Људмила Маљцева: До јуче нисам знала да Билећа постоји а сада се у њој осјећам ко у завичају

Глумачки позив као одговорност пред публиком и културом

„Како си их довела у Требиње?!“ питају ме Требињци ових дана поводом гостовања чувених руских умјетника у Требињу и Билећи.  Одговарам да је тако требало бити. Толико је препрека требало савладати, толико коцкица сложити, да је то могло бити једино тако. С промислом.

Милана Бабић (лево) са гостима из Русије

А наш сусрет није тежиште ове приче већ руско-српска прича коју настављамо.

Нешто треба бити – и буде! И, да, заиста, „свему има вријеме своје“, као што рече Проповједник. Тако је дошло вријеме да се поново испричају неке приче, да се повежу нити које нас спајају са прошлим догађајима, неиспричаним судбинама како би се, у коначници, вратили себи. Срби и Руси.

Но, кренимо редом.

Најприје подробније о стваралачком дуету  Људмили Васиљевној Маљцевој и Јурију Владимировичу Назарову. „Како скромни људи“, говори ми љубазна дјевојка која ради на рецепцији хотела, „немају никаквих посебних захтјева“.

Јуриј Владимирович. Стара футрола за наочаре са које се наслућују некадашња боја; јакна, лежерна и неупадљива, са  патином коју су јој дала путовања. Све на њему одаје човјека који не робује ничему. Титуле, велике руске титуле народног и заслужног умјетника Русије носи са поносом но без трага гордости. Достојанство великих.

За наступ у црном – лежерност, шармантност. Гитара, са седам жица, путује са њим свијетом, градовима које походи даје нову боју, уноси свјежу ноту, прочишћава. „Осјетила сам катарзу, да катарзу, управо тако сам описала своје емоције другарици када смо отишли на пиће послије вечери руске културе!“ каже ми пријатељица. „Добила сам надахнуће од којег ћу да живим мјесец дана“, каже ми друга пријатељица.

На проби Јуриј Владимирович скаче са позорнице са полетом младића, на наступу спонтаност и опуштеност. Смиреност. Маестрална импровизација.

Људмила Васиљевна, културолог, дипломант Сорбоне, заслужнa умјетница Русије, добитница Грамате предсједника Русије. Крв Козака са Доне, ратнички и пјеснички дух; срчаност, преданост глумачком позиву, снага у ријечи,  глас  који трепери; у њеном бићу жеђ за даљинама, немирни стваралачки дух. Као што рече у једном интервјуу: „Глумачки посао је одговорност пред публиком  и одговорност према култури“.

Поријекло Људмиле Васиљевне је са Дона. Живот у покрету, непрекидна путовања, освајање нових предјела за Козаке су природни, с њима срођени елемент. Истинска Козакиња, и по поријеклу и по духу.

Маљцева и Назаров на сцени

Стваралачки дует Маљцеве и Назарова увијек с нестрпљењем очекују диљем Русије, како у великим градовима, тако и у козачким селима и засеоцима. На кратко се враћају у Москву а потом иду на нова путовања. Као мало ко они знају како дише руска провинција. Потпуно предани свом позиву свјесни су да центар културе није само велики град већ да је оригинална непатворена руска култура разасута по малим мјестом читаве земље. Театри у тим градовима за њих су дарови судбине, скривена богатства, могућност сусрета са прекрасним људима. „Ту се сусрећеш са таквим преданим радом, задивљујућом искреношћу и ширином народне душе и ума“, свједочи Људмила Васиљевна. Свуда Људмилу и Јурија дочекују као најрођеније. За њих наступ је грандиозни догађај који гледаоци у малим мјестима по некада чекају и годину дана, зато је за њих незамисливо публици дати било шта мање од празничке ноте, чаробности умјетности. „Ти си на позорници, ти представљаш умјетност“, каже Људмила.

