Александар Павић: Протестантска Србија и православна Српска

С једне стране Дрине, оне источне, имамо најновије изливе дивљења према „напредном протестантизму“, у облику нордијских земаља – којима ћемо се, ако је веровати речима премијера Србије на конференцији „Нордијски иновативни бизнис у Србији“, тек приближити за једно сто година, и то само ако будемо мењали свој менталитет.[1] Са друге стране Дрине, оне западне, имамо председника који обећава државну финансијску подршку за српске православне гимназије, које Српска Православна Црква намерава да изгради у свим градовима Републике Српске.[2] Наизглед, још један српски парадокс – запад на истоку а исток на западу.

Милорад Додик и Владимир Путин

Милорад Додик и Владимир Путин (Извор)

Поготово то делује парадоксално с обзиром да би Република Српска требало да буде та која је, по мировном уговору, конститутивни део Босне и Херцеговине, вештачке државе под западном патерналистичком-неоколонијалном управом, док је Србија, наводно, независна и суверена држава. Српска чак више нема ни војску, док Србија, ето већ 15-ак година, „модернизује“ своју.

Па ипак, западнија српска држава, око шест пута малобројнија, говори и ради оно што она источна, „напредна“, тренутно не сме. На првом месту, јасно и гласно се супротставља западном политичком насиљу и гушењу политичких слобода. Назива ствари правим именом. Отворено тражи – и добија – руску дипломатску подршку. Све на згражавање и негодовање „божанстава“ из ЕУ и САД.

У источној српској држави се, пак, из власти перманентно намеће осећај националног комплекса инфериорности наспрам „напредног“ Запада. По том „педагошком“ наративу, ми Срби заправо и немамо неке шансе да се икада чак и поредимо са нордијским полу-боговима, већ евентуално можемо да стигнемо стандард земаља Централне Европе, за шта ће нам, пак, „бити потребне деценије“.[3] Ипак, ако је за утеху, „можемо у наредних десет година да стигнемо, па чак и престигнемо“ неке од медитеранских земаља ЕУ. До гуше задужену Грчку, Италију или Шпанију? Инспиративно, нема шта…

Чему ово непрестано ружење народа, осим као део преузетог задатка? Јер, са чисто педагошког становишта, то је погрешно. Тако се не диже дух онога кога желиш да васпитаваш или поправљаш. Напротив. Ствара се или комплекс, или осећај кривице, или осећај потиснутог беса, одбојности или ината. „Изгубили смо радне навике, наши људи раде у иностранству још од гастарбајтерског периода, али нису навикли да буду предузетници“, констатује велики предузетнички маг, Александар Вучић. Али то није тачно. Свако ко је дуже живео у иностранству зна да су наши људи и те како предузимљиви, чим им окружење пружи и најмању шансу. Онакву каквој не могу да се надају у партитократско-бирократској држави попут Србије. Или чим добију осећај, инспирацију да раде и жртвују се за нешто више од њих самих, више од сваког појединца. Да ли данашња Србија нуди такав осећај, изазива ли такав полет?

Да ли је неко чуо Путина да је на овакав начин ружио Русе, чак и пре 15 година, када су још увек били заглибљени у Јељциновом блату? Или им је, мало по мало, отварао нове могућности и, још важније, давао повод за враћање националног достојанства и дизање патриотског набоја, водећи примером. А, уз то, кренуо да васпоставља синтезу Цркве и државе, знајући да без моралног темеља ни једна друштвена грађевина, ма колико споља блистава, не може дуго да стоји.

То је оно што руководство западне српске државе очигледно много боље разуме од руководства ове источне. Зато се ваљда, између осталог, и боље разуме са Русијом, с којом Срби деле не само крвно сродство, већ и заједнички духовно-цивилизацијски темељ. Који апсолутно није протестантски.

Николај Велимировић је 1912. позван у Сарајево на прославу листа „Просвета“. Каже се да је тада „одушевио босанско-херцеговачку омладину и упознао се са највиђенијим представницима тамошњих поробљених Срба: Ћоровићем, Дучићем, Шантићем, Грђићем, Љубибратићем и другима“.[4] Посебно се истичу његове тадашње речи, да су „својом великом љубављу и великим срцем Срби Босанци анектирали Србију Босни“.

