Зденко Томановић: Држава не сме да ставља печат на историјске чињенице

Шта се ваља иза измена и допуна Кривичног законика и зашто скупштина мора да одбаци те измене

Зденко Томановић

Зденко Томановић

Нова министарка правосуђа тврди да је наша „европска обавеза“ да уведемо затворску казну за грађане Србије, који би се усудили да негирају геноцид и ратне злочине утврђене пресудама српских судова и Међународног кривичног трибунала у Хагу.

Ништа није даље од истине. Нела Кубуровић се позива на такозвану Оквирну одлуку Савета ЕУ, која у члану 7 сасвим јасно даје право сваком националном законодавству да поступи у складу с властитом уставном праксом. Поуздано знам да предлози садржани у „Оквирној одлуци“ нису уједначено примењени ни у самој Европској унији, у којој државе у складу са сопственим уставним принципима одлучују о домену кривичних дела преиспитивања геноцида. Зашто би онда српска држава патила од „вишка ревности“ пред европским бирократама? Тврдим да је предложено кажњавање преиспитивања постојања и тежине геноцида и појединих ратних злочина (члан 387 став 5 КЗ) школски пример противуставне забране слободе изражавања, права на критичку мисао и друштвено преиспитивање.

Сваки појединац има право да доведе у питање такозвану општеприхваћену истину или догму. Спорна одлука савета није обавезна ни за чланице Европске уније, а камоли за Србију, која то још увек није. Нетачно је да Србија мора да кажњава преиспитивање тежине геноцида: то је само неуспешан изговор за српско кокетирање с наводним европским стандардима. Тиме се проширује зона забране преиспитивања појединих ратних злочина и геноцида.

Европски стандард није забрана преиспитивања злочина, већ забрана величања холокауста. Ако госпођа Кубуровић већ мора да нешто забрањује, нека онда забрани величање холокауста, јер за то постоји европски консензус и у складу је са европским вредностима.

Суд у Стразбуру је направио јасну разлику између холокауста и осталих злочина. Постоји консензус о геноцидној природи холокауста, али не и о другим злочинима. Ево примера: када је Француска 2012. покушала да прошири дејство закона на геноцид на Јерменима, Уставни савет Француске је оборио овакав предлог као неуставан и противан слободи говора. Иако је у Шпанији до 2007. постојало кривично дело негирања геноцида, Уставни суд те земље је укинуо ову одредбу и ограничио важење закона само на активно одобравање геноцида, те га асимиловао с кривичним делом говора мржње. Разлог: одредба директно крши уставно зајамчена права слободе изражавања и мисли. Активна афирмација злочина је кажњива, али је дозвољено преиспитивање да ли злочин постоји!

Европска унија је подржала модел кажњавања негације геноцида, а чланице ЕУ су индивидуално преузеле различите облике оваквих закона. Државе Немачка, Француска, Аустрија и Белгија кажњавају само негацију холокауста, док Луксембург осим холокауста забрањује негирање и осталих геноцида. Слично је и са Лихтенштајном, Малтом, Летонијом, Словенијом… Међутим, најразвијеније земље ЕУ задржале су се само на холокаусту. Чак и европска судска пракса напушта забрану преиспитивања геноцида, што је јасно из одлуке Европског суда за људска права у случају Перинчек и Швајцарска из децембра 2013.

Зашто Србија путем новог кривичног законика одузима стручњацима, историчарима, студентима и радозналцима право да преиспитују злочине? Зашто се иностраном суду, у данашњем времену политизованих међународних судова, даје за право да су све његове будуће одлуке коначне? А шта ако буду политичке и непомирљиве са чињеницама? А онда и домаћи судови који данас, због своје све веће несамосталности и зависности често одузимају легитимитет правди у Србији, добијају надлежност да изван историјског оквира и контекста кажњавају евентуално другачије мишљење.

Не сме држава да забрани појединцу да разматра, сумња или преиспитује историјске истине. Наиме, такво мешање државе представља гушење слободе и историјске анализе, али и потврде чињеница. Не сме држава да ставља печат на историјске чињенице.

Неко мора да подсети предлагача да је највећи проблем оваквог кривичног дела његова политичност. Погледајте како су постсовјетске земље имплементирале слична правила и проширила кривично дело на негирање злочина почињених од стране „комуниста“ и „тоталитарних власти“. То је био покушај да се изједначе нацисти и источноевропски тоталитарни режими.

Зашто немамо снаге да разумемо образовање друштва и слободу говора која је успостављена у Енглеској, Америци, Ирској и скандинавским земљама? Оне су се определиле да одбију улогу власти као арбитра историје и ставе акценат на слободну друштвену дискусију. У таквим земљама не осуђује се чак ни преиспитивање холокауста.

На крају, питање које произилази из оваквих предлога јесте  како веровати држави која хоће да диктира шта не смете да кажете, испитате, и око чега јавно да се замислите. Таква држава веома лако може да постане она која диктира шта морате да кажете и да мислите.

Адвокат

(Политика, 19. 11. 2016)



Категорије:Преносимо

Ознаке:,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s