Уставни суд БиХ одбио апелацију Народне скупштине РС: 9. јануар проглашен неуставним
Уставни суд БиХ у Сарајеву одбио је апелацију Народне скупштине Републике Српске за преиспитивање одлуке овог суда којом је Дан Српске – 9. јануар проглашен неуставним.
Фото: РТРС
Уставни суд БиХ је закључио да не постоје оправдани разлози за усвајање захтјева за преиспитивање одлуке у вези са неуставношћу Дана Републике Српске.
Разматрајући захтјев предсједавајућег Предсједништва БиХ Бакира Изетбеговића у вези са одлуком о одржавању референдума у Републици Српској о Дану Републике, Уставни суд усвојио је привремену мјеру којом се привремено обуставља одлука Народне скупштине Републике Српске.
Привремена мјера трајала би до доношења коначне одлуке у вези са Изетбеговићевим захтјевима.
РТРС, Срна
Стефан Каргановић: Шта после одлуке Уставног суда БиХ?
На седници одржаној 17. септембра 2016. Уставни суд Босне и Херцеговине донео је одлуку поводом апелације Народне Скупштине Републике Српске на прошлогодишњу пресуду, којом је исти Суд обележавање 9. јануара, Дана Републике Српске, прогласио противуставним. Одлука Уставног суда у овом тренутку још увек није постављена на интернет сајт те установе (http://www.ccbh.ba/)[1], тако да детаљна критика њеног садржаја и домета тренутно није могућа. Међутим, ипак би се могли извући одређени закључци.
Медијски извештаји о садржају и ефекту одлуке Уставног суда, и о скоро сваком другом питању, по дефиницији су непоуздани. Озбиљна анализа једног правног документа је незамислива без претходног читања изворног текста, а балкански медији су ноторни по површном, сензационалистичком и нетачном извештавању. Сходно томе, разни медији су изнели противречне верзије о садржају и карактеру судске одлуке. Неки су објавили да је Уставни суд једноставно „одбацио“ апелацију Народне Скупштине РС те да је референдум заказан за 25. септембар коначно стављен ван закона, док су други јавили да је суд издао „привремену меру забране“ референдума, која ће трајати док не преиспита своју претходну одлуку. Разлика је битна. Тачно је да у оба случаја, према ставу који је заузео Уставни суд, произилази да је референдумско изјашњавање заказано за 25. септембар забрањено. Међутим, по једном медијском тумачењу то је коначно и неопозиво решење које је суд већ донео, док би по другој верзији то имало карактер само привремене забране, док не буде донета коначна одлука по меритуму главног питања.
У политичком смислу, која је од ове две верзије тачна значајно је зато што би се могло битно одразити на даље кораке политичких актера у БиХ и Републици Српској. Узимајући у обзир све расположиве податке у вези са одлуком Уставног суда од 17. септембра, произилази да акт донет тога датума у вези са одржавањем референдума о Дану Републике Српске заиста носи техничко обележје „привремене мере забране.“ То значи – без обзира на неке ставове из јавног саопштења Суда које су медији пренели, а из којих би се такође могле извући другачије импликације – да Суд намерава да разматрање апелације коју му је поднела Народна Скупштина Републике Српске доврши неком другом приликом. Према томе, са формалног становишта, разматрање поднете апелације није завршено, а у овом тренутку управо то и јесте кључни политички моменат.
Зашто је то тако? Зато што ће током наредних неколико дана руководство Републике Српске бити изложено страховитим притисцима, претњама и уценама да откаже референдум. Логично је претпоставити, барем као могућност – мада то не мора и да буде случај – да ће се руководство РС наћи у искушењу да испита све расположиве опције како би се повукло из конфронтације у вези са референдумом, али с обзиром на предстојеће изборе уз најмању могућу политичку штету.
Формулација „привремена забрана“ отвара пут за операцију такве врсте. При том, треба се подсетити на три важне чињенице. Прва је да формални иницијатор одлуке да се одржи референдум о Дану Републике Српске није председник Додик, нити извршна власт, него једина установа која има уставна пуномоћја да то учини, а то је Народна Скупштина Републике Српске. То је уједно и разлог зашто се и у улози подносиоца жалбе на првобитну одлуку Уставног суда БиХ опет појављује Народна Скупштина, а не нека установа или лице из извршне власти.
