Милош Милојевић: Трибина „Геноцид у НДХ и страхота дечјих логора“

У организацији Асоцијације студената Факултета безбедности Универзитета у Београду, у четвртак 10. новембра, одржана је трибина Геноцид у НДХ и страхота дечјих логора. Овa трибина део је пројекта „Студије сећања“ који ће се реализовати током јесењег семестра ове школске године и обухватиће низ трибина и предавања о неговању културе сећања, теми која има велики јавни значај.

На трибини су излагала двојица предавача, Душан Басташић, председник удружења Јадовно ’41. и историчар Јован Пејин.

secanja

После уводне речи уследило је предавање Душана Басташића. Басташић је своје излагање концентрисао на у јавности мало познати логор за жене и децу
Метајна, на острву Пагу, али је поред тога говорио и о историјату Госпићке групе логора, њиховој организацији, функционисању; кроз приказ страдања једне јеврејске, загребачке породице указао је на дубину људске трагедије која се одигравала у Независној Држави Хрватској током првих месеци после Априлског рата 1941. године. Такође је говорио и о деловању удружења Јадовно ’41, његовој сврси у очувању културе сећања на страдање у НДХ, о мањкавостима рада српских институција и шире српског друштва на неговању сећања на ово страдање.

Према Басташићевим речима, од 42 логора са територије НДХ 9 је било дечјих логора, подељених на мушки и женски део. Логор Метајна на острву Пагу био је први логор за жене и децу у НДХ и уопште у Другом светском рату. Нажалост, Басташић наводи, нису уложени адекватни напори да се негује култура сећања о овој теми. Овај логор готово се не спомиње а реч је о првом логору ове врсте. У питању је логор који је имао сабирну функцију где су заточеници чекали да стигну на ред за ликвидацију.

Душан Басташић

Душан Басташић

Басташић је указао да је неправилно говорити о „такозваној“ НДХ или „марионетској држави“, јер је реч о држави која је настојала да делује у свом пуном капацитету, кроз различите гране власти и због тога су злочини које је починио њен апарат државни злочини а не злочини групе политичких фанатика који нису имали никакву ширу подршку.

Мало се зна, подсетио је Басташић, да је интелектуална елита Сремских Карловаца побијена у госпићкој групи логора. Планери геноцида су госпићко подручје одредили за главни ликвидациони центар због добре железничке инфраструктуре и многобројних крашких јама. Госпићка група логора имала је неколико сабирних логора; Срби су довожени или сточним вагонима или су довођени пешке и на сеоским колима из околних подручја.

На рту Слана постојала су два логора: један логор за Србе и један логор за Јевреје. Логор за жене и децу формиран је недалеко одатле у месташцу Метајна.

У госпићкој групи логора ликвидирано је за 132 дана преко 40.000 људи, од тога више од 38.000 Срба. Међу жртвама је и 73 свештенослужитеља Српске православне цркве.

Како би указао да иза бројева стоје судбине и патња конкретних људи Басташић је изложио пример породице Флеш – јеврејског индустријалца из Загреба Јосифа Флеша, његове супруге Славице, православне Српкиње, и ћерке Ренате. Они су затворени у загребачком велесајму а одатле су два и по дана превођени у Госпић. Одатле су превезени у Карлобаг а потом на Паг. Жртве на Пагу највећим делом су дављене у мору (Пашка врата), али су ликвидиране и на самом острву.

Италијани су поново окупирали ово подручје и пашки логори се потом затварају. Због смрада и потенцијалног загађења вода Италијани су радили асанацију терена – 793 свеже убијен леш људи који су побијени у ноћи уочи празника Велике Госпе (14/15. август 1941) је ексхумиран и отуда забележене фотографије и описи ових злодела. Тек 7-8 година након рата дошло се до једног од извршилаца. Он је у истрази открио имена још шесторице кољача.

Пошто је логор напрасно затворен, преживели су из ових логора одвођени за Јастребарско (жене и деца) и Јасеновац (мушкарци). То су први логораши јасеновачког комплекса логора. Басташић је приказао документ – отпусницу из логора за девојчицу од 4 године – Флеш Ренату. Према овом документу Ренати је допуштено да се слободно креће по територији Независне Државе Хрватске. Њена мајка Славица је пристала да пређе у римокатоличку веру како би сачувала нешто од имовине. Живот Јосифа Флеша окончан је у логору.

Детаљ током предавања Душана Басташића

Детаљ током предавања Душана Басташића

После излагања судбине ове породице и кратког историјата логора на Пагу Басташић је указао на неадекватну културу сећања која се односи на ове логоре. Један од већих објеката у Метајни на острву Пагу – острву лишеном готово било какве вегетације – била је вила доктора Триплата и она је служила као један од објеката логорског комплекса. Данас се у тој вили налази основна школа а да на њој не постоји ни спомен-плоча шта се ту налазило! Удружење Јадовно ’41. поставило је 2015. крст на острву Пагу. Овај догађај је, како сведочи Басташић, био релативно добро медијски пропраћен. Хрвати су, игром случаја, објавили то на хрватском јавном сервису. Наиме, када су били упознати са историјатом овог места Израелци су одлучили да сниме филм. Локално становништво им је правило потешкоће, били су приведени а онда је избио прави скандал. Захваљујући овом скандалу сведочење о историји пашких логора могло је да допре и до шире хрватске јавности.

