Светитељ Нектарије Егински Чудотворац

Нектарије Егински (1. октобра 1846–8. новембра 1920)

Дани помена: 9/22. новембра, 9/22. јуна, 21. августа/3. септембра (Пренос моштију)

sv-nektarije

Светитељ Нектарије Егински, митрополит Пентаполијски (Άγιος Νεκτάριος Αιγίνης; у миру Анастасије Кефалас Αναστάσιος Κεφαλάς), рођен је у породици благочестивих родитеља 1846. године у Селиврији Тракијској, у близини Константинопоља. Од детињства је заволео цркву, Свето Писмо, научио да се моли. Родитељско сиромаштво му није дозволило да се школује у месту рођења, па у 14-годишњем узрасту одлази у Константинопољ, како би радећи зарађивао за школовање[1].

Живот у Константинопољу му није био лак. Дечак се запослио у фабрици дувана, али није имао довољно новца, и једном – у очајању, схватајући да ни од кога не може очекивати помоћи, Анастасије је одлучио да се за помоћ обрати Ономе кога је толико волео и Чијој помоћи се целог живота надао. Написао је писмо Господу: „Христе мој, немам ни одеће, ни обуће. Молим Те, пошаљи ми их. Ти знаш колико Те волим.“. На коверти је написао адресу: Господу Исусу Христу на Небеса“ и замолио суседа, трговца, да писмо однесе на пошту. Овај, зачуђен необичном адресом на коверти, отвори је – и видевши ту молбу и снагу вере, пошаље дечаку новац у име Бога.

У својој 22. години, Анастасије се преселио на острво Хиос и почео да ради као учитељ у основној школи – а ту није само држао наставу, него је и проповедао. Утицај на ученике му је био толики, да су се према њему и они и одрасли  прожели љубављу и дубоким поштовањем. Од ученика је оформио одличан хор, а и сам је с њима појао у  сеоској цркви, док му је душа тежила монаштву. Анастасије је посећивао Атос и разговарао са старцима, па је на крају и отишао у манастир, примио постриг и чин ђакона уз име Нектарије – које значи „бесмртни“.

Добивши могућност да настави школовање, Нектарије завршава богословски факултет у Атини – а тада га и прима у свој круг и александријски Патријарх Софроније (Мајданцоглу).

Патријарх рукополаже Нектарије у свештенички чин у његовој четрдесетој години у Александријском манастиру св. Саве[2]. Своје ново послушање за свештеника у храму св. Николе у Каиру је прихватио са ревношћу и самопожртвовањем.

Александријски Патријарх Софроније га 1889. г. хиротонише за епископа Пентаполијског. Епископско достојанство ниуколико није променило Нектаријев начин живота и понашања.

Брзо напредовање, љубав патријарха и народа према њему, а још и више светитељев доброчинитељски и чисти живот су у многима изазивали завист и мржњу. Утицајне личности патријаршијског двора су били забринути да би општа љубав према светитељу могла да га сврста у претенденте на место Свјатејшег Патријарха Александријског – јер је Софроније већ био у поодмаклим годинама. Они су зато оклеветали светитеља окривљујући га не само за тежњу да приграби достојанство патријарха, него и за аморални живот. Митрополит Пентаполијски бива отеран у оставку и приморан да напусти Египат. Није ни покушавао да се оправдава нити брани. Као сенка, пратило га је и непријатељство и у  Атини – куда је отпутовао. Тамо је узалуд обијао прагове надлештава – нико није желео да га прими.

Једном, добивши по ко зна који пут одбијање у министарству вера, светитељ је силазио степеништем министарства са сузама у очима. Сусревши га тамо у таквом стању, градоначелник је заподео с њим разговор. Видевши Нектаријеву немаштину, градоначелник му је испословао место проповедника. Тако је славни митрополит Пентаполијски доспео на место простог проповедника у провинцији Еубеја.

Нектарија је пратила народна љубав, али до краја живота је морао носити изгнанички крст и име митрополита у немилости који не припада ниједној аутокефалној цркви. Био је принуђен да опстаје у непојмљивом канонском положају и све своје папире је потписивао као „путујући епископ“.

Поступно је мрак клевете почео да се укљања са имена тог светитеља у немилости. Видећи његов чист и добродетељни живот, слушајући његове надахнуте проповеди, људи су стремили к њему. Слава Пентаполијског митрополита је из провинције убрзо доспела и до престонице и до грчког краљевског двора.Упознавши се с њим, краљица Олга му је постала духовна кћи. Захваљујући њој, постављен је за директора Ризаријевске богословске школе у Атини – на тој дужности је био од 1. марта 1894. г. до 16. априла 1908. г. У тој школи су обучавали свештенослужитеље и цивилне црквене кадрове. Током светитељеве управе, школа је доживела изванредан напредак.

За то време, око Нектарија су се окупљала његова духовна чеда; многи му долазе за савет и благослов. У том периоду, код старца-светитеља почињу да се јављају и дарови благодати Божије: дарови предвиђања и исцелитељства.

Међу бројним духовним чедима, уз Владику се окупило и неколико девојака које су желеле да се посвете монашком животу, али се нису одлучивале да крену ни у један манастир, да тако не би биле лишене духовног руковођења свог наставника. Као добар пастир који о њима брине, Нектарије је почео да трага за одговарајућим местом, и пажња му се зауставила на острву Егина. Нашавши тамо рушевине једног старог манастира, он за сопствени новац  купује тај терен. Тамо се селе и прве становнице… тако је и настао женски манастир св. Тројице на Егини.