У биографији Људмиле Васиљевне тијесно је испреплетена крв православних народа. Мајчина родбина је из Вороњешке области, дјед са мајчине стране носи ријетко презиме Ластовера, до наших дана Људмила покушава да одгонетне да ли су коријени тог презимена грчки или црногорски.

Њена кћер, Полина Дмитријевна Нечитајло, у себи је сјединила мајчине и очеве дарове. Изобиље, прегршт дарова: за пјесму, за глуму, за сликање, за поезију. Поклања ми разледницу на којој су њене слике, типични козачки мотиви: коњ, слободан и неустрашив, јури а на другој слици дјевојка на коњу. И пјесма, топла поезија,  саткана од снова, сва у полету. Да, то је Полина. Вихор. Коментаришем како је лијеп њен прстен на коме се налазе бодље. „Симбол карактера“, коментарише прстен и смије се. Преко тридесет филмова већ је иза ње, члан је Савеза писаца Русије, глумица је Московског театра на Таганки. Српској публици Полина је позната из серије „Тајна института за даме“, сада глуми у серији „Гроздови винограда“.

Са децом из Петрова

Са литерарно-музичком представом „Браћа Карамазови“ (Ф. М. Достојевског ) Полина, Људмила и Јуриј, и двоје глумаца театра на Таганки, учествовали су на Међународном фестивалу театра. У припреми су литерарно-музички програми „О љубави“, „Пјесник Павле Васиљев“ (за пјесников јубилеј) и „Шолохов“ према страницама „Тихог Дона“ и „Јесењин“ .

Дакле, непрекидно стваралаштво.

Вече руске културе у Требињу

Празник Покрова Пресвете Богородице! Дан у којем се 1641. десила Битка код Азова, подвиг донских и запорошких козака опјеван у потресној пјесми коју Људмила Васиљевна говори цијелим бићем. Чиста огољена емоција. Ја са болним грлом, са пола гласа,  пред публиком коју не видим али осјећам. Спонтаност! Не успијевам поменути да је Људмила Васиљевна добила Грамату предсједника Путина. Тешко је представити биографије наших гостију, мало времена, „мала снага“. На бини се Људмили Маљцевој, Јурију Назарову и Полини Нечитајло придружује и наш гост из амбасаде Руске Федерације у БиХ Антон Соколов. Спонтаност, срчаност, пуна сала која пјева скупа са гостима, пуно драгих лица…

Вечера, вино, благослов слушати како наши гости говоре стихове великих руских пјесника, придружује нам се мој рођак, он рецитује чувену пјесму Лазе Костића. Нестварност! Смијех! Тешке и лагане теме. Поклони. Договарамо нове сусрете. Са нама ће бити заједнички пријатељ из Црне Горе који нас је спојио…

Дан у Билећи

Дочекује нас Миодраг Љумо Хрњез. Обилазимо стећке и гледамо на Билећко језеро. Посјећујемо цркву у којој су уклесана имена погинулих, а потом одлазимо на Градско гробље. Емотиван, емотиван, емотиван тренутак! Међу ратницима различитих нација и гробови припадника Другог донског кадетског корпуса, између осталог и гроб генерала Николаја Матвејевича Кучерова. За наше госте из Русије обилазак гробље представља сусрет са тешком страном руске историје. Ја наилазим на гроб Козака који је био у борбама скупа са мојим мужем. Гледам  лијепо достојанствено лице овог ратника. Имао је, по свједочењу својих сабораца, „инстинкт за опасност”. Његов предосјећај спасио их је у неколико ситуација. Ипак, Господ га је узео себи. Све се у нашим сусретима слаже.