Тада је то будући Владика рекао не само да би поздравио своје сународнике и браћу и подигао им дух, већ и да би, онако српски, јавно бацио рукавицу Аустро-Угарској, и њеној незаконитој, насилничкој анексији Босне и Херцеговине. Но, очигледно је да је ту постојала и једна дубља национална истина и увид. Јер, сто година касније, православна Република Српска је та која је, изгледа, позвана да својим великим срцем и љубављу морално диже и храбри Србију. Ону Србију која ни за хиљаду година не може – а и не треба – да постане протестантски „досадна“, али може за само неколико да се врати себи и својој истинској снази.

(ФСК, 7. 9. 2016)

_______________

[1] http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-potrebno-nam-je-sto-godina-promene-naseg-mentaliteta-da-bismo-se-priblizili-nordijskim-zemljama.html

[2] http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=219288

[3] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/5/ekonomija/2443387/vucic-srbiji-ide-dobro-ali-smo-daleko-od-nordijskih-zemalj.html

[4] http://www.svetigora.com/node/617

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , ,

4 replies

  1. Аутор се занео и то поприлично.

    Папа је одавно походио Бања Луку а да нико тамо није зуцнуо, док се Србија последњим снагама брани да је наследник истога не оскрнави. А како чујемо, позван је од Вучића. Чије је горе лист Вучић, уосталом као и цела његова влада?

    Да не дужим, пошто је све јасно – У Србију је „Запад“ дошао изБосне. Отуда, буде ли Република Српска бранила Србију, неће бити ни Србије ни Републике Српске ни српства.

    „…Vrlo je značajno što se i sama liturgija dogaša na mestu na kome je bilo pogubljeno preko 2.000 Srba 1942. godine, koji su bili prvo pričešćeni a potom pobijeni hladnim oružjem u toku jedne noći. Sveti otac je, kada je govorio u homelijskom delu litrgije, reiterirao ovaj stav nadbiskupa vrhbosanskog, i i on zatražio oprost, opraštajući istovremeno…“

    http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2003&mm=06&dd=22&nav_id=111922

    Свиђа ми се

  2. Ђорђе Ивковић

    Чије је горе Вучић лист? Ако мислиш на то што је поријеклом из Бугојног, не разумијем какве то везе има са тим какву политику спровди. Черчил је рекао да је свака власт (демократска или не) огледало народа, према томе све што он спроводи, има прећутно пристајање народа на то. На крају крајева, чије су горе лист Обреновићи, Петровићи, Карађорђевићи? Ријетко је ко од њих неким даљим поријеклом из Шумадије. Углавном су из ЦГ, Херцеговине, Босне, или Крајине. Одакле је Вук Караџић, Степа Степановић, Живојин Мишић или било који виђенији Србин, па био он војсковођа, умјетник, писац, пјесник, политичар, монарх, из модерне Српске историје? Овдје није ријеч о поријеклу неког Србина, јер мање-више сеобе су учиниле своје, добар дио Срба у АВНОЈ-ској Србији има поријекло из Херцеговине, ЦГ, Босне, а ови у Крајини, ЦГ, Босни, Војводини и слично, имају поријекло са Косова итд. И то ако гледамо само задњих 300-400 година, миграције становништва, тамо и овамо су учиниле своје.

    Дакле, није ријеч о нечијем поријеклу,него о медијској и културно-политичкој слици која се формира у којој окупационој зони, па била то АВНОЈ-ска Србија или АВНОЈ-ска БиХ.

    Наравно да су Срби на Космету, РС и ЦГ, више склони да бране Српство и да се уопште занимају за то ста то значи бити Србин, него они у АВНОЈ-ској (намјерно пишем АВНОЈ-ској, из разлога јер је свима јасно да су ово вјештачке границе Српских земаља), који су мање угрожени по свом националном принципу и обиљежју. Ништа то чудно није.

    Аутор једноставно наглашава, да с обзиром на капацитете које АВНОЈ Србија има (де јуре сувереност, Војску, број становника и сл.), она може много више да учини по питању заштите Српских интереса, и да их не продаје као што је то учинила 1995 са Крајином, и небројено пута послије тога са Косметом.

