЕУ о праву продаје земљишта странцима, потом управо је у току предаја остатака суверености и на северу Косова и Метохије (Трепча је предата и након ломатања Марка Ђурића да ће се Србија као жалити ванредно међународним судовима, наређено му је да се то не ради и ћути о томе, јер ће као Дачић у редовној процедури у УН нешто прозборити, а неће се држава жалити непосредно због тога – предато је сада и судство и низ других ингеренција, да не говоримо о позивном броју и телекомуникацијама који су завршени), цела земља и широки слојеви народа, а пре свега економија су пред издисајем што се види на сваком кораку, сем Дизниленда у медијима, неопходно је томе дати макар страначко плуралистичку алтернативу, пре него што се потенцијална незадовољства различитих слојева грађана на други начин не излију.

Дакле, суштина читаве игре странаца и режима јесте да се не нуди алтернатива суштинска, управо по овим кључним питањима као што је друкчији макроекономски концепт од неолибералног (а то су за наше прилике разрађени концепти неокејнзијанизма, које у пракси нуде у мање више сличној форми проф. Комазец, Душанић, Бранко Драгаш и многи други угледни економисти), заустављање под овим околностима даљњег срљања ка ЕУ, блокирање сваком приближавању НАТО, и што се спасити може по питању КиМ, посебно његовог севера, те одустајање од не само одсуства сваке помоћи, већ и прекидање постојеће деструкције званичног Београда према опозицији и просрпским снагама у Црној Гори, и на један само макијавелистички начин и према Републици Српској.

Србија – која сваке године изгуби по 36 000 људи због негативног природног прираштаја (за толико људи више умре него што се роди) и још два пута толико оде из земље, уз напомену да улазимо у тако негативну демографску структуру, где је кохорте младог становништва све мање, што ће се катастрофално у следећим годинама одразити на популациона питања до те мере, да ће се то чак и услед потенцијалне и прижељкиване радикалне промене укупне економске, социјалне и демографске политике тешко битно кориговати набоље – изложена је мноштву изазова тако да је последњи тренутак да се зауставе лоши процеси и преусмере у другом правцу. То се практично једино може урадити парламентарним путем, а парадокс је да ту веома лоше стојимо. Постојећи страначки систем тако је вођен и усмераван да имамо парадокс да и не постоје практично данас странке и покрети који могу да акумулирају и покрену велико незадовољство грађана и тражење алтернативе, по наведеним стратешким питањима (која се стално и у медијима и у скупштини терају на маргину и у спектар стављају маргинална питања, препуцавања и остали програмирани „циркус“).

Демократска странка Србије и Двери су уз све мањкавости успели да пређу цензус, такође и радикали, па и неке друге опозиционе организације и покрети у иначе прилично проблематично и сумњиво организованим изборима, у сваком случају ако ништа друго због медијске блокаде ови избори најблаже речено нису имали демократски капацитет. Режим је расписао априлске изборе на којима је бирачима обећао да ће доћи до суштинских промена управо његове политике, па су у коалицију широку узети и Ненад Поповић и његов СНП за које је речено да ће добити да воде министарство новоосновано (канцеларију) за Русију, и да ће он постати потпредседник владе, да ће Мирослав Лазански постати министар одбране итд. Испоставило се после дугог оклевања да се формира власт да је то све била лаж. Уместо да тада ДСС и Двери, које су предњачиле у концептуалној критици постојећег режима буду елеменат окупљања остале опозиције, у ДСС су се дешавали чудни процеси који су у крајњој линији довели до деструкције ове странке. Отишли су сви косовски одбори на челу са истакнутим оснивачима странке и функционерима, отишло је или избачено мноштво чланова, чак и самог Председништва укључујући и дотадашњу председницу Санду Рашковић-Ивић, од шест посланика најмање троје за сада је отишло, а председник градског одбора Београда је ухапшен, Двери су одбиле сарадњу са остатком ДСС. На тај начин је проширена постојећа празнина у страначком животу, јер ни онакав слабо организован и траљав ДСС, који је заједно са Дверима прешао цензус, није одговарао огромним могућностима алтернативне политике погубном концепту режима, а сада зјапи огромна рупа. Дакле грађани су све незадовољнији јер и поред све блокаде (која никада није била већа од Титовог времена, а свакако од реактивирања плурализма 1990), спознају катастрофу у којој се налазимо и црне перспективе које се нуде, ако се нешто битно и што пре не промени, а стварне и квалитетне опозиције управо по напред наведеним кључним питањима нема, или тачније нема довољно и квалитетно организоване и посебно не међусобно повезане.