Гроб генерала Кучерова

Руски војник и пјесник Михаил Николајевич Залескиј постаје предмет наше приче. Љумо приповиједа  о настанку његове пјесме посвећене Требишњици. Људмила Васиљевна изненађено схвата о коме је ријеч, она се дружи са његовом сестричином. Пола наше приче посвећено је тим чудним нитима који повезују људске судбине. И заиста  „свему има вријеме своје”.  У мени осјећање да је наш сусрет управо добио свој пуни смисао – прича о донским Козацима тек треба да добије на снази. Та прича је циљ нашег сусрета. Обилазимо споменик припадницима Југословенске војске у отаџбини.  Идејно рјешење споменика – васкрсење братске љубави након крвавог братоубилачког рата те двоглави орао који стреми ка небу –  подједнако потресају и нас и госте.

Одлазимо у Дом културе и гледамо фотографије припадника Донског корпуса. Фотографије јасно приповиједају  о задивљујућој оданости и служењу, о мисији; о софистицираности коју су прогнани Руси донијели у Билећу; о некадашњој слави и поразу. Послије разгледања фотографија  растајемо се са драгим гостом из Руске амбасаде.

Руски умјетнички трио гледа наступ младих билећких глумаца и музичара а потом  излази на позорницу. Напољу киша пљушти као у дане потопа, а Људмила Васиљевна на сцени говори публици: „До јуче нисам знала да Билећа постоји а данас се у њој осјећам као у завичају.”

Публика, као и у Требињу, пјева са нашим гостима.

Руски уметници на сцени

Вечера, и опет пјесма, и опет стихови, и опет здравице. И опет договарамо сусрете…

Приводим крају писаније о нашем сусрету а Полина ми пише да је Људмила Васиљевна, одмах по повратку у Москву, пренијела утиске са путовања сетричини пјесника Михаила Залеског. Она живи у Америци, у Сан Франциску. Обећала је да ће послати фотографије и материјал Михаилу Николајевичу.

Бескрајна српско-руска прича…

Полина Нечитајло: Маљцева и Назаров – дует између прошлости и будућности

Ево већ двадесет година постоји оригинална посебна појава – дует двоје преданих и сјајних умјетника.

А почело је све у мају, на обали Тихог Дона, у козачком селу Вјошенском, за вријеме празновања јубилеја добитника Нобелове награде М. А. Шолохова, познанство је прерасло у дугогодишњу стваралачку сарадњу. Током  година изграђен је посебан језик комуникације са гледаоцем. Појавило се много различитих и особитих програма: уз режисерску хитрину В. Шиловског и Е. Марцевића настао је литерарно-музички програм: „О љубави. Колико среће, колико муке, љубави, носиш са собом!“.

Полина Нечитајло

Ратни програм, о незаслужено заборављеним и мало познатим пјесницима и пјесмама Великог отаџбинског рата.

Козачка тема појавила се у јавности са диском „Златне странице Тихог Дона М. А. Шолохова“, објављен је на диску и Вече сјећања убијеног пјесника Павла Васиљева, кога су многи гледаоци открили први пут.

Руска златна класика од Державина и Пушкина до Њекрасова и Цвјетајеве преплетена романсама и пјесмама, уз живу пратњу седмоструне гитаре.

И још много срцу драгих разнобојних програма који не остављју равнодушним никога од разноликог гледалачког аудиторијима.

С концертима они су пропутовали пола свијета. Чак не успјевајући да промијене кофере –аутобуси, авиони, возови; од Кореје, Кине и Монголије, до Њемачке, Србије, Црне Горе, од Мурманкса и Западне Лице до Севастопоља, Придњестровља и Абхазије.

На стадионима и фестивалима, у војним јединицама, на отвореним пољима, на мјестима прошлих сукоба, у кућама ветерана и инвалида, у позориштима, у музејима, у колонијама, с проповједаоница – свуда је њихове програме дочекивао срдачан одзив у срцима разнолике публике. Од једне нумере на неком гала-концерту до читавог концерта у трајању од два-три сата – увијек и свуда предани до дна душе, јер ту су теме које говоре о погинулим људима. То је посебан вид учешћа. Лакоћа, моћ, снага, енергија.

Маљцева и Назаров

Народни умјетник Русије, Јуриј Назаров, који је провојевао на екрану читав живот – од „Посљедњих плотуна“ до „Апостола“, који је истовремено одиграо два кнеза у филма Андреја Тарковског „Андреј Рубљов“ (један од десет најбољих филмова на свијету) – и даље наставља свој кинематографски пут.

Људмила Маљцева. Заслужна умјетница Јужне Осетије, културолог-истраживач, дипломант Сорбоне. Од петнаесте године на професионалној сцени, свој пут на филма почела је у филму „Сибиријада“ А. Кончаловског.

Сада они заједно раде на сцени него на екрану. „Затеси“ по причама Астафјева, „Јегорушка“, „Вјетропиратса снаха“, „Браћа по крви“ и многе друге…

Спремају се за приказивање филмови „Дјед и ја“, „Рестауратор“ … и још много планова је у будућности.

С разлогом јасно звуче на сваком концерту завјетни редови из филма „Земља Сањикова“, гдје је Јуриј Назаров одиграо једну од главних улога: „Постоји само трен између прошлости и будућности – управо то се зове живот!“

Михаил Николаевич Залесский

НА ТРЕБИНКЕ

Летний полдень. Солнцем жгучим
Серый камень раскален.
В небе не увидишь тучи;
Душно, знойно; клонит сон.
В тесном, сжатая, ущельи
Как змея река блестит.
Вырывается из щели, –
Громко родничек звенит.
Под напев студено-скорый
К роднику припал я ниц
Увлеченный бурной ссорой
Двух враждующих синиц.
В омуте форель забилась,
Подняв водорослей муть.
Гладь реки избороздилась,
Теплый ветер начал дуть.
Как весною ранней, льдинки

У береговых камней,
Волны ожившей Требинки
Плещут звонче и быстрей…
Струй причудливых извивы
И отраден плеска гул.
Мир обманчивый и лживый
В светлой дреме потонул.

БИЛЕЧА

Мне часто ночами снится
Серых гор и туманов встреча:
Черногорская граница —
Угол Богом забытый — Билеча.

Невеселое новоселье:
Козьи в горах тропинки,
Бьется в утесах ущелья
Пена холодной Требинки…

Казармы, — пустые массивы —
Старины минувшей тени.
Мечется ветер визгливый
В ржавых шипах заграждений…

А на камнях косогора,
В тени минарета вышки,
Кучками белого сора,
Двух улиц жмутся домишки.
В них — освященный веками
Пограничья суровый быт.
Не зря всех заборов камень
Следы многих пуль хранит.

Зимою — дожди и туманы.
Летом — томящая сушь…
Ну ж, уголочек поганый!
Воистину — центроглушь!

Полина Нечитајло

Полина Димитријевна Нечитайло

НА ПРОГУЛКЕ

Среди серых снежных туч
Плавит снеги солнца луч.
На конюшню поскорей –
Вновь проведать лошадей!

Быстро чистим и седлаем,
Сбрую споро надеваем,
Ногу – в стремя,
Взглядом смеря
Наст дороги ледяной
Поскакали мы с Тобой!

Звонко цокают копыта
По дороге, льдом покрытой!
В лес – на ветках снег искристый.
Щеки рдеют. Ноги быстры
Бьется снег из-под копыт
Лошадиный храп и  прыт.
Чут с тропинки шаг свернуть
Тут же снег коням по грудь!
Лишь по лыжному пути
Мы смогли верхом пройти.
Холод в ноздри, что иголки.
Лошадям по вкусу елки
Рвем букеты хвойные,
Пахучие, игольные.
По тропинкам, просекам
Скачем лихо по снегу!

Фотографије: Требињелајв (Желимир Ковачина) и лична архива Људмиле Маљцеве и Полине Нечитајло

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Јуриј Назаров, Људмила Маљцева, Билећа, Полина Нечитајло, РС, РС и Русија, Русија, Требиње