    По питању односа Русије према Србима, и преференцијалног односа Русије према РС, може се повући такође једна историјска паралела са односном Русије према Књажевинама Црној Гори и Књажевини Србији, током осамнаестог и деветнаестог вијека. Наиме, Русија је увијек фаворизовала ЦГ, наспрам Србије, дајући ЦГ улогу „Пијемонта Српства“, из раѕлога, што је ЦГ била много сличнија аутократској Руској Царевини, него ли демократска Србија, која је увијек експериментисала са западним моделима демократије и облика владавине, док је ЦГ, под Петровићима увијек била аутократска и апсолутну власт је увијек имао Књаз. Даље, за разлику од Шумадинаца, Црногорци и херцеговци никад нису ратовали за Султана, или му били вазали, него увијек и само против њега. И зато се на Црну Гору, Русија увијек могла ослонити кад су у питању њени интееси на Балкану. Ту улогу Црне Горе, сада је преузела РС.

    Свиђа ми се

  3. Никола,
    Грдно ти бркаш ствари, неке криво знаш, а неке прећуткујеш као да нису написане.
    Ја уистину имам све мање нерава за убеђивањем са људима попут тебе, те ме банује и кус и репат, јер дам одмах тачну дефиницију.

    Дакле, ево учињећу ти плезир да ти фино одговорим. Али то само овај пут. Ако се покаш наставит’ , шљедудујете друкши одговор, па ме дражејши Лазић буде бановао насупротно вољи својој.

    Написах ли ја да је ондашњи Папа већ гостовао са својим цирклом у Бањој Луци? Па на месту ђе поклаше 2.000 Србаља након што су их „причестили“, опрости Србима што их поклаше? Јесам ли то написао, или нешто дуго? А у Бањој Луци, која ће ево бранити мој на жалост већ окупирани Друговац, нико ни бекнуо није. Кад себе нису хтели бранити, као моје да бране?
    Негдашњи СДС је данас проеуоропска партија.
    Члан РС у трочланом Председништву БиХ је реинкарнација Богића Богићевића.
    Милорад Додик је вишепута изјавио да онај рат „није његов рат“. Да чији је? Мој више него његов?
    И сад ће такви да бране Србију?
    Ееее, нед’о Бог.

    Де јуре и де факто, РС је БРАНИО ИСКЉУЧИВО ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА, нико други. Понављам чињеницу, да запамтиш: НИКО ДРУГИ СЕМ ВОЈИСЛАВА КОШТУНИЦЕ.

    А ко је сада са друге, тј србијанске стране? Па погрешно си набрајао. Немају ти везе са овима. Ови су потомци Аустроугара, и следствено најгоре партизаније. Ја позивам г. Шабића, коме је то у опису послова, да тражи да се испита оријентационо колико су преци садашњих министара побили Срба, а нарочито Србијанаца. Ето, ја без доказа тврдим – више од једне усташке сатније. Ако грешим, то је што сам благ. И такови да бране Србију? Па неће. НИ У ЈЕДНОЈ ДРЖАВИ ТАКВИ КАО ВУЧИЋ И ЕКИПА НЕ БИ МОГЛИ ДРЖАВУ ДА ВОДЕ, управо из поменутог разлога. Ту компромиса нема!
    А као то, кад смо исти, да нема ни једног Србијанца у влади Репубике Српске. То је, међутим, потребно ради националног јединства. Уз то, Србијанци су државотворни део српства. Ма, немој да смо наивни, ко би то у РС урадио, мам би пао с власти.
    Коначно, шта си хтео рећи последњим пасусом? То НЕМА ВЕЗЕ СА ИСТИНОМ!
    Пази, кад је супротно од истине, а Лазић нек ти објасни шта је то, да не бих себе доводио у бановну неприлику.
    И, убудуће, води рачуна шта накуцаваш, да ти не бих објашњаво.

    Свиђа ми се

  4. ВУчкова трућања проблем су само за оне који га чују. Мој је проблем што гледам у њега и чујем да нешто говори, али ме неки рефлексни механизам спречава да га узмем за озбиљно – то ми ваљда из „одржања врсте“?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s