Басташић је коментаришући смисао рада удружења Јадовно ’41. указао да је то њихов мали допринос очувању сећања, ширењу истине и превенцији новог геноцида. Према његовим речима, нужно је да из сфере породичног сећања историја ових догађаја продре у широку јавну свест, постане део јавне меморије и тиме део трајног националног идентитета српског народа. Довољно је, наводи Басташић, из оваквих предавања запамтити свега неколико кључних података а онда улагати лични напор да се са тих неколико података упозна што шири круг људи. Указао је и на злоупотребе сећања током социјалистичке Југославије – људима је на пример говорено да су сви страдали побацани у јаму Јадовно и практично до 2007. године истина о овим догађајима није била позната. Заправо постојао је читав низ крашких јама где су бацани настрадали а локације многих од њих ни до данас нису познате. О систематској ексхумацији стратишта и достојном сахрањивању жртава самим тим не може бити ни говора.

Колико је изопачена култура сећања имала негативне последице указује и то да су госпићки Срби бацани у ту исту јаму и 1991/92. године. Хрват покајник који је истражитељима Хашког трибунала показао јаму убијен је у аутомобилској експлозији 2000. године а његове убице ни до данас нису откривене.

Јован Пејин

Јован Пејин

Други предавач био је историчар Јован Пејин, који је своје излагање концентрисао на личност Алојзија Степинца и његову улогу у Независној Држави Хрватској. Пејин је један од чланова комисије која се бави проблемом канонизације Алојзија Степинца, загребачког надбискупа током Другог светског рата, па је избор теме био очекиван.

Пејин је указао да је сећање на страдање Срба у Другом светском рату у име политичког пројекта „братства и јединства“. То је, како каже, довело до тога да и један Станислав Хочевар стане у одбрану Степинца иако сам није Хрват. Наводи како је покушао о овој теми да објави један текст у београдској „Политици“, али да му то није пошло за руком. Проширена верзија тог текста била је основа овог предавања.

Пејин наводи да је један од наводних разлога зашто се инсистира на канонизацији Степинца његово милосрђе и милосрдна делатност. Познато је, како каже, да је Степинац обилазио логор Јастребарско, али се за судбину тамошњих дечијих заточеника није посебно интересовао.

Није реаговао на вести о покољима иако је са њима био упознат. Осуда Степинца стигла је већ за време рата од стране хрватског политичара у емиграцији Већеслава Вилдера. Он је осудио што се римокатоличка хијерархија није оштро супротставила злочинима против Срба, Јевреја и Рома и сматрао је да је тиме Степинац себе изопштио из оквира хрватског народа. Показало се ипак, како је и Пејин указао, да је његова процена била потпуно погрешна.

Хочевар је оправдавао Степинчево понашање поређењем са деловањем владике Николаја Велимировића. Према Пејиновом мишљењу то поређење је потпуно неадекватно, почев од тога да владика Николај никада није позивао на комадање Југославије што је Степинац чинио. Поред тога упитне су тврдње о његовом мучеништву у заточеништву после рата – с обзиром да су га посетили представници америчких цркава 5. августа 1947. и по свој прилици према њему није поступано нарочито лоше.

Пејин је указао да програм Степинац-светац има велику улогу у савременој хрватској државној идеологији. У српској историографији, навео је, постоји велики пропуст с обзиром да овој личности није посвећена већа пажња, као ни његовој улози у хрватској политичкој и црквеној историји.

Публика на предавању

Публика на предавању

После предавања уследила је интересантна дискусија. Пошто господин Пејин није могао да се дуже задржи после предавања, господин Басташић је углавном имао реч говорећи о разним аспектима културе сећања, раду удружења Јадовно ’41, недостатку одговарајуће државне политике у вези са неговањем сећања на српске жртве и о другим темама. Према његовим речима, јасан је недостатак музеја геноцида и одговарајућег меморијала. Поред тога није јасна визија државе и друштва како би требало обележити Старо Сајмиште и чему посветити будући меморијални комплекс.

На крају може се само захвалити организатору што је уприличио један овакав догађај. Предавања су била веома садржајна и чак и познаваоци теме могли су да чују понешто ново. Оно што је ипак од посебног значаја је што је млађој публици, махом студентима Београдског универзитета, презентована једна овако важна тема и што су имали прилике да се упознају са једном организацијом (и људима који стоје иза ње) која улаже знатне напоре да се сећање на страдање српског народа очува. Надамо се да ће се наставити организовање сличних дешавања као и да интересовање за једну овакву тему неће ишчезнути по окончању јесењег семестра ове школске године.

Фотографије: Асоцијација студената Факултета безбедности Београд


ИЗМЕНЕ: Овај чланак је промењен 28. 11. 2016. у 22:03 – прецизиране су поједине формулације и исправљене фактографске грешке, на интервенцију и љубазност г. Душана Басташића.

Advertisements


Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s