Џон Пилџер: Попут Милошевића, Путин је демон број један

Медијско провоцирање нуклеарног рата

(JohnPilger.com, 23. 8. 2016)

Ослобађање човека оптуженог за најтежи од свих злочина, геноцид, није тема за насловне странице. Ни Би-Би-Си ни Си-Ен-Ен нису покрили ово дешавање. Гардијан је објавио кратак коментар. Овако ретко јавно признање је затрпано или потиснуто, из разумљивих разлога. То би објаснило много тога о томе како владари света владају.

pilger-hilari

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију (ICTY) у Хагу је тихо изузео покојног српског председника, Слободана Милошевића, од одговорности за ратне злочине почињене током рата у Босни између 1992. и 1995. године, међу њима и за масакр у Сребреници.

Далеко од било каквог ковања завера са осуђеним лидером босанских Срба, Радованон Караџићем, Милошевић је заправо „осуђивао етничко чишћење“, супротстављао се Караџићу и покушавао да заустави рат који је водио распаду Југославије. Затрпана при крају пресуде Караџићу на 2.590 страница донете прошлог фебруара, ова истина додатно разара пропаганду која је послужила да се оправда илегални НАТО напад на Србију 1999. године.

Милошевић је преминуо од срчаног удара 2006. године, усамљен у својој ћелији у Хагу, током онога што је било квазисуђење „међународног трибунала“ који је конструисала Америка. Пошто му није омогућена операција срца која би му можда спасила живот, његово стање се погоршавало што је било надгледано и утајено од стране америчких званичника, што је откривено накнадно уз помоћ Викиликса.

Милошевић је био жртва ратне пропаганде која и даље буја преко наших екрана и новина и за све нас представља озбиљну опасност. Он је био прототип демона, проказан од западних медија као „балкански касапин“ који је одговоран за „геноцид“, посебно у сецесионистичкој области Југославије, Косову. То је говорио и премијер Тони Блер, позивајући се на холокауст и захтевајући акцију која би била усмерена против „овог новог Хитлера“. Дејвид Шефер, амерички амбасадор који се специјализовао за проблематику ратних злочина, објавио је како су и до „225.000 етничких Албанаца, мушкараца, доби од 14 до 59 година“ можда побиле Милошевићеве снаге.

Ово је било оправдање за НАТО бомбардовање, које су предводили Бил Клинтон и Блер, а током кога су побијене стотине цивила у болницама, школама, црквама, парковима и телевизијским студијима и уништена економска инфраструктура. У питању је била једна безочно идеолошка ствар; на бесрамној „мировној конференцији“ у Рамбујеу у Француској Милошевић се суочио са Мадлен Олбрајт, америчким државним секретаром, која је постала нечувена по опасци како је смрт пола милиона ирачке деце била „вредна постигнутог циља“.

Олбрајтова је Милошевићу дала „понуду“ коју ниједан национални лидер не би могао да прихвати. Осим ако не буде спреман да пристане на војну окупацију сопствене земље, са окупаторским снагама које би имале „правни имунитет“, и на успостављање неолибералног „слободног тржишта“, Србија ће бити бомбардована. Ово је садржано у „Апендиксу Б“ што су медији пропустили да пренесу или су потиснули. Циљ је био сломити последњу европску независну „социјалистичку“ државу.

Када је НАТО отпочео своју интервенцију уследио је стампедо косоварских избеглица које су „бежале од холокауста“. Када се рат завршио међународни полицијски тимови су дошли на Косово да ексхумирају жртве „холокауста“. ФБИ није успео да пронађе ни једну масовну гробницу и отишао је кући. Шпански форензички тим је учинио исто, а њихов вођа је бесно указивао на „семантичке вратоломије које је извела ратна пропагандна машинерија“. Коначан број мртвих на Косову био је 2.788. То укључује борце на обема зараћеним странама, као и Србе и Роме које је побила про-НАТО тзв. Ослободилачка војска Косова. Није се догодио геноцид. НАТО напад је истовремено био превара и ратни злочин.

Велика већина америчких хваљених „прецизно вођених“ ракета погодиле су не војне већ цивилне циљеве, укључујући новинарски студио Радио телевизије Србије у Београду. Шеснаест људи је погинуло, укључујући камермана, продуценте и шминкера. Блер је описао настрадале, лаички као део српског ланца „командовања и контроле“. Године 2008. главни тужилац Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, Карла Дел Понте открила је да је на њу вршен притисак да не истражује злочине НАТО пакта.