Пред крај живота, још је један ударац погодио Светитеља. У манастир је доспела 18-годишња Марија Куда, која је побегла од своје деспотске мајке, продавачице свећа. Свети Нектарије ју је примио у манастир. Онда је њена мајка поднела тужбу против Светитеља, оптужујући га за завођење девојака и за убиства новорођенчади које су му рађале. Иследник, који је на то дошао у манастир је називао старца кентауром и чупао му браду, а овај му  је смирено одговарао и сам му је припремао храну, забрањујући монахињама да плачу и ропћу. Ту девојку је прегледао лекар и потврдио да је девица, а „убијену“ новорођенчад, наравно, нису нашли. После тога је мајка те девојке полудела, а  иследник је тешко оболео, па је долазио у манастир да измоли Светитељев опроштај. Светитељ је својим послушницама предсказао да ће им манастир бити богат ако се свесрдно залажу у раду. Цео живот новог манастира је текао под руководством светитеља Нектарија који је са сестрама био у сталној преписци, а писма су му пуна очинске љубави.

Неко време, светитељ је истовремено руководио у школом у Атини и својим новим манастиром на острву, али Господ је одредио да Владика поднесе оставку у школи и да се заувек пресели на Егину.

Он је дванаест последњих година свог живота провео са својим калуђерицама, васпитавајући их за Царство Небеско. Морали су проживети много туга и искушења, али то су биле благодатне године. Обитељ је током тог времена уређена и газдинство доведено у ред. За то време, приближавао се крај земном Светитељевом животу. Предосећајући то, молио се да му Господ продужи предодређени рок, како би обавио све послове у манастиру, али је као и током целог живота смирено додавао: „Да буде Воља Твоја“.

Дуго скривена болест је најзад избила на видело. Отишао је у болницу у пратњи двеју монахиња. Гледајући на малог старца у калуђерској одећи који је био на грдној муци од страшних болова, дежурни службеник је упитао: „Да ли је он калуђер?“ Једна монахиња је одговорила: „Не, он је епископ.“ Службеник је на то приметио: „По први пут видим епископа без панагије и златног крста – а што је највжније, још и без пара“.

Није дуго био у болници; показало се да има рак. Светитеља су сместили у трећеразредну салу за неизлечиве болеснике, где је у мукама провео два месеца.

Чудеса су се догађала и у болници: медицинске сестре су запазиле да завоји којима су му ране повезивале миришу на миро. Са Светитељем је у сали лежао и један паралисани болесник – а када је Светитељева душа напустила овај свет, тај човек је био потпуно излечен када су му оденули кошуљу светог Нектарија.

Умро је 9. новембра 1920. г. После смрти, тело му је почело мироточити. Када су му сандук довезли на Егину, сво острво му је са сузама изашло на испраћај. Људи су на рукама носили сандук, и после су приметили да су им одеће у којима су носили сандук са светитељем мирисале на миро. Његове руке и лице су обилно мироточили, а монахиње су ватом скупљале миро.

Светитељ Нектарије је сахрањен у манастирској гробници – гробницу су из разних разлога неколико пута отварали и сваки пут су видели да му тело не труне. Чак су и љубичице које је у сандук ставила једна девојчица остајале такве.

Указом Патријарха и Синода Константинопољске Патријархије, митрополит Нектарије је 20. априла 1961. г. проглашен за свеца и извађене су његове свете мошти. Испало је да су остале само ситне кости.

Како су рекли духовници, мошти су му иструлеле како би било могуће да се њихови делићи као благослов од светог Нектарија разнесу по читавом свету.

Њега славе широм Грчке као чувеног чудотворца. По молитвама св. Нектарија су се догодила бројна знамења Божије милости. Постоји и народна изрека: „За светог Нектарија не постоји ништа неизлечиво.“ Њему су посвећени и многи храмови и капеле.

Тропар светитељу Нектарију Егинскому, глас 4

Преподобно поживевши као мудри јерарх, / прославио си Господа/ дободетељним животом, преподобни Нектарије. / Тако, прослављен силом Утешитеља, /твојим Божанским моштима, / одгониш демоне и исцељујеш болне, // који ти с вером долазе

[Преподобнически пожив, яко мудрый иерарх,/ прославил еси Господа/ добродетельным житием, Нектарие преподобне./ Темже, Утешителя прославлен силою,/ Божественными мощми твоими,/ демоны отгониши и болящия исцеляеши,// верою приходящия ти].

С. Девјатова (С. Девятова)

http://azbyka.ru/otechnik/Nektarij_Eginskij/

Са руског посрбио: Јован Качаки


[1] (прим ЈК: на једном молдавском сајту сам нашао и ово о светитељевом одласку у Константинпољ http://999.md/5537541): „Сиромаштво родитеља му, благочестивих Димоса и Василике, приморало је Анастасија да их у четрнаестој години напусти и запути се у потрази за зарадом у Константинопољ. Већ тада је једноставна, дечија вера Светитељева дошла до изражаја. Немајући доста новца да доспе до престонице, Анастасије је дошао до луке и, ни мало не сумњајући, обратио се [за превоз]  првом капетану на кога је наишао. Капетан га је одбио, али када је дао наредбу да брод отплови, видео је да брод стоји у месту… видевши да Анастасије још стоји на обали, капетан га позвао на брод, и тако је Светитељ доспео у град.“

[2] (прим. ЈК – за заинтересоване о животу св. Саве Освећеног, у славу кога је има добио и први српски светитељ, Сава): http://www.pravoslavie.ru/put/58196.htm

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s