Бакир Изетбеговић и Милорад Додик (Извор)
Друга знаковита чињеница је изјава председника Народне Скупштине, из састава владајуће коалиције, Недељка Чубриловића, на свега дан пред заседање Устаног суда у суботу 17. септембра. Чубриловић је рекао „да постоји теоретска могућност да референдум о Дану Републике буде отказан уколико Уставни суд БиХ прихвати апелацију Народне Скупштине Српске.“ Срж захтева Народне Скупштине Уставном суду Чубриловић је правилно дефинисао као „преиспитивање раније донесене одлуке Уставног суда БиХ о неуставности 9. јануара“. А на питање новинара да ли постоји теоретска могућност одустајања од референдума, Чубриловић је одговорио: „Наравно, уколико суд удовољи апелацији коју је Народна скупштина Републике Српске упутила према суду“.[2] Да ли је Чубриловић ову знаковиту изјаву дао приватно и на своју руку, или у неком ширем стратешком контексту, нека свако за себе просуди.
Треће, Уставни суд своје „преиспитивање,“ на шта се суштински своди апелација Народне Скупштине, може да заокружи и за три или шест месеци, кадгод му се прохте, а да на крају опет потврди своју првобитну, спорну одлуку да је Дан Републике Српске противуставан. Ако би референдум био отказан пре 25. септембра, под изговором да је повратак на „преиспитивање“ довољан, са ослонцем на илузију да је тај процес и даље у току и да су реално могући разни коначни исходи, и када жалба најзад буде коначно и пуноснажно одбијена, хоће ли референдум бити заказан опет? И да ли би га тада ико још увек озбиљно узимао?
По свему судећи, Уставни суд БиХ, који практично функционише као приватни квази-правосудни орган сарајевских власти, на седници од 17. септембра јесте се потрудио да формално „удовољи“ захтеву жалиоца, Народне Скупштине РС, онако како га је уочи седнице навео председник тог органа, Недељко Чубриловић. Услед тога, сада се надвија озбиљна опасност да би, у случају колебљивости политичког руководства, уколико би одлучило да злоупотреби привидне изговоре које му је Уставни суд БиХ перфидно сервирао, референдум ипак могао бити отказан.
Хипотетички механизам за имплементацију такве катастрофалне одлуке могао би бити следећи. Претходна изјава председника Скупштине Чубриловића, о околностима под којима би референдум могао бити отказан, могуће је протумачити као компромисан сигнал Уставном суду и његовим контролорима и покровитељима. Чак и непотпуни извештаји о садржају и аргументацији одлуке Суда од 17. септембра не остављају места за сумњу да је она оквирно конципирана на начин који би се могао представити јавности као излажење у сусрет основном захтеву жалиоца, чија је срж „преиспитивање“ првобитног решења. Наредни кораци, који би могли да уследе у случају да руководство РС закључи да су претње и притисци неиздржљиви и да је зато неопходно потражити излазну стратегију, не представљају никакву енигму за свакога ко је способан да политички мисли. Председник Чубриловић би могао да објави да је услов који је поставила његова законодавна установа за отказивање референдума – задовољен, и да предложи Скупштини да у складу са тиме усвоји одговарајућу резолуцију. Посланици из опозиције, чија подршка за референдум је у сваком случају симулирана и политички изнуђена, радо ће подржати такав предлог. То исто ће учинити и велика већина посланика из владајуће коалиције, којој и Чубриловић припада, након што приме одговарајућа упутства.
То би могло бити један елегантан начин да референдум буде отказан, подразумева се уз жустро јавно противљење водећих личности из извршне власти. Они ће истицати да је непопуларну одлуку донело неко друго тело, а не они, и формално – у томе ће бити у праву.