Ово је био модел за наредне инвазије Вашингтона на Авганистан, Ирак, Либију и у потаји на Сирију. Све се могу окарактерисати као „крунски злочини“ према нирнбершким стандардима; сви зависе од медијске пропаганде. И док таблоидно новинарство игра своју уобичајну улогу, озбиљно, веродостојно, често либерално новинарство је оно што је било најефикасније – код евангелистичког промовисања Блера и његових ратова у Гардијану, непрекидном лагању о непостојећем оружју за масовно уништење Садама Хусеина у Обзерверу и Њујорк тајмсу, и у доследном добошању владине пропаганде Би-Би-Си-ја док се истовремено прећуткују њени промашаји.

У време врхунца бомбардовања, Кирсти Варк са Би-Би-Си-ја је интервјуисала генерала Веслија Кларка, команданта НАТО-а. Српски град Ниш је баш у то време био посут америчким касетним бомбама које су убиле жене, старце и децу на пијаци и у болници. Варк није поставила ниједно питање о овоме, или о смрти било ког цивила. Други су били чак и безобразнији. Фебруара 2003. године, дан пошто су Блер и Буш потпалили Ирак, политички уредник у Би-Би-Си-ју, Ендру Мер, стајао је у Даунинг стриту и изговорио је оно што је требало да буде победнички говор. Узбуђено је рекао својим гледаоцима да је Блер „рекао како ћемо бити у стању да заузмемо Багдад без крвопролића и да ће на крају Ирачани славити“. По обе тачке показало се да је у потпуности погрешио. Данас, са милион мртвих и урушеним друштвом, Марове интервјуе за Би-Би-Си препоручује америчка амбасада у Лондону.

Марове колеге се утркују да подвуку како су Блерове речи „посведочене“. Дописник Би-Би-Си-ја из Вашингтона Мет Фрај је рекао: „Нема сумње да је жеља да се донесе добробит, да се донесу америчке вредности остатку света и посебно Блиском истоку… сада у већој мери повезана са војном силом.“

Ова покорност Сједињеним Државама и њиховим колаборантима као бенигној сили која „доноси добро“ дубоко је уткана у западни новинарски естаблишмент. Она осигурава да се за садашњу катастрофу у Сирији искључиво окривљује Башар ал-Асад против кога су Запад и Израел дуго ковали заверу да га збаце, не из неких хуманитарних побуда, већ да би учврстили израелску агресивну снагу у региону. Џихадистичке снаге нахушкане и наоружане од стране Сједињених Држава, Британије, Француске, Турске и њихових продужених руку окупљених у „коалицију“ служе овом циљу. Они су ти који шире пропаганду и видео материјал који постаје садржај вести у Сједињеним Државама и Европи, омогућавају приступ новинарима и обезбеђују једнострано „покривање“ ситуације у Сирији.

Град Алепо је у вестима. Већина читалаца и гледалаца неће бити свесна да већина популације Алепа живи у западном делу града који контролишу владине снаге. То да они трпе свакодневна артиљеријска бомбардовања од стране терористичких снага које подржавају западне силе није вест. Дана 21. јуна француски и амерички бомбардери напали су град у провинцији Алепо који контролишу сиријске снаге и побиле 125 цивила. О овоме је известио Гардијан на 22. страници; није било ниједне фотографије.

Као што су створили и подржали џихадизам у Авганистану 80–их година кроз Операцију Циклон – да послужи као оружје за уништење Совјетског Савеза – Американци су учинили нешто слично и у Сирији. Попут авганистанских муџахедина, сиријски побуњеници су амерички и британски пешадинци на терену. Многи се боре за Ал Каиду и њене варијације; неки, попут ал-Нусра фронта, су променили своја обележја како би се уклопили са америчким сензибилитетом после 11. септембра. ЦИА их води, са потешкоћама, као што утиче на џихадисте широм света.

Први циљ је уништење владе у Дамаску, коју, према наводима најверодостојнијег истраживања (YouGov Siraj) подржава већина Сиријаца, или се барем ослања на њу ради заштите, без обзира на варварства која се можда чине под њеним окриљем. Дугорочни циљ је сламање кључног руског блискоистичног савезника као део рата исцрпљивањем који НАТО води против Руске Федерације, који ће је евентуално уништити.