Шта може да се уради? Треба формирати организацију која би управо по овим кључним питањима економије, социјалних, државних питања имала суштинску креативну алтернативу и постојећем режиму и тзв. „жутој опозицији“ (црвеним и плавима у рукама страног фактора). Уљудну по форми и веома стручну са аспекта компетентности људи које је чине, опозициону организацију, која би могла на један сталожен и разумљив начин не само да покрене широке масе напаћеног и збуњеног становништва које се есенцијално дави и плански је дезинформисано, већ да извуче оно најбоље и најквалитетније од постојећих политичких организација и покрета, те „закотрља грудву снега ка лавини суштинских промена“ коју свесно очекује преостали део скрајнуте елите, а подсвесно жели и сања највећи део потлаченог становништва у својој свакодневници глиба борбе за преживљавање и планске дебилизације од стране медија и компрадора на територији Србије.

У операционализацији тога, може се доста тога искористити од расутих снага које су напустиле ДСС, пре свега косовски одбори на челу са Марком Јакшићем, Ристићем, др Којићем и другима, дакле у правцу прављења те нове преко потребне организације. Двери су важан фактор у политичкој борби који има своје посланике и у Народној скупштини, инфраструктуру у узлету. Треба прекинути бесплодне нападе и препуцавања изашлих и оних у преосталом ДСС и обрнуто што користи режиму. ДСС који иако је тешко деструисан и по мом мишљењу без велике перспективе би потенцијално могао да буде у интересу ширег програмског окупљања опозиције на напред наведеним кључним питањима, као што ако тога не буде, те „грудве која ће да закотрља…“ може бити и други СПО или Андрија Младеновић.

Наступи Стаматовића – који јавно раскринкава оно што је широј јавности недовољно познато о срамној улози режима у подршци Ђукановићу да задржи власт док се бије кључна битка за српско питање у Црној Гори (што историја не познаје овакав случај) – говоре да би се народњачка странка такође могла одвојити од режима. Мислим да и СРС у том правцу може бити савезник потенцијално у почетку и макар прећутно, као и Заветници, потом покренути други, иначе мањи покрети и организације. Бранко Драгаш је одличан не само критичар режима, већ и даје алтернативну концепцију, као и Комазец, ту су и њихови покрети, Дана Грујичић, Ђорђе Вукадиновић… Додик и Република Српска, просрпска и уопште опозиција у Црној Гори а то је већинска Црна Гора је такође са симпатијама према опозицији режиму у Србији јер од тог режима су доживели само зло. Русија, БРИКС, мултиполарни свет, али и нове промене тамо где их нисмо можда очекивали, Трамп, Брегзит, сутра Марин ле Пен, окружење, Орбан, Грчка, нови проруски председници Бугарске и Молдавије – свет се мења и простор за промене постоји. Међутим, кључ у Србији, ту пресудну, прву грудву снега која ће закотрљати лавину суштинских промена, може у овој констелацији снага да покрене управо та нова организација и ти нови људи, од обичних грађана до дела пасивизиране националне елите, који у највећем до сада нису били присутни у страначком животу, посебно нису никада били на власти.

Долази зима, биће и снега, компрадори и контролисани медији иду тада на северну тачку Копаоника која можда још неће бити предата Тачију, да одрже нови плански неолиберални форум, иначе за свет мртвог концепта макроекономије, ка будућности Србије какву је они планирају… Они ће и зими носити наочаре за сунце да не виде граничне постаје са албанским цариницима нити наше становништво у другој држави коју установљују на југу, и оно у остатку Србије које је и једно и друго повезано још тиме да заједно до сада копни под налетима тих истих неолибералних економских и социјалних постоктобарских „реформи“.

Динкићу, Вујовићу, Вучићу, Влаховићу, Девентропу иначе тада прија снег јер су љубитељи зимских спортова. Ми овде имамо непредвидљиву климу, умерено континенталну, можда тада и не буде снега у Србији. А можда се баш тада негде закотрља грудва снега која ће покренути лавину промена која и једино може помоћи да Србија преживи… Носиоцима режима и наведеном страном фактору и поред тога што због зимских спортова воле снег, не треба та грудва снега (грудва промена), коју уосталом, иако се деси неће пренети ни један од иначе контролисаних медија у Србији, јер у Дизниленду РТС, Пинка, Н1, да не говоримо о Информеру где сија сунце када је киша и обрнуто, сведоци смо тога сваки дан.

Но та грудва снега, која ће покренути лавину промена, потребна је милионима обесправљених грађана у земљи, и оном раднику без посла који покушава у Београду да се и ван шпица укрца у неки од препуних аутобуса градског саобраћајног, и оним младима без средстава који одгађају формирање породице, и онима који је имају а тешко је прехрањују, или чак очекују извршитеље неког од бројних обавеза финансијских да им плене имовину; најтеже је Србима на КИМ чак и оном северном где додуше нема Албанаца, али има Марка Ђурића и довођења Бриселским споразумом и код њих шиптарске државе; у земљи у којој тајкуни не плаћају порез, а СДК и ЗОП су укинути одавно, сваки па и најмањи дуг неког од нас је педантно уписан и планиран за наплату преко извршитеља, само наша потраживања нема ко да исплати.

То је грудва снега за покретање лавине промене које ће одлучити да ли ће Србије убудуће бити, или је неће бити. Грудва снега последње наде, и сваки од нас би требало да је види, укључи се у ту лавину промена, која ће се покренути. А грудве снега ће свакако бити, иако то ни један медиј на територији Србије неће објавити и промене ће бити покренуте, а да ли ће покренута лавина бити довољно јака да оствари суштинске промене зависи од сваког од вас који ће тада одлучити да ли ће, и колико се ангажовати у можда последњем возу за спас земље, али и своје душе.

А политичари који су нас до овога довели могу ли они без своје земље и душе?! Могу, прво су предали, а друго изгледа никада нису имали, али можда је неки од њих и пронађу, ако се прикључе лавини промена.

ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ

Advertisements


Категорије:Да се ја питам

Ознаке:, , , , ,

2 replies

  1. Па дај да видимо: ко ће бацити прву грудву. Овакво окупљање, без озбиљне сваковрсне подршке Русије и/или Кине, у старту је осуђено на пропаст. А ове велике државе имају свој ред вожње – питање је кад ћемо им доћи на ред?

    Свиђа ми се

  2. G. Petrovic pise :
    “ А грудве снега ће свакако бити, иако то ни један медиј на територији Србије неће објавити и промене ће бити покренуте, а да ли ће покренута лавина бити довољно јака да оствари суштинске промене зависи од сваког од вас који ће тада одлучити да ли ће, и колико се ангажовати у можда последњем возу за спас земље, али и своје душе.“

    Dopala mi se ova prica o grudvi snega. Neka se vise grudvi zakotrlja da bi na vreme, pre meseca aprila, prepoznali uspesne i korisne.

    U stampi sam nasao jednu koja se zakotrljala pre nekoliko dana i vec dosta narasla. „APEL Sasi Jankovicu da se kandiduje za Predsednika Republike“ skupio je preko hiljadu potpisa. Apel se nalazi na sajtu gradjanskistav.org

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s