Паралелно са шаргарепом „излазне стратегије,“ која се назире у одлуци Уставног суда БиХ, најављује се и батина. Њено коришћење, у случају непоштовања „привремене забране,“ предочио је – сигурно не искључиво на своју руку и само у своје лично име – покретач иницијативе за укидање прославе Дана Републике Српске, бошњачки члан Председништва БиХ, Бакир Изетбеговић: „Након одлуке Уставног суда о увођењу привремене мере, наставак активности на организацији референдума представља недвосмислено кршење Дејтонског мировног споразума и кривично дело супротстављања одлукама Уставног суда БиХ које може бити санкционисано Чланом 239 Кривичног закона.“[3]
Изетбеговићева изјава представља јасну назнаку шта би власти у Сарајеву током наредних дана, у циљу застрашивања грађана Републике Српске који учествују у припреми „привремено забрањеног“ референдума, могле предузети. То је акција селективног хапшења и малтретирања, уз претњу кривичних санкција. Претња би се могла протумачити широко, да се односи не само на лица непосредно укључена у организационе припреме него и на све обичне грађане који би покушали да остваре своје право учешћа у референдуму на гласачким местима. Нажалост, Република Српска нема репутацију одлучног пружања заштите својим грађанима када су угрожени од стране сарајевских органа власти и страних фактора у савезу са њима. Зато је замисливо да би кампања терора коју наговештава Изетбеговић успела да обесхрабри и одврати многе, чак и ако би била спроведена селективно и у ограниченом опсегу.
Могућност бруталног коришћења ове опције за спречавање референдума не би се смела превидети нити потцењивати. Ако у страху људи, без којих референдум не би могао бити изведен, масовно одустану, распада се инфраструктура референдума и самим тим – под претпоставком да кампања терора уроди плодом – највероватније га не би могло ни бити.
Није познато у којој мери морални пример Махатме Гандија надахњује председника Додика, али ово можда јесте прави тренутак да председник поново проучи Гандијеву философију ненасилног отпора. Референдум у Републици Српској се мора одржати по сваку цену, без обзира на претње и опструкције сарајевских власти, њихових „правосудних“ структура и страних покровитеља. Зато, председник Додик мора да преломи и да чврсто и без двосмислености стане иза права грађана на референдумско изјашњавање, по овом и сваком другом питању које буде актуелно, и да их ако треба лично поведе у масовну грађанску непослушност коју никаква сила не би могла да надвлада.
Притом, председник Додик у свом обраћању нацији мора да буде експлицитан и да каже оно што би требало: да ће референдум сигурно бити одржан, осим под једним јединим условом, а то је да Уставни суд БиХ потврди уставност досадашње праксе обележавања Дана Републике Српске тако што ће изричито утврдити да је то, одсада, пресуђена чињеница, на „преиспитивање“ које се тај орган никада више неће враћати, нити ће се њоме опет бавити под ма каквим видом.
Пред Републиком Српском налази се бурна политичка седмица када ће руководство морати да донесе сложене одлуке са далекосежним последицама. Једина потенцијално светла тачка на графику наредне седмице је посета председника Додика Москви, на позив Путина. Мада теме разговора нису познате, као ни облик подршке коју ће Русија понудити, референдум ће се несумњиво наћи на врху списка. За руководство Републике Српске од кључне је важности да се у односу на референдум супротстави искушењу повлачења исхитрених потеза пре него што саслуша анализу и предлоге руског председника, који ће им се сигурно обратити не из уско локалног него, као што приличи, из најширег глобалног контекста.
________________
[1] Уставни суд БиХ се састоји од девет судија, од којих су тројица – странци. У комбинацији са по двојицом судија из реда бошњачког и хрватског народа, то је увек довољно за прегласавање двојице српских судија, што се и овом приликом догодило. Сигнификантно је да је званична интернет презентација „Уставног суда“ наводно суверене и независне БиХ на енглеском језику, дакле да је прилагођена страним судијама у његовом саставу.
[2] „Срна,“ 16. септембар 2016.
[3] https://rs.sputniknews.com/vesti/20160917/1108154725/Izetbegovic-referendum-Dodik-sud.html По Члану 239 Кривичног закона БиХ службена особа у институцијама БиХ, институцијама ентитета или институцијама Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине која одбије да изврши коначну и извршну одлуку Уставног суда Босне и Херцеговине, Суда Босне и Херцеговине или Дома за људска права, или спречава да се таква одлука изврши или на други начин онемогућава њено извршење, казниће се казном затвора од шест месеци до пет година. Предметна одлука по свему судећи још није „коначна и извршна,“ али то не би требало да спречи органе да се на њу ако треба позову, ради застрашивања грађана Републике Српске.
Categories: Преносимо
Оставите коментар