Нуклеарни ризик је очигледан, мада потиснут у медијима широм „слободног света“. Истакнути коментатори Вашингтон поста, који су промовисали фикцију оружја за масовно уништење у Ираку, захтевају да Обама нападне Сирију. Хилари Клинтон, која се јавно радовала својој егзекуторској улози током уништења Либије, у више наврата је наговестила да ће, као председник, бити спремна да „иде даље“ од Обаме.

Герет Портер, самостални новинар који извештава из Вашингтона, недавно је открио имена оних који ће по свој прилици оформити кабинет Хилари Клинтон а који планирају напад на Сирију. Сви имају ратоборну хладноратовску историју; некадашњи директор ЦИА, Леон Панета, рекао је да ће „следећи председник морати да размотри ангажовање додатних специјалних снага на терену“.

У Великој Британији, новинар Гардијана Лук Хардинг објављује у својим новинама русофобне текстове у низу који представља новинарску пародију у којој се Владимиру Путину приписује свако овоземаљско непочинство. Када су објављена документа током афера Панама ликс, на насловној страни споменут је Путин, а ту је била и Путинова слика; нема везе што Путин није споменут нигде у овим документима.

Попут Милошевића, Путин је демон број један. Путин је тај који је оборио малезијски путнички авион изнад Украјине. Наслов: „Што се мене тиче, Путин је убио мог сина.“ Није потребан никакав доказ. Путин је одговоран за вашингтонско збацивање владе у Кијеву 2014. године и финансирање овог пуча. Потоњи терор који су предводиле фашистичке милиције против рускојезичног становништва у Украјини био је резултат Путинове „агресије“. Спречавање да Крим постане НАТО ракетна база и заштита већински руског становништва које је гласало на референдуму да се придружи Русији – из које је Крим раније био издвојен – били су додатни примери Путинове „агресије“. Блаћење у медијима неизоставно је постало рат медијима. Ако избије рат са Русијом, намераван или као последица инцидента, новинари ће за њега носити велики део одговорности.

У Сједињеним Државама, антируска кампања је подигнута на ниво виртуелне реалности. Колумниста Њујорк тајмса Пол Кругман, економиста који је добитник Нобелове награде, назвао је Доналда Трампа „сибирским кандидатом“ зато што је, како каже, Трамп руски човек. Трамп се усудио да каже, у ретким луцидним моментима, да би рат са Русијом могао да буде лоша идеја. У ствари, он је отишао још даље и уклонио је америчке пошиљке оружја за Украјину из републиканске предизборне платформе. „Зар не би било сјајно ако бисмо ишли заједно са Русијом“, изјавио је.

То је разлог зашто га амерички ратнохушкачки либерални естаблишмент мрзи. Трампов расизам и испразна демагогија немају ништа са тим. Историја расизма и екстремизма Била и Хилари Клинтон превазилазе Трампа у било ком издању. (Ове недеље је двадесетогодишњица Клинтонове реформе државе благостања којом је објављен рат против Афроамериканаца.) Што се Обаме тиче: док је оружје полицајаца усмерено на Афроамериканце за које је он представљао велику наду у Белој кући и за које не чини ништа да их заштити, ништа да им олакша сиромаштво, док истовремено води грабљиве ратове и убилачке кампање без преседана.

ЦИА захтева да Трамп не буде изабран. Генерали у Пентагону захтевају да не буде изабран. Проратни Њујорк тајмс – у предаху своје немилосрдне јефтине кампање против Путина – захтева да не буде изабран. Нешто се дешава. Ови трибуни „непрекидног рата“ су запрепашћени да ратни бизнис вредан више милијарди долара уз чију помоћ Сједињене Државе одржавају своју доминацију може бити урушен ако Трамп постигне договор са Путином а потом и са кинеским председником Си Ђинпингом. Њихова паника на саму могућност да велике светске силе договоре мир – колико год то било мало вероватно – била би црнохуморна шала да ствари нису тако озбиљне.

„Трамп ће волети Стаљина!“, рекао је уважени потпредседник Џо Бајден на митингу подршке Хилари Клинтон. Док Клинтонова клима главом, он узвикује „Ми се никада не повијамо. Ми се никада не сагињемо. Ми никада не клечимо. Ми се никада не предајемо. Ми смо они који имају завршну реч. То је оно што смо ми. Ми смо Америка!“

У Британији, Џереми Корбин је такође изазвао хистерију ратнохушкача из Лабуристичке странке и медија који су посвећени томе да га унизе. Лорд Вест, некадашњи адмирал и лабуристички министар, такође се прикључио. Корбин је заузео „нечувени“ антиратни став „зато што ће то мотивисати несловесне масе да гласају за њега.“

У дебати са противкандидатом за лидерско место Овеном Смитом, модератор је упитао Корбина: „Како бисте реаговали у случају да Владимир Путин наруши безбедност неке чланице НАТО пакта?“ Корбин је одговорио: „Пре свега желите да избегнете да се тако нешто деси. Требало би да изградите квалитетан дијалог са Русијом… Требало би да покушате да испослујете демилитаризацију на граници Русије, Украјине и других држава које се налазе између Русије и Источне Европе. Оно што не можемо да дозволимо је низ кобних гомилања трупа на обема странама што може да води само великој опасности.“

Притиснут да одговори да ли би одобрио рат против Русије „ако буде морао“, Корбин је одговорио: „Не желим да водим рат – оно што желим је да постигнемо свет у коме нећемо морати да идемо у рат.“

Тема ових питања дугује много успону британских либералних ратних хушкача. Лабуристичка странка и медији су им дуго нудили могућности да остваре каријере. И док их је морални цунами великог злочина у Ираку оставио забезекнутим, њихова инверзија истине била је привремена тешкоћа. Без обзира на Чилкотов извештај и гомилу инкриминишућих чињеница, Блер је остао њихова инспирација пошто је он био „победник“.

Дисидентско новинарство или истраживачки рад су све то време били систематски забрањивани или присвајани, а демократске идеје пражњене од њиховог садржаја и замењиване „идентитетским политикама“ које мешају род са феминизмом и јавно незадовољство са ослобађањем и хотимичним занемаривањем државног насиља и продаје оружја које уништава небројане животе у далеким местима, попут Јемена и Сирије, и призива нуклеарни рат у Европи и широм света.

Придруживање људи свих доба око спектакуларног успона Џеремија Корбина супротставља се овоме у извесној мери. Његов живот био је испуњенем раскринкавањем ратних ужаса. Проблем за Корбина и његове присталице је Лабуристичка странка. У Америци, проблем за хиљаде присталица Бернија Сандерса била је Демократска странка, да не спомињем ултимативну издају њихове велике беле наде. У Сједињеним Државама, дому великог покрета за грађанска права и антиратних покрета, Црни животи су важни (Black Lives Matter) и они попут Кодпинка постављају темеље за њихове модерне верзије.

Само покрет који се шири у сваку улицу и преко граница и који не одустаје може да заустави ратне хушкаче. Следеће године, проћи ће један век од када је Вилфрид Овен забележио следеће. Сваки новинар би то требало да прочита и запамти…

Да си могао да видиш како са сваким дамаром
Кроз грло куља запенушана крв из распалих плућа,
И да си осетио смрад и горчину смрти
На невиним језицима прекривеним крвавим чиревима,
Никада, пријатељу, са заносом не би изговорио
Деци жељној неке очајничке славе,
Прастару лаж: Слатко је и часно
за отаџбину мрети.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић


ИЗМЕНА: Овај чланак је промењен 13.9.2016. у 1:59 – додат је прeпев стихова В. Овена који је урадио Aerial6.



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , , ,

3 replies

  1. Петооктобарци: куда ли ће вам душа?
    Родоначелници сте моралног суноврата код Србаља и извршиоци и саучесници свих зала која су нас снашла у протеклих шеснаест година, као и у десет година које су претходиле двехиљадитој!
    ******** ****!

    Свиђа ми се

  2. Код непријатеља наших, јављају се људи којима савест не да мира због злодела нељуди међу њима!?
    Хоће ли се бар један кукавац сињи међ’ домаћим нељудима огласити и јавним покајањем олакшати терет својој души грешној?

    Свиђа ми се

  3. Против кога и зашто смо се борили 5.октобра, ево данас перфектно видимо.
    Могу само да се кајем што не довршисмо посао као Апис ономад.
    А за ваше покајање је